Зашто век у коме живимо није век мајстора свих заната и како списак нобеловаца илуструје ову промену
Текст: Василије Гломазић
Уколико би Томас Јанг у данашње време отишао на интервју за посао, већина послодаваца би му се вероватно љубазно захвалила на интересовању али запослење би тешко добио. Неки би му се можда и отворено смејали у лице, називали га лажљивцем или разрогачили очи читајући његов CV, чудећи се шта су управо видели.
Томас Јанг није наш савременик, штавише, није жив већ скоро две стотине година. Најпластичнији опис овог необичног човека стаје у речи наслова књиге Ендрјуа Робинсона „Последњи човек који је знао све“, која говори о невероватној поливалентности овог Енглеза када је у питању знање. Школовао се за лекара а широј јавности је најпознатији као физичар. Његови доприноси у таласној теорији светлости и испитивању еластичности материјала се сматарају изузетно значајним.
Међутим, науци је допринео и у многим другим пољима. Као египтолог дао је огроман допринос у дешифровању хијероглифа што је доцније искористио Шамполион решавајући чувену Розету. Мало људи зна да термин индо-европски језици потиче управо од Томаса Јанга, а креирао га је након упоредне анализе речника и граматике чак 400 језика. У музици је био творац методе за штимовање музичких инструмената, бавио се чак и животним осигурањем и сматра се првом особом која је описала астигматизам – рефракциону аномалију ока услед неправилне закривљености рожњаче.
Томас Јанг је, како би се колоквијално рекло, био мајстор свих заната. Свезналица. Ерудита. Полимат (грч. polymathēs: много знања). Историја памти велики број свестраних људи а мисли некако по аутоматизму крену ка најчувенијим људима из периода ренесансе, Леонарду Да Винчију или Микаленђелу као најфлагрантнијим представницима зналачке универзалности. Сама идеја о полиматима и о „ренесансном човеку“ потиче од Леона Батисте Албертија који је и сам био човек хиљаду занимања и иза себе је оставио речи: „Човек може да се бави свим стварима, само ако то жели“.
Полимата који је увео поделу рада
Ипак, речи мудрог Албертија се у двадесет првом веку морају узети са дозом опреза. Да ли се данас можемо бавити баш свачим што пожелимо? Веома тешко. Један од разлога потиче, ироније ли, од човека који је и сам био полимат. Реч је о Адаму Смиту, филозофу, политичком економисти, писцу, правнику па чак и астроному кога свет можда највише памти као човека који стоји иза једног од најчвршћих темеља капиталилистичког друштва – идеје о подели рада. У свом чувеном делу Богатсво народа, Смит сматра да је подела рада у индустријализму основа повећања продуктивности. Ипак, он сагледава и другу страну медаље и указује да подела рада може водити до потпуне дегенерације великог броја људи кроз њихову материјализацију.
Чињеница је да је подела рада временом створила потребу за све већом специјализацијом радника а то је главни разлог што у данашње време за ретко коју личност можемо рећи да је полимат у изворном значењу речи. Свет двадесет првог века је махом свет стручњака – људи који посвећују изузетно много времена не би ли постали специјалисти у областима које са напретком науке и технологије постају све уже и уже. С обзиром на ограниченост времена као ресурса готово је немогуће у данашњици оставити дубок траг у више дисциплина па макар оне биле и веома сродне.
Чак и епохалне идеје и научни пробој углавном више нису резултати генијалности појединаца већ иза таквих резултата најчешће стоји велики број уско специализованих научника интегрисаних у целину. Уколико се Нобелова награда узме као оријентир, примећује се да награде последњих деценија пословично одлазе тимовима научника за разлику од прве половине прошлог века када су уз неколико изузетака награђивани искључиво појединци. Штавише, тим LIGO који стоји иза Рајнера Вајса, Берија Бериша и Кипа Торна, овогодишњих лауреата који су детектовали гравитационе таласе броји на десетине, вероватно и стотине научника који су у одређеној мери допринели овом, према многима, највећем научном достигнућу новог миленијума.
