У новом тексту Дарка Доневског откријте нит која повезује виртуозност познатог џез музичара Ђанга Рајнхарта и проучавање комплексности свемира
Текст: Дарко Доневски
У технолошкој ери дневни проток информација је толико велик да људска пажња једва може да се одржи довољно дуго да истражи позадину и суштину актуелних феномена. Може ли се у таквом свету квалитет и дубина идеје неговати чак и кад усхићеност широке публике спласне? Данашњица можда нема пандан еуфорији која је пратила Битлсе и Ролингстонсе, али сасвим тихо наука и уметност почињу да бивају повезане једним необичним именом – Ђанго.
Друга деценија овог миленијума донела нам је дивну филмску причу у режији Квентина Тарантина. Django Unchained, својеврсни омаж чувеном шпагети вестерну Ђанго, снимљеном шездесетих година у Италији, поново је у свет модерних филмова донео класичну причу о људским трагањима за слободом и драгим људима. Радња оба филма је смештена на Дивљем западу крајем 19. века, а сам Ђанго, као измишљени филмски лик, појавио се више од 30 пута у разним филмовима са сличном темом.
Иако се лаконски може закључити да је то име синоним за освету (у оба, најпознатија филма о Ђангу освета је једна од водећих линија радње), ствари постају сасвим другачије ако феномену Ђанго придодамо још неколико важних чинилаца: једноставност израза, виртуозност, слободу, а пре свих особу од које је све започело – Жана Ђанга Рајнхарта, једног од најоригиналнијих џез музичара 20. века.
Ђанго: синоним за виртуозност
Већина данашњих гитариста зна ко је био Ђанго Рајнхарт (1910–1953). Многи проучавају његов јединствени стил свирања џез гитаре, делом због чињенице да је у то време (крај тридесетих година прошлог века) био врло иновативан, делом и због тога што је у свирању користио само три прста, услед парализе коју је задобио након тешке несреће у пожару.
Ипак, то није сметало Рајнхарту да уз емоцију својствену уличним ромским музичарима (Ђанго је био један од њих, одрастао је по чергарским камповима близу Париза) достигне ниво виртуозности и јасне путање ка отвореној креативној форми, што ће послужити као узор каснијим генерацијама – не само џез музичарима, већ и редитељима, писцима, па чак и компјутерским програмерима.
Дуго година након преране смрти 1953. године, Ђанго је био прилично заборављен као уметник – нове тенденције су се смењивале великом брзином, млади су добијали нове музичке хероје постајући све више свесни да је музика доступна свима, а не само одабраним посетиоцима театара и хотела. Када се стишала бура око Битлманије, а касније и хипи покрета и свега што га је пратило, музика Ђанга Рајнхарта почела је да добија своје нове поклонике.
Ђангов дугогодишњи верни сарадник, виолиниста Стефан Грапели, окупио је екипу свирача са циљем да обнове сећање на Ђанга. Оно што можемо да научимо посматрајући живот и стваралаштво Ђанга Рејнхарда јесу виртуозност, али и будност, свеприсутност чула за спољашњи свет и људе у њему. Уосталом, значење речи Ђанго на језику Рома је „будан сам“. Све што треба да се осети, осетиће се чулима, и све што треба да се одсвира, одсвираће се најједностваније.
Међу осталим виртуозима који су понели његово име, нашли су се тако каубој Ђанго, овековечен незаборавном глумом Франка Нера у поменутом, оригиналном вестерну Серђа Корбуција, али и чудни Филипинац Ђанго Бустаманте, виртуоз са билијарским штапом и вишеструки светски шампион ове игре.
У модерном научном раду где се велике базе података свакодневно анализирају, преплављеност компликованим техникама често нас доводи до тога да не видимо суштину самог открића и њен физички смисао. Оно што је Ђанго Рaјнхарт урадио са џез гитаром у музици, потребно је данас урадити у науци. Поједноставити пут открића за пристижуће океане података добијених великим телескопима, детекторима или спектрометрима.
