Zašto vek u kome živimo nije vek majstora svih zanata i kako spisak nobelovaca ilustruje ovu promenu
Tekst: Vasilije Glomazić
Ukoliko bi Tomas Jang u današnje vreme otišao na intervju za posao, većina poslodavaca bi mu se verovatno ljubazno zahvalila na interesovanju ali zaposlenje bi teško dobio. Neki bi mu se možda i otvoreno smejali u lice, nazivali ga lažljivcem ili razrogačili oči čitajući njegov CV, čudeći se šta su upravo videli.
Tomas Jang nije naš savremenik, štaviše, nije živ već skoro dve stotine godina. Najplastičniji opis ovog neobičnog čoveka staje u reči naslova knjige Endrjua Robinsona „Poslednji čovek koji je znao sve“, koja govori o neverovatnoj polivalentnosti ovog Engleza kada je u pitanju znanje. Školovao se za lekara a široj javnosti je najpoznatiji kao fizičar. Njegovi doprinosi u talasnoj teoriji svetlosti i ispitivanju elastičnosti materijala se smataraju izuzetno značajnim.
Međutim, nauci je doprineo i u mnogim drugim poljima. Kao egiptolog dao je ogroman doprinos u dešifrovanju hijeroglifa što je docnije iskoristio Šampolion rešavajući čuvenu Rozetu. Malo ljudi zna da termin indo-evropski jezici potiče upravo od Tomasa Janga, a kreirao ga je nakon uporedne analize rečnika i gramatike čak 400 jezika. U muzici je bio tvorac metode za štimovanje muzičkih instrumenata, bavio se čak i životnim osiguranjem i smatra se prvom osobom koja je opisala astigmatizam – refrakcionu anomaliju oka usled nepravilne zakrivljenosti rožnjače.
Tomas Jang je, kako bi se kolokvijalno reklo, bio majstor svih zanata. Sveznalica. Erudita. Polimat (grč. polymathēs: mnogo znanja). Istorija pamti veliki broj svestranih ljudi a misli nekako po automatizmu krenu ka najčuvenijim ljudima iz perioda renesanse, Leonardu Da Vinčiju ili Mikalenđelu kao najflagrantnijim predstavnicima znalačke univerzalnosti. Sama ideja o polimatima i o „renesansnom čoveku“ potiče od Leona Batiste Albertija koji je i sam bio čovek hiljadu zanimanja i iza sebe je ostavio reči: „Čovek može da se bavi svim stvarima, samo ako to želi“.
Polimata koji je uveo podelu rada
Ipak, reči mudrog Albertija se u dvadeset prvom veku moraju uzeti sa dozom opreza. Da li se danas možemo baviti baš svačim što poželimo? Veoma teško. Jedan od razloga potiče, ironije li, od čoveka koji je i sam bio polimat. Reč je o Adamu Smitu, filozofu, političkom ekonomisti, piscu, pravniku pa čak i astronomu koga svet možda najviše pamti kao čoveka koji stoji iza jednog od najčvršćih temelja kapitalilističkog društva – ideje o podeli rada. U svom čuvenom delu Bogatsvo naroda, Smit smatra da je podela rada u industrijalizmu osnova povećanja produktivnosti. Ipak, on sagledava i drugu stranu medalje i ukazuje da podela rada može voditi do potpune degeneracije velikog broja ljudi kroz njihovu materijalizaciju.
Činjenica je da je podela rada vremenom stvorila potrebu za sve većom specijalizacijom radnika a to je glavni razlog što u današnje vreme za retko koju ličnost možemo reći da je polimat u izvornom značenju reči. Svet dvadeset prvog veka je mahom svet stručnjaka – ljudi koji posvećuju izuzetno mnogo vremena ne bi li postali specijalisti u oblastima koje sa napretkom nauke i tehnologije postaju sve uže i uže. S obzirom na ograničenost vremena kao resursa gotovo je nemoguće u današnjici ostaviti dubok trag u više disciplina pa makar one bile i veoma srodne.
Čak i epohalne ideje i naučni proboj uglavnom više nisu rezultati genijalnosti pojedinaca već iza takvih rezultata najčešće stoji veliki broj usko specializovanih naučnika integrisanih u celinu. Ukoliko se Nobelova nagrada uzme kao orijentir, primećuje se da nagrade poslednjih decenija poslovično odlaze timovima naučnika za razliku od prve polovine prošlog veka kada su uz nekoliko izuzetaka nagrađivani isključivo pojedinci. Štaviše, tim LIGO koji stoji iza Rajnera Vajsa, Berija Beriša i Kipa Torna, ovogodišnjih laureata koji su detektovali gravitacione talase broji na desetine, verovatno i stotine naučnika koji su u određenoj meri doprineli ovom, prema mnogima, najvećem naučnom dostignuću novog milenijuma.
