Убиство Кити Ђеновезе не би било толико необично да се у том тренутку у непосредној близини није налазило 38 њених комшија од којих нико није позвао полицију све док Кити није била мртва
Текст: Јована Николић
Кити Ђеновезе је била обична девојка из Њујорка. 1964. године убијена је на улици. Ипак, овај догађај је, за разлику од сличних, био покретач истраживања, полемика, нових питања па је остао упамћен и 50 година касније.
Наиме, новински чланци тада нису пренели само вест да је девојка убијена, већ да се у том тренутку у непосредној близини налазило 38 њених комшија од којих нико није позвао полицију све док Кити није била мртва, иако је напад трајао 30 минута.
Јавност је била изненађена оваквим понашањем сведока, приписујући им различите особине, а психолози су се запитали да ли бисмо се заправо сви понашали исто у оваквој ситуацији.
Иако је касније утврђено да комшије нису биле неми посматрачи убиства, већ да нису били свесни шта се догађа, прича коју су медији првобитно пренели је директно утицала на велики број психолошких истраживања којима је потврђен феномен познат у социјалној психологији као ефекат посматрача.
Зашто баш ја?
Психолошки експерименти који су уследили након догађаја из 1964. године, довели су истраживаче до закључка да од броја присутних људи зависи да ли ћете помоћи особи у невољи. Ефекат посматрача указује да уколико је присутан већи број сведока, мање су шансе да ће било ко од њих преузети одговорност и пружити помоћ ономе коме је потребна.
Прва истраживања овог феномена спроводили су шездесетих година Биб Латане и Џон Дарли. Приликом једног од својих експеримената, они су позвали студенте да попуне анкету, а затим је просторија испуњена димом.
Услови нису били исти за све испитанике, па су тако неки од њих били сами у просторији, док су други интервјуисани у групи колега, или у групи у којој се налази неко од сарадника на експерименту и игнорише дим. Присуство дима су студенти који су били сами у просторији пријавили у 75 одсто случајева, док су они који су се налазли у групама обавестили истраживаче о диму у 38 одсто случајева у другој, и само десет одсто у трећој групи.
Овим и низом других експеримената, утврђено је да присуство других људи ствара такозвану дифузију одговорности, па посматрач, делећи одговорност са свима, не осећа притисак да управо он буде активан. Осим тога, уколико нико из групе сведока не реагује, свако од њих ће закључити да не треба ни он. Дакле, уверења да ће неко други помоћи и да ситуација није озбиљна уколико је остали игноришу, утичу на пасивност сведока.
Дифузија одговорности
Латане и Дарли су након низа експеримената утврдили да особа која се налази у ванредној ситуацији треба да донесе низ одлука. Пре свега, посматрач мора да уочи проблем и да процени да ли постоји опасност, а затим следи преузимање личне одговорности и одлука о следећим корацима.
Дифузија одговорности може да прекине овај низ одлука, а према истраживањима Латанеа и Дарлија, ова дифузија расте уколико посматрач не познаје жртву и уколико му није јасна ситуација у којој се налази. Са друге стране, дифузија ће бити мања уколико жртва замоли одређеног сведока за помоћ и уколико је та особа способна да помогне.
Случај Кити Ђеновезе значајан је за социјалну психологију не само зато што су након њега уследила истраживања ефекта посматрача, већ и зато што означава почетак другачијег размишљања о друштвеним групама и могућим опасностима. Први пут је уочено да пасивност групе може бити опасна колико и агресивност или друга понашања која су раније већ овако окарактерисана.
Грегори Рутковски је утврдио да на ефекат посматрача утичу односи који су успостављени у групи, или њена кохезивност. Према његовим тврђењима, кохезивнија група ће пре показати одговорност и реаговати на ванредну ситуацију, него што ће то учинити група пролазника који немају изграђене међусобне односе.
Експерименти који потврђују ефекат посматрача делују застрашујуће и обесхрабрујуће, али познавање услова у којима он настаје помаже људима да га превазиђу.