Да ли наука може имати неку улогу у борби против тероризма? Постоји ли шаблон који прати овакво понашање?
Текст: Слађана Шимрак
Док се свакодневно истражују природе експлозија у различитим крајевима света, број „рецки“ које означавају овогодишње инциденте повезане са терористичким деловањем широм планете премашио је 1200. Ипак, глобални индекс тероризма показује да је 2015. први пут у последњих неколико година забележено благо смањење броја жртава.
Највећи део напада изведен је у подручјима захваћеним ратом, као и у земљама које су умешане у насилне конфликте у неком делу света. За три четвртине напада одговорне су четири велике групе: Исламска држава, Боко Харам, Талибани и Ал-Каида.
Каква је улога науке у борби против тероризма? Може ли она да објасни овакав тренд и направи предвиђања којима би се спречили или умањили даљи напади? Постоји ли какав шаблон који прати ово понашање? Неке одговоре покушава да понуди такозвана чиста социологија.
Чиста социологија
Чиста социологија, област коју је први увео амерички социолог Доналд Блек средином седамдесетих, даје објашњење људског понашања кроз „социјалну геометрију“, односно место и усмерење понашања у вишедимензионалном социјалном простору, где у димензије убрајамо параметре као што су језик, религија, степен интеграције, неједнакост, постојање група и социјалне контроле. Конфликти у којима су противници на већој удаљености у овом простору су већи.
За почетак, чиста социологија насиља ослобођена је психологије. Она не узима у обзир људски ум, мисли, осећања, сврхе и циљеве. Игнорише чак и „људско“ у понашању, посматрајући га у најстриктнијем облику као понашања у биологији, уметности или правима. Све се своди на елементе геометрије социјалног живота у које спадају социјална растојања, усмерења и социјалне висине.
Већина насиља углавном представља облик самопомоћи, односно агресивно суочавање са неправдом или невољом. У агресивну самопомоћ убрајају се сукоби појединца, али, на пример, и бомбардовање целог града или етничко чишћење.
Насиље је непредвидиво и необјашњиво само уколико за његов темељ поставимо индивидуалне, односно групне карактеристике, сматра Блек. У прву групу се убрајају лична веровања и фрустрације, а у другу, рецимо, степен неједнакости у одређеној групи људи или њихове културне вредности. Он наводи да насилни појединци или насилне групе не постоје, односно да ниједан појединац или група нису насилни у сваком погледу све време. Према овој тврдњи, такође ниједна теорија која се заснива на индивидуалном или колективном не може да објасни или предвиди насилно понашање. До насиља доводи насилна социјална геометрија конфликта.
Дакле, за објашњавање насиља потребно је имати тачну позицију, као и усмерење у социјалном простору. Што је већа удаљеност различитих димензионих параметара, то је већа деструктивност. Према овом геометријском моделу, до тероризма неће доћи уколико су конфликти индивидуални, као и тамо где долази до сукоба са једнакима, социјално инфериорнијима, односно где су противници на мањем растојању (на пример, ако су чланови исте етничке заједнице).
Док је раније геометрија физичког простора имала једину улогу, данас то није случај. Највеће насиље, попут бомбардовања градова, дешава се управо између противника који су на великим физичким удаљеностима, као и социјалним. Тиме посматрање параметара социјалне геометрије постаје неопходан и довољан услов за предвиђање могућих терористичких напада.
Као један од могућих бољитака на плану сужавања терористичког деловања, Блек наводи модерну технологију. Како она омогућава лакшу комуникацију и транспорт, долази до стварања осећаја интимности између појединаца, као и до културне хомогености. Ово би, наравно, могло довести до лакшег и смртоноснијег спровођења тероризма, али на дуже стазе технологија би могла уништити социјалну геометрију од које заправо појава тероризма и зависи.
Хоксов модел
С друге стране научне жице математичари раде на вероватносним проценама будућих напада. Истраживачи са Универзитетског колеџа у Лондону, Хана Фрај и Стивен Тенч, дају математички модел који би могао да предвиди, односно спречи будуће терористичке акције. Прва предвиђања овог типа дата су још 1898. године, када је руски економиста и статистичар Владислав Борткевич уочио шаблон за процену броја пруских војника које су ударцима убијали њихови сопствени коњи. Овакви инциденти су у то време били јако чести.
Борткевич је за ове моделе користио од раније познату Пуасонову расподелу, али она је у обзир узимала само низ међусобно независних догађаја што би у овом случају била претпоставка да коњи не планирају акцију и не договарају се међусобно о томе како ће је извести. У резултатима је могло да се уочи када је највероватније да ће доћи до великог, малог или просечног броја инцидената.
Теорију која узима у обзир догађаје који зависе једни од других разрадио је седамдесетих година математичар Алан Хокс бавећи се природом учесталости земљотреса. Схватајући да се након једног земљотреса често у непосредној близини догоди барем још један афтершок, он је одредио правило којим описује динамику појављивања нових инцидената.
Стварајући истовремено теоријску подлогу, математичари су успели да изведу једначине које ће потом имати примену у разним областима почевши од предвиђања рецидива одређених болести, преко неуронаука, зоологије и ботанике, све до маркетинга и рачунарства. На овом трагу радили су и математичари Фрај и Тренч, служећи се претпоставком да су серије терористичких напада зависни догађаји, односно да постоји велика вероватноћа да ће се након првог сличан догађај поновити у кратком року. Њихов узорак било је неколико хиљада експлозија у Северној Ирској које су се догодиле у периоду између седамдесетих и краја деведесетих година.
Установили су да је учесталост ових инцидената у времену пратио шаблон који се подудара са оним који описују једначине Хоксовог поступка: после једног инцидента, у кратком року јављају се и други, а потом се на неко време ситуација враћа у нормалу. Значај ове анализе је вишеструк. Она може да се користи у циљу проналажења шаблона који нису уочени у терористичким активностима у прошлости, али може да служи и у реалном времену за предвиђање нових напада, као и да процени ефекте деловања противтерористичких организација.
Иако је занемарен људски фактор при оваквом моделирању, примене Хоксовог поступка већ су показале добре резултате. Неке полицијске снаге у САД користе ове једначине имплементиране у ајпед апликацију која им даје обавештења о „црвеним зонама“, односно о местима која у том тренутку носе највећи ризик за одигравање пљачке, неког вандализма или другог инцидента са жртвама. У неким областима број успешно изведених провала и пљачки тиме је умањен за више од тридесет одсто.
*Текст је илустрован култном фотографијом Томаса Хепера 11. септембар, која приказује групу људи који, несвесних да се нешто догађа, седе на бруклинској страни док трају терористички напади на Њујорк