Fermijev paradoks ostaje nerešen 67 godina, iako je veliki broj, često naučnofantastičnih pokušaja da se odgovori na ovo pitanje
Tekst: Nataša Kilibarda
Da li je Zemlja najdosadnija planeta u univerzumu? Ili je nazabavnija? Zašto niko iz galaktičkog komšiluka nije želeo da nam se pridruži? Svako veče imamo priliku da vidimo 2.500 zvezdanih tela, a u našoj galaksiji nalaze se milijarde zvezda, a još uvek ne čujemo nikoga osim nas samih. Gotovo svaka od tih 2.500 zvezda je od Zemlje udaljena manje od 1000 svetlosnih godina, što je tek jedan odsto prečnika Mlečnog puta. Ukoliko zamislimo našu galaksiju kao okrugli tanjir srednje veličine, sve što imamo priliku da vidimo bilo bi jedno omanje zrno bibera na njegovoj površini.
Osim toga, pretpostavlja se da je ukupan broj galaksija u sagledivom univerzumu sličan broju zvezda unutar Mlečnog puta. Sve ovo dovodi do pitanja koje je Enriko Fermi (1901-1954), italijanski fizičar, nobelovac i tvorac prvog nuklearnog reaktora na svetu, postavio svojim savremenicima tokom jedne pauze za ručak: Gde su svi (ako nas toliko ima)? Prošlo je 67 godina od ovog pitanja, a još uvek nemamo odgovor. Paradoks leži u tome što nikada, uprkos velikom broju potencijalno nastanjivih planeta, nismo dobili ni najmanji opipljivi dokaz da život van Zemlje zaista postoji. Ni SETI Institut za potragu za vanzemaljskom inteligencijom, najveći zagovornik istraživanja oblika života u univerzumu, do sada nije zabeležio nijedan vanzemaljski signal.
Mnogi umovi lomili su glavu nad ovim paradoksom pitajući se da li smo zaista sami u našoj galaksiji ili, još dramatičnije, da li je moguće da smo jedina tehnološka civilizacija u celom univerzumu. Rešenja se nižu, od onog da jedostavno ne tražimo dovoljno niti na pravi način, da su ljudi možda na daleko nižem intelektualnom nivou od vanzemaljskih bića, preko onog da je Zemlja za njih neka vrsta eksperimentalnog zoološkog vrta, a da smo mi u svojevrsnoj intergalaktičkoj Sims igrici.
Sa druge strane, Stiven Hoking u više navrata je upozoravao da je traganje za vanzemaljcima opasna igra jer radoznalost na kraju uvek ubije mačku. Vlasnik kompanije SpaceX Ilon Mask tvrdi da je verovatnoća da ne živimo u kompjuterskoj simulaciji jedan prema milijardu. Ovakav opis života jedno je od 50 rešenja Fermijevog paradoksa koje je u svojoj knjizi „Gde su svi?“ predstavio engleski fizičar i publicista Stiven Veb. On je ovo rešenje nazvao „Hipotezom planetarijuma“ po kojoj živimo u virtuelnoj realnosti, iluziji da univerzum osim ljudske civilizacije nikada nije bio dom inteligentnom životu.
Ukratko, teza simulacije kaže da smo sami u kosmosu jer njeni postljudski tvorci nisu stvorili dodatne vanzemaljske saigrače. Ukoliko pretpostavimo da je ovo tačno, mi smo ili jedina civilizacija u čitavoj galaksiji, a možda i u celom univerzumu, ili univerzum uopšte ni ne postoji i čini nam se stvarnim samo unutar našeg simulativnog mehura. Situacija je slična pitanju: Ukoliko drvo padne u šumi a niko to ne čuje, da li je drvo zaista palo?
Radnja nekoliko epizoda „Zvezdanih staza: Sledeća generacija“ smeštena je u takozvanom Holodeku, unutar koga likovi ove televizijske serije imaju slobodnu interakciju sa simulativnim predmetima kako bi došli do krajnjih odgovora na neka metafizička, ali i etička pitanja. Takođe, film Matriks zlatni je standard teorije virtuelne realnosti. Ovo ostvarenje predstavlja najsveobuhvatniji i najdetaljniji prikaz koncepta virtuelnog okruženja.
Mnoge slične naučnofantastične priče imaju filozofski prizvuk jer na kraju krajeva promišljanje realnosti je upravo tema koja vekovima zaokuplja gotovo svakog filozofa. U tom maniru, koncept hipoteze planetarijuma ili simulacije, čini se sličnim filozofskom solipsizmu, prema kome je sve što doživljavamo sastavi deo naše svesti pre negoli proizvod eksterne stvarnosti. Princip Okamovog brijača govori da u obzir uzimamo najjednostavnije rešenje problema, što sve pomenute pretpostavke može postaviti kao tačne odgovore na Fermijev paradoks.
U godinama koje slede, istraživanjima koja će se sprovoditi, misijama na okolne planete i daljim napretkom tehnologije ili ćemo ispraviti pojedine nedoslednosti hipoteze simulacije ili ćemo morati da prihvatimo da je univerzum stvaran. Ukoliko se potonje pokaže kao tačno, moraćemo da tražimo konačno razrešenje Fermijevog paradoksa na nekom drugom mestu. Ili na drugim talasnim dužinama. Kao paradoks paradoksa pojaviće se još jedno pitanje: Mada nas na sopstvenoj prenaseljenoj planeti trenutno ima više od sedam i po milijardi, čovek će se zauvek osećati usamljeno i radoznalo pitati: Da li smo sami?