Мада jе живео и образовао се у освит модерне науке, Ричард Овен, творац речи „диносаурус“, до краjа живота је веровао да је све врсте креирао jедан творац – бог
Текст: Невена Грубач
Ричард Овен jе био миљеник конзервативне викториjанске елите. Подучавао jе краљичину децу и давао им часове биологиjе, те стварао чврсте темеље политичког утицаjа. Ипак, међу колегама научницима био jе далеко мање омиљен.
Бриљантност ума, у комбинациjи са ватреном амбициjом, дала jе као резултат шкакљиви темперамент, коjи међу Овеновим колегама није био популаран. Биографи описуjу Овена као „особу склону садизму, вођену ароганциjом и љубомором“. Током његове кариjере постоjале су многе сугестиjе о незаслуженом присваjању туђег рада, те jе у jедном тренутку и отпуштен из савета Краљевског зоолошког друштва под оптужбом за плагиjат. Свакако ниjе добро подносио критику и ретко jе признавао сопствене грешке, али jе ипак без сумње био jедна од наjвећих научних фигура викториjанске Енглеске. Упркос контроверзном карактеру, остаjе упамћен по ковању термина „диносаурус“, као и по Природњачком музеjу у Лондону, коjи jе инспирисао и образовао многе генерациjе.
Овен jе у младости био ученик хирурга. Искуство коjе стицао бавећи се обдукциjом у локалном затвору навело га jе да заволи анатомиjу. Jедном приликом jе чак поткупио чувара не би ли му оваj дозволио да искористи посмртне остатке преминулог Афроамериканца, како би експериментално начинио међурасна поређења. Ускоро jе одлучио да студира компаративну анатомиjу, а пут и амбициjа су га даље водили све до намештења управника Природњачког одељења некадашњег Британског музеjа. Много година лобирања касниjе, Овен jе успео да читаву поставку релоцира и претвори у оно што jе данас – чувени Природњачки музеj у Лондону.
Током првих година рада у Музеjу, Овенова репутациjа jе вртоглаво расла. Веома брзо jе постао члан Краљевског друштва, а његова предавања нису пропуштала велика имена британске науке. Баш jе на jедном од њих Овен упознао младог Чарлса Дарвина, коjи се управо био вратио са чудесног пропутовања истраживачким бродом Њеног краљевског височанства, Биглом, доносећи на острво jош чудесниjу идеjу.
Природњак са Бигла
Историjа има навику да нас непрестано подсећа на необичне обрте у људским животима, чак ироничне уколико се посматраjу из одређене перспективе, коjи би касниjе своjе главне актере усмерили ка судбинама о коjима нису могли ни да сањаjу. Обучаван за свештеника, а касниjе изваjан у човека од науке коме jе црква била наjљући неприjатељ, Дарвин би веома лако могао постати архетип овакве личности.
По завршетку студиjа на Кембриџу, осетивши како jош ниjе спреман да своj живот стави у службу религиjе, двадесетдвогодишњи Чарлс Дарвин прихвата понуду да се отисне на дуго, авантуристичко путовање мистериозним бродом Њеног краљевског височанства, Биглом. Како jе последњи капетан овог, некада ратног, а касниjе модификованог и истраживачког брода, боловао од депресиjе и извршио самоубиство на првоj експедициjи на коjу jе поринут, његов наследник jе решио да себи на овом дугом путовању обезбеди друштво.
Осим саме потребе за друштвом, капетан jе на броду желео и геолога, како би се он и његова посада могли бавити „водама“, док би се стручњак бавио „земљом”. Осим што jе оправдао инициjалну намену свог присуства на броду, Дарвин jе започео пасионирано испитивање геолошких процеса, флоре и фауне, необичних фосила и организама на коjе jе наилазио пловећи пет дугих година водама Атлантског океана, Jужне Америке, многих тропских острва и Аустралиjе.
Знање, искуство и самопоуздање коjе jе стекао на овоj епскоj експедициjи, узели су облик веома смеле идеjе коjа Дарвина ниjе напуштала по повратку кући. Белешке о трансмутациjи врста, у коjима се бавио зачецима своjе теориjе, временом су прерасле у нешто друго. Коначно, 1859. обjавио jе књигу коjа jе шокирала свет.
Порекло врста (посредством природне селекциjе или очување бољих раса у борби за живот) припремана jе преко две декаде, а распродата jе до последњег примерка првог дана по изласку из штампе. Причала jе о промени, о прилагођавању и природноj селекциjи. У њоj jе скована Дарвинова теориjа еволуциjе, толико важна и толико правовремена да jе научна заjедница то одмах схватила.
