Да ли jе разноврсност на Земљи доживела своj максимум, и како научници са Стенфорда гледаjу на будућност биодиверзитета?
Текст: Невена Грубач
Плава планета буjа од живота. Резултати 3,5 милиjарди година еволуциjе своjом разноврсношћу уљуљкуjу у осећаj сигурности. Корални гребени и кишне шуме, као представници биодиверзитета на Земљи, сведоче о добу његовог врхунца у читавоj историjи планете. Никада нас ниjе било више.
Ипак, док представу живо изводе неброjени учесници, иза кулиса се криjе мање оптимистични обрт. Без већих изненађења, главну улогу ће у овоме одиграти – човек.
Стопа нестаjања
Од 1500. године, 322 врсте копнених кичмењака више не постоjе, док популациjе преосталих врста показуjу просечан пад од 25%. Ситуациjа ниjе боља ни код бескичмењака, где 67% посматраних популациjа такође нестаjе великом брзином.
Велике животиње, коjе чине мегафауну и укључуjу слонове, носороге, поларне медведе и броjне друге врсте широм света, суочене су са наjвећим ризиком од изумирања. Ова поjава се савршено уклапа у калупе претходних масовних изумирања.
Популациjе великих животиња расту спориjе и генерално имаjу малоброjниjе потомство. С друге стране, њихова величина их чини веома пожељним метама за ловце. Уколико би се њихов опстанак довео у питање, то би уздрмало не само стабилност осталих врста већ би драматично утицало и на човека.
Забележен jе и узнемируjућ тренд у нестаjању бескичмењака. У последњих 35 година, људска популациjа се удвостручила, док jе броj бескичмењака, попут буба, лептира, паука и црва, опао за 45%.
Инсекти опрашуjу око 75% усева на свету, што чини око десет одсто економске вредности светских залиха хране. Они такође играjу кључну улогу у процесу кружења хранљивих материjа и распадања органске материjе, што подстиче и помаже продуктивност екосистема. Нестаjање ових врста би сасвим сигурно ставило огроман знак питања на будућност човечанства.
Човек као катализатор
Заинтригиран неитуитивном сликом биодиверзитета, професор биологиjе са Универзитета Стенфорд, Роберто Дирзо, заjедно са своjим колегама се озбиљно посветио перспективи тренутно постоjећих врста животиња у нашем екосистему.
Имаjући у виду чињеницу да jе до данас нестало 98% документованих врста, ситуациjа у коjоj се биодиверзитет налази можда не звучи забрињаваjуће. Откад jе настао живот на Земљи, планета jе преживела неколико масовних изумирања и успешно се залечила и опоравила.
Последњи међу њима одиграо се пре 66 милиона година, и однео jе са собом три четвртине биљног и животињског света, укључуjући и диносаурусе, те нас увео у еру кенозоика, доба сисара, у ком и данас живимо. У последњих 540 милиона година, десило се укупно пет овако драматичних догађаjа, коjи су са лица Земље збрисали преко половине живог света.
Ипак, постоjи jедна суштинска разлика између претходних пет, и шестог догађаjа, на чиjем се прагу налазимо. Док су они били изазвани природним, планетарним процесима или катастрофалним ударом астероида, шесто масовно изумирање може бити последица искључиво – човековог деловања.
Жртве антропоцена
Мада и даље ниjе званично одобрен од стране научне заjеднице, термин „антропоцен“ заузима све више простора у геолошкоj хронологиjи. Скован jе осамдесетих година прошлог века, а односи се на опсег људског утицаjа на Земљин екосистем.
Другим речима, уколико комисиjа Геолошког друштва из Лондона да кредибилност овом термину, антропоцен ће бити коришћен као име за епоху у коjоj jе човек своjом активношћу извршио огроман утицаj на климу, биодиверзитет и, што jе нарочито контроверзно, изумирање врста. Почетак епохе ће наjвероватниjе бити доведен у везу са индустриjском револуциjом, мада постоjе становишта да га треба повезати са много раниjим догађаjем, попут процвата пољопривреде у неолиту.
„Много тога остаjе непознато у погледу изумирања у антропоцену“, каже професор Дирзо, „ови недостаци у знању ометаjу нашу способност да предвидимо и лимитирамо његове утицаjе. Jасно jе, међутим, да jе изумирање животињских врста свеприсутна компонента шестог планетарног масовног изумирања, као и главни покретач глобалних еколошких промена.“