Stoga je sasvim nerealno očekivati nekog novog Lajbnica koji će za života ostaviti ideju slčnu onoj o najboljem od svih mogućih svetova, stvoriti moćan matematički alat, biti lingvista, psiholog, izumitelj, biolog i pisati brojne eseje o pravu, politici ili teologiji. Nasuprot tome, čini se da sveopšte usložnjavanje i rigidnost današnjih profesija koje se baštine na dubokoj specijalizaciji stvaraju društvo monomata – onih koji podsećaju na čuvenu opasku da se stručnjakom postaje tako što se zna sve više o sve manje stvari i na kraje se zna „sve o ništa“.
majstor za svoje srce
Jedan od najvećih fizičara 20-og veka, svirač bonga, razbijač šifara, slikar i šoumen Ričard Fajnman je nakon Drugog svetskog rata prolazio kroz težak period. Smrt oca i činjenica da je učestvovao u stvaranju atomske bombe koja je donela svetski mir ali uz skupu cenu smrti mnogo nevinih ljudi, dugo su ga onemogućavale da se fokusira na naučna istraživanja. Utehu je našao u rešavanju raznoraznih fizičkih problema iz čiste dokolice. Dok je sedeo u jednom njujorškom baru posmatrao je čoveka koji baca tanjir u vis. Primetio je kako grb univerziteta Kornel na obodu tanjiru rotira brže ako je manji ugao gibanja tanjira. Kako je sam Fajnman rekao, ta oku običnog čoveka potpuno nebitna pojava, bila je kamen temeljac za teoriju kvantne elektrodinamike koja mu je potom donela najveće naučno priznanje 1965 godine.
Frensis Krik, pronalazač strukture DNK i takođe nobelovac je tvrdio da mu je to što je po obrazovanju bio fizičar pomoglo da pređe barijeru koju su imali drugi biolozi. Prednosti multidisciplinarnog pristupa rešavanju problema se ogledaju u tome da često dovode do „proboja“ jer odstupaju od normativa koji, kao što Krik opisuje, nekad mogu odvesti naučnike u slepu ulicu.
Tal Golsvorti je potpuno neverovatan primer čoveka koji je znanja iz jedne oblasti primenio u drugoj, naročito kada se uzme u obzir da je od takvog hibridnog znanja zavisio jedan ljudski život. Njegov sopstveni. Tal boluje od težeg oblika Marfanovog sindroma, retke bolesti koja se u ekstremnim slučajevima kao što je njegov manifestuje aneurizmom (proširenjem) trbušne aorte. Usled opasnosti od rupture aorte koja je rasla kako je bivao stariji, i koja bi u njegovom zdravstvenom stanju značila sigurnu smrt Golsvorti se suočio sa operacijom nakon koje bi mogao da nastavi da živi ali dijametralno suprotno dotadašnjem načinu životu koji je bio veoma dinamičan. Za njega to nije bila opcija pa je rešio da uzme stvar u svoje ruke.
„Krvni sud je kao baštensko crevo, a njega umem da zakrpim“. Tim rečima je ovaj maštoviti inženjer ubedio tim hirurga da u njegovom slučaju probaju drugačiji pristup. Nakon nekoliko godina rada na problemu, Golsvortijeva aorta je dobila spoljnu obvojnicu (kod regularnih operacija zahvat se vrši sa unutrašnje strane aorte) koja sprečava njeno dalje širenje. Tako je Tal Gosvorti postao poznat kao čovek koji je „sam popravio sopstveno srce“ a zahvaljujući njegovoj smelosti, još nekoliko desetina ljudi koji su se podvrgli ovom zahvatu živi normalnim životom.
Specijalizacija je za insekte
Struktura tržišta rada u budućnosti je velika nepoznanica. Drevni zanati izumiru dok sa druge strane novi poslovi i zanimanja niču kao na traci. Danas veoma traženi poslovi kao što su komjuniti menadžeri, developeri za aplikacije, dron operateri ili analitičari velikih podataka nisu ni postojali pre deset godina. Prema istraživanju američkog Pew Research Center, čak dve trećine dece koja sada kreću u osnovnu školu, obavljaće poslove koji danas uopšte ne postoje.
Trendovi idu ka tome da će mnoge jednostavne poslove u budućnosti umesto ljudi obavljati „pametne mašine“, a samo bi očekivani prelazak na samoupravljiva vozila mogao da napravi havariju na tržištu rada ostavljajući bez posla desetine miliona ljudi širom sveta. Brojni futuristi su poprilično ubeđeni da će kroz nekoliko desetina godina veštačka inteligencija kvalitetnije od čoveka obavljati veliki broj poslova.
Da li je onda makar kreativnost teren gde je ljudska dominacija nedodirljiva ostaje na sudu budućnosti ali je sasvim sigurno da neće biti zgoreg podsticati je. Čuveni pisac naučne fantastike Robert Hajnlajn je kroz lik Lazarusa Longa, fikcionog polimata rekao: „Ljudsko biće treba da bude sposobno da zameni pelene, isplanira invaziju, zakolje vepra, projektuje zgradu, napiše sonet, podigne zid, namesti polomljenu kost, uteši umirućeg, izda i primi naređenja, sarađuje, deluje samostalno, reši jednačinu, analizira novu situaciju, razbaca đubrivo, programira računar, napravi ukusan obrok, bori se efikasno i umre herojski. Specijalizacija je za insekte“.