Стога је сасвим нереално очекивати неког новог Лајбница који ће за живота оставити идеју слчну оној о најбољем од свих могућих светова, створити моћан математички алат, бити лингвиста, психолог, изумитељ, биолог и писати бројне есеје о праву, политици или теологији. Насупрот томе, чини се да свеопште усложњавање и ригидност данашњих професија које се баштине на дубокој специјализацији стварају друштво мономата – оних који подсећају на чувену опаску да се стручњаком постаје тако што се зна све више о све мање ствари и на краје се зна „све о ништа“.
мајстор за своје срце
Један од највећих физичара 20-ог века, свирач бонга, разбијач шифара, сликар и шоумен Ричард Фајнман је након Другог светског рата пролазио кроз тежак период. Смрт оца и чињеница да је учествовао у стварању атомске бомбе која је донела светски мир али уз скупу цену смрти много невиних људи, дуго су га онемогућавале да се фокусира на научна истраживања. Утеху је нашао у решавању разноразних физичких проблема из чисте доколице. Док је седео у једном њујоршком бару посматрао је човека који баца тањир у вис. Приметио је како грб универзитета Корнел на ободу тањиру ротира брже ако је мањи угао гибања тањира. Како је сам Фајнман рекао, та оку обичног човека потпуно небитна појава, била је камен темељац за теорију квантне електродинамике која му је потом донела највеће научно признање 1965 године.
Френсис Крик, проналазач структуре ДНК и такође нобеловац је тврдио да му је то што је по образовању био физичар помогло да пређе баријеру коју су имали други биолози. Предности мултидисциплинарног приступа решавању проблема се огледају у томе да често доводе до „пробоја“ јер одступају од норматива који, као што Крик описује, некад могу одвести научнике у слепу улицу.
Тал Голсворти је потпуно невероватан пример човека који је знања из једне области применио у другој, нарочито када се узме у обзир да је од таквог хибридног знања зависио један људски живот. Његов сопствени. Тал болује од тежег облика Марфановог синдрома, ретке болести која се у екстремним случајевима као што је његов манифестује анеуризмом (проширењем) трбушне аорте. Услед опасности од руптуре аорте која је расла како је бивао старији, и која би у његовом здравственом стању значила сигурну смрт Голсворти се суочио са операцијом након које би могао да настави да живи али дијаметрално супротно дотадашњем начину животу који је био веома динамичан. За њега то није била опција па је решио да узме ствар у своје руке.
„Крвни суд је као баштенско црево, а њега умем да закрпим“. Тим речима је овај маштовити инжењер убедио тим хирурга да у његовом случају пробају другачији приступ. Након неколико година рада на проблему, Голсвортијева аорта је добила спољну обвојницу (код регуларних операција захват се врши са унутрашње стране аорте) која спречава њено даље ширење. Тако је Тал Госворти постао познат као човек који је „сам поправио сопствено срце“ а захваљујући његовој смелости, још неколико десетина људи који су се подвргли овом захвату живи нормалним животом.
Специјализација је за инсекте
Структура тржишта рада у будућности је велика непознаница. Древни занати изумиру док са друге стране нови послови и занимања ничу као на траци. Данас веома тражени послови као што су комјунити менаџери, девелопери за апликације, дрон оператери или аналитичари великих података нису ни постојали пре десет година. Према истраживању америчког Pew Research Center, чак две трећине деце која сада крећу у основну школу, обављаће послове који данас уопште не постоје.
Трендови иду ка томе да ће многе једноставне послове у будућности уместо људи обављати „паметне машине“, а само би очекивани прелазак на самоуправљива возила могао да направи хаварију на тржишту рада остављајући без посла десетине милиона људи широм света. Бројни футуристи су поприлично убеђени да ће кроз неколико десетина година вештачка интелигенција квалитетније од човека обављати велики број послова.
Да ли је онда макар креативност терен где је људска доминација недодирљива остаје на суду будућности али је сасвим сигурно да неће бити згорег подстицати је. Чувени писац научне фантастике Роберт Хајнлајн је кроз лик Лазаруса Лонга, фикционог полимата рекао: „Људско биће треба да буде способно да замени пелене, испланира инвазију, закоље вепра, пројектује зграду, напише сонет, подигне зид, намести поломљену кост, утеши умирућег, изда и прими наређења, сарађује, делује самостално, реши једначину, анализира нову ситуацију, разбаца ђубриво, програмира рачунар, направи укусан оброк, бори се ефикасно и умре херојски. Специјализација је за инсекте“.