Да ли у људском организму постоје часовници који одбројавају колико нам је још остало живота? 
Текст: Јована Николић
Научнофантастични сценарији по којима свакоме изнад главе часовник одбројава године, дане и минуте које може да искористи за сва своја задовољства и проблеме можда и нису далеко од истине. Питање „Колико нам је још живота остало?“ непрестано добија нове димензије па на њега покушавамо да одговоримо позивајући се на статистику, услове живота, здравствено стање, а све већи број научника одговор тражи у генима.
Два истраживања у којима се трагало за „часовницима смрти“ (Death Clocks) спровдена су у 2015. години, а њихови резулати имају потенцијал да у будућности продуже или макар побољшају људски живот. Почетком 2015. године, научници са Универзитета у Единбургу, предвођени Ричардом Морионијем, истраживали су да ли је старост о којој закључујемо на основу стања гена увек једнака стварном броју година.
Четрнаест година је проучавана ДНК више од 5000 људи, а праћењем хемијских промена које се у њој одигравају утврђено је да ће људи чија је биолошка старост већа од стварне највероватније умрети млађи од оних чија генска слика у потпуности одговара њиховом стварном узрасту или касни за њим. Овакви закључци су проистекли из праћења метилације – процеса који се временом одвија у ДНК, а што је више знакова овог процеса уочено то је особа биолошки старија.
Крајем године научници из САД и Велике Британије, чији је тим предводио Мајкл Стратон, идентификовали су два „часовника“ који се налазе у скоро свакој ћелији и мере њено старење и шансе да постане канцерогена. У истраживању су посматране ДНК секвенце више од 10.000 људи који су имали рак, а обухваћено је чак 36 типова ове болести. Док се неке мутације у ДНК дешавају убрзано и узроковане су начином живота, неке од њих имају свој регуларни ток и подсећају на часовник који откуцава.
Један од закључака истраживања јесте неизбежност ове болести за људску врсту, иако појединац не мора да оболи. Током живота се акумулирају мутације гена и одређене комбинације код неких људи доводе до настанка рака. Осим тога, тим који стоји иза овог истраживања, претпоставља да постоји веза између мутација и броја година, као и начина на који тело стари.
Истраживање је указало на постојање два одвојена процеса која се могу назвати часовницима и који непрестано мењају ДНК. Док брзина откуцаја првог „часовник“ може да прати старење ћелије, други може да одреди вероватноћу да ћелија постане канцерогена. Ови процеси се не одвијају једнако у свим ткивима, па неки органи старе брже од осталих.
Даља истраживања треба да покажу да ли је старење заиста одређено првим од два идентификована процеса и да ли се на основу мутација може закључити колико пута се ћелија поделила. Од будућих истраживања другог процеса се очекује да донесу нова сазнања о раку, превенцији и лечењу.
Сазнања о различитим биолошким часовницима имају потенцијал да промене или продуже живот, али питање „Колико је времена остало?“ пружа могућности за бројна изненађења. Једно је извесно – часовници непрестано куцају.