Водећи се искуством трансформиста, чиjе jе учење о спороj и постепеноj промени jединки било у потпуности напуштено током деветнаестог века, презрено под тврдим ђоном фиксистичког ауторитета Жоржа Кувиjеа, Дарвин jе ступао опрезно и промишљено. Требало jе испољити одређену врсту храбрости те, у доба када црква ниjе губила на ауторитету у друштвеном устроjству, предложити теориjу коjа се читавим своjим садржаjем ставља у конфликт у односу на црквено тумачење постанка света и живих бића коjа њиме ходаjу.
Књига jе промовисала идеjу о усавршавању кроз промену и превласт наjадаптабилниjих створења. Ово се директно супротстављало учењу цркве, коjе jе истицало jедног креатора и творца свих живих бића у њиховом савршеном, оригиналном и непромењивом дизаjну.
Осим што jе претила да сруши црквене догме, Дарвинова теориjа о природноj селекциjи доносила jе талас нових идеjа у филозофиjи и психологиjи. Од када се поjавила, почеле су промене на друштвеном нивоу, те jе самим тим ова теориjа на поетски начин обjаснила потребу за самом собом.
Теориjа еволуциjе базирана на природноj селекциjи коjу jе након свог историjског путовања предложио млади енглески научник, данас jе основа формалног образовања и темељ еволутивне биологиjе. „Дарвинова (р)еволуциjа“ одлази много даље од пуких оквира научног преокрета; она на фундаменталаном нивоу мења начин на коjи људи мисле, уноси промену као есенциjални фактор у односу на некада општеприхваћен тип, доноси динамичку парадигму насупрот некада статичкоj, заjедно са бескраjним импликациjама на људскo поимање природе коjе jе било актуелно током раних година деветнаестог века.
Љубоморни диносаурус
Ниjе било потребно много времена да се укрсте оштрице два изузетна ума опречних схватања. Дарвин jе своjим смелим идеjама узбуркао мирне воде научног света деветнаестог века, а конзервативни и доминантни ум попут Овеновог ниjе могао седети скрштених руку на такву jерес.
Првобитно, однос двоjице научника био jе професионалан и позитиван. Ипак, временом jе Овен почео жестоко да критикуjе Порекло врста, чиjа продаjа и популарност нису jењавале. Замерао jе Дарвину на његовом резоновању и на непозивању на већ постоjеће теориjе еволуциjе. Како jе био велики поборник Кувиjеа и његовог схватања еволуциjе, Овен jе сматрао да jе сваку врсту на свету створио бог, дизаjнирао и прилагодио сопственоj улози, као jедини творац свега живог. Оваква филозофиjа била jе неопходна при стицању подршке код углавном англиканског научног естаблишмента.
Jедна Дарвинова изjава осликава њихов однос боље него било шта друго: “Често сам виђао Овена док сам живео у Лондону, и веома сам му се дивио, мада никада нисам успео да разумем његов карактер и постанем близак с њим. Након обjављивања Порекла врста, постао jе моj љути неприjатељ, мада без икаквог конфликта међу нама, те ценим да jе у питању била љубомора око успеха моjе књиге. Драги Фалконер… jе имао веома лоше мишљење о њему, мислећи како ниjе само амбициозан, веома завидан и арогантан, већ и неповерљив и непоштен. Када бих jа тада бранио Овена, Фалконер би ми рекао ‘Схватићеш и сам jедног дана’, и то се и десило.”
Многи историчари сматраjу да Овен jесте био заслепљен љубомором према Дарвину и ванредном успеху Порекла врста. У своjу одбрану, Овен jе указао на последице коjе по њега има фантастичан успех ове књиге, жалећи се како посетиоци његовог музеjа узбуђени долазе по доказе еволуциjе, а он, постиђен, ниjе у стању да им их да. Служио се разним оружjима не би ли придобио присталице, те jе чак обjављивао и анонимне чланке у коjима велича лик и дело jединог творца, осуђуjе богохуљење коjе собом носи идеjа о природноj селекциjи, те се позива на конзервативни поглед на постанак живог света. Дарвинова воjска присталица убрзо jе прозрела оваj Овенов трик, а његова већ уздрмана репутациjа наставила jе да трпи. Након овога, Дарвин jе изjавио “како се некада стидео што га толико мрзи, али сада зна да ће чувати и ценити своjу мржњу према Овену до последњих дана свог живота”.
Симболично, чак jе и Овеново поимање теориjе еволуциjе временом еволуирало. Наjчешће jе оклевао између прихватања и неприхватања неке врсте еволутивног процеса. Природну селекциjу jе ипак негирао до самог краjа свог живота, но ипак ниjе тврдио да се еволуциjа, као таква, ниjе десила. По викториjанским стандардима, чак jу jе понекада и подржавао. Оваква дихотомиjа данас може да чуди, у доба када jе Дарвинова теориjа еволуциjе основа еволутивне биологиjе, али деветнаести век очигледно ниjе био спреман за овакву научну парадигму.