Фермијев парадокс остаје нерешен 67 година, иако је велики број, често научнофантастичних покушаја да се одговори на ово питање
Текст: Наташа Килибарда
Да ли је Земља најдосаднија планета у универзуму? Или је назабавнија? Зашто нико из галактичког комшилука није желео да нам се придружи? Свако вече имамо прилику да видимо 2.500 звезданих тела, а у нашој галаксији налазе се милијарде звезда, а још увек не чујемо никога осим нас самих. Готово свака од тих 2.500 звезда је од Земље удаљена мање од 1000 светлосних година, што је тек један одсто пречника Млечног пута. Уколико замислимо нашу галаксију као округли тањир средње величине, све што имамо прилику да видимо било би једно омање зрно бибера на његовој површини.
Осим тога, претпоставља се да је укупан број галаксија у сагледивом универзуму сличан броју звезда унутар Млечног пута. Све ово доводи до питања које је Енрико Ферми (1901-1954), италијански физичар, нобеловац и творац првог нуклеарног реактора на свету, поставио својим савременицима током једне паузе за ручак: Где су сви (ако нас толико има)? Прошло је 67 година од овог питања, а још увек немамо одговор. Парадокс лежи у томе што никада, упркос великом броју потенцијално настањивих планета, нисмо добили ни најмањи опипљиви доказ да живот ван Земље заиста постоји. Ни SETI Институт за потрагу за ванземаљском интелигенцијом, највећи заговорник истраживања облика живота у универзуму, до сада није забележио ниједан ванземаљски сигнал.
Многи умови ломили су главу над овим парадоксом питајући се да ли смо заиста сами у нашој галаксији или, још драматичније, да ли је могуће да смо једина технолошка цивилизација у целом универзуму. Решења се нижу, од оног да једоставно не тражимо довољно нити на прави начин, да су људи можда на далеко нижем интелектуалном нивоу од ванземаљских бића, преко оног да је Земља за њих нека врста експерименталног зоолошког врта, а да смо ми у својеврсној интергалактичкој Sims игрици.
Са друге стране, Стивен Хокинг у више наврата је упозоравао да је трагање за ванземаљцима опасна игра јер радозналост на крају увек убије мачку. Власник компаније SpaceX Илон Маск тврди да је вероватноћа да не живимо у компјутерској симулацији један према милијарду. Овакав опис живота једно је од 50 решења Фермијевог парадокса које је у својој књизи „Где су сви?“ представио енглески физичар и публициста Стивен Веб. Он је ово решење назвао „Хипотезом планетаријума“ по којој живимо у виртуелној реалности, илузији да универзум осим људске цивилизације никада није био дом интелигентном животу.
Укратко, теза симулације каже да смо сами у космосу јер њени постљудски творци нису створили додатне ванземаљске саиграче. Уколико претпоставимо да је ово тачно, ми смо или једина цивилизација у читавој галаксији, а можда и у целом универзуму, или универзум уопште ни не постоји и чини нам се стварним само унутар нашег симулативног мехура. Ситуација је слична питању: Уколико дрво падне у шуми а нико то не чује, да ли је дрво заиста пало?
Радња неколико епизода „Звезданих стаза: Следећа генерација“ смештена је у такозваном Холодеку, унутар кога ликови ове телевизијске серије имају слободну интеракцију са симулативним предметима како би дошли до крајњих одговора на нека метафизичка, али и етичка питања. Такође, филм Матрикс златни је стандард теорије виртуелне реалности. Ово остварење представља најсвеобухватнији и најдетаљнији приказ концепта виртуелног окружења.
Многе сличне научнофантастичне приче имају филозофски призвук јер на крају крајева промишљање реалности је управо тема која вековима заокупља готово сваког филозофа. У том маниру, концепт хипотезе планетаријума или симулације, чини се сличним филозофском солипсизму, према коме је све што доживљавамо састави део наше свести пре неголи производ екстерне стварности. Принцип Окамовог бријача говори да у обзир узимамо најједноставније решење проблема, што све поменуте претпоставке може поставити као тачне одговоре на Фермијев парадокс.
У годинама које следе, истраживањима која ће се спроводити, мисијама на околне планете и даљим напретком технологије или ћемо исправити поједине недоследности хипотезе симулације или ћемо морати да прихватимо да је универзум стваран. Уколико се потоње покаже као тачно, мораћемо да тражимо коначно разрешење Фермијевог парадокса на неком другом месту. Или на другим таласним дужинама. Као парадокс парадокса појавиће се још једно питање: Мада нас на сопственој пренасељеној планети тренутно има више од седам и по милијарди, човек ће се заувек осећати усамљено и радознало питати: Да ли смо сами?