Једноставност израза
Астрономија је у великој екпанзији, нарочито у техничком смислу. Радио-телескопи су, откад су откривени 1930. године, начинили праву малу револуцију у могућностима да боље истражимо још једног недокучивог виртуоза – свемир. Истраживања на ниским радио-фреквенцијама неопходна су у модерној науци због анализе најраније епохе (380 милиона година након Великог праска) у којој су се родили објекти какве видимо у нашем универзуму.
У астрономији је то доба познато под именом „Епоха рејонизације“, због тога што је неутрални водонични гас поново почео да се јонизује и касније ствара прве структуре, звезде и галаскије. Будући највећи и најпрецизнији радио интерферометар SKA (Square Kilometer Array) чиниће телескопи раздвојени и по неколико хиљада километара између Аустралије и Јужне Африке.
Замислите, рецимо, гигантску гитару чије би жице биле раздвојене хиљаду километара. На сличан начин и модерни системи повезују неколико хиљада радио антена, при чему њихов одзив функционише као један велики инструмент. Новина у технологији је да ће видљиво поље бити много веће од оних која се тренутно користе на земаљским телескопима, омогућавајући симултана посматрања са много бржом претрагом. Када буде завршена њена изградња, SKA ће по својој раздвојној моћи превазићи резолуцију чувеног Хабл телескопа.
Постоји неколико фаза које је потребно да се реализују да би се комплетан план везан за SKA телескоп остварио – почевши од техничких детаља, па до обраде података са телескопа који су изабрани да буду “извиђачи”, тј. трагачи оних делова неба које ће SKA детаљно снимати када буде потпуно оперативан.
Развој софтвера за тако комплексан систем доноси нове резултате и решења, са циљем да подаци пре свог финалног обрађивања имају што мање вештачких артефакта. Такви артефакти потичу од несавршености конструкције антена, размака између суседних станица или јоносферских поремећаја који могу да промене фазе улазних таласа и изазову проблеме при прављењу прецизних радио мапа. Као једно од решења тог проблема, на научној конференцији у Амстердаму прошле године представљен је онлајн радио симулатор заснован на Ђанго технологији.
Ђангоманија
У свету програмирања, Ђанго је назив за веб платформу написану у програмском језику Пајтон (Python), која се у последње време наметнула као идеална за прављење комплексних веб-сајтова базираних на великим базама података (на пример Instagram, Bitbucket, итд.). Име је, такође, добила по Ђангу Рајнхарту.
Оно што је забавно у целој причи о онлајн калибратору је што је назван „Родригез“, по имену још једног музичара, Сикста Родригеза, америчког кантаутора који је оставио дубок траг у Јужној Африци, и о ком је снимљен Оскаром награђени филм Searching For Sugar Man).
Систем онлајн радио телескопских симулатора понудиће врло једноставан начин да астрономи добију калибрисане снимке спремне за даље процесирање. Досадашња пракса је била таква да су се научници прилично мучили за складиштењем, обрадом и каснијом анализом радио података (који су били прикупљани уз брзине и до 100 GB/s), док су компјутерски кодови писани различитим стиловима на различитим језицима.
Као и Рејнхард, и Родригез је наклоњен трагању за аутентичним фолк-звуком, његова емоција је овековечена у текстовима који спајају лутања и дух родног Детроита, града у коме проводи читав живот, баш као што је и Ђанго био везан за Париз никада не помишљајући да прави велику каријеру ван Европе.
Свемир и музика теже налажењу језика који би описао уређени хаос. Можда можемо рећи да ће свемир до „очију“ радио-астронома, у блиској будућности, долазити са дивним гитарским звуцима Ђанга Рајнхарта. Ако је Битлманија била узбудљиво доба у одрастању шездесетих због људског феномена који је своју поруку и музику директно делио са публиком, онда нам Ђангоманија доноси један нови ниво узбуђености због музике и порука свемира које тек треба да репродукујемо и разумемо.