У новој Библиотеци, читајте одломак из књиге Мислити, брзо и споро Данијела Канемана, чувеног психолога који је 2002. године добио Нобелову награду за економиjу, из области бихевиоралне економиjе
Текст: Даниjел Канеман (одломак из књиге Мислити, брзо и споро; Хеликс, 2015)
Ако вам се свиђа политика коjу води председник, вероватно вам се допада и његов глас и изглед. Тенденциjа да нам се све код неке особе свиђа (или не свиђа) – укључуjући и оно што нисмо ни видели – позната jе као хало ефекат.
Психолози користе оваj термин већ око jедног века, али ниjе ушао у ширу употребу у свакодневном речнику. А то jе штета, зато што jе то одличан назив за jедну честу пристрасност коjа игра велику улогу у обликовању нашег виђења људи и ситуациjа. Примењуjући таj ефекат, Систем 1 нам пружа jедноставниjу и кохерентниjу слику света него што jе реално случаj.
ХАЛО ЕФЕКАТ
На журци упознаjете извесну Џоан и сматрате jе привлачном особом с коjом jе лако комуницирати. А онда њу помену као особу од коjе би се могао затражити добротворни прилог. Шта ви знате о Џоаниноj дарежљивости? Тачан одговор jе: буквално ништа, jер нема много разлога да веруjемо како су људи приjатни у разговору уjедно и великодушни у давању хуманитарних прилога.
Али вама се Џоан допада и када помислите на њу призовете таj осећаj свиђања. Такође вам се свиђаjу великодушност и великодушни људи. Методом асоциjациjе, предиспонирани сте да веруjете како jе Џоан великодушна. И сада када веруjете да jе великодушна, вероватно вам се jош више свиђа, jер сте осталим њеним приjатним особинама додали jош jедну.
Реални докази о њеноj великодушности у причи не постоjе, па ту празнину попуњава нагађање у складу с емоционалном реакциjом коjу у особи изазива. У другим ситуациjама докази се постепено гомилаjу и интерпретациjу обликуjе емоциjа везана за први утисак.
У психолошком експерименту коjи има статус класика за сва времена, Соломон Аш jе изложио описе две особе и тражио од испитаника да коментаришу њихове личности. Шта ви мислите о Алану и Бену?
Алан: интелигентан – марљив – импулсиван – критичан – тврдоглав – завидљив
Бен: завидљив – тврдоглав – критичан – импулсиван – марљив – интелигентан
Ако сте попут већине људи, Алана сте видели у много позитивниjем светлу него Бена. Прве особине на списку мењаjу смисао касниjе наведених особина. Тврдоглавост интелигентне особе ће вероватно бити оцењена као оправдана и можда чак изазвати поштовање, али интелигенциjа код завидљиве и тврдоглаве особе чини да нам дотична делуjе опасно. Хало ефекат такође представља пример потискивања двозначности: као и реч bank (банка и обала), и придев тврдоглав jе двосмислен и биће протумачен у складу с датим контекстом.
Постоjи мноштво вариjациjа овог експеримента. Учесници jедне студиjе су прво видели прва три придева коjи описуjу Алана, а тек потом и друга три, за коjе су им рекли да описуjу другу особу. Речено им jе да замисле две особе па су их питали да ли jе прихватљиво да свих шест придева послуже за опис jедне особе. Већина jе мислила да то ниjе могуће!
Редослед коjим видимо нечиjе особине често jе случаjан. Међутим, редослед jе важан: кад jе на делу хало ефекат, наjозбиљниjи су први утисци, понекад у тоj мери да су касниjе добиjене информациjе мање-више безначаjне.
Проблем непристрасне оцене
На почетку своjе професорске кариjере оцењивао сам писмене испите на конвенционалан начин. Узео бих рад jедног студента и прочитао га од почетка до краjа, успут оцењуjући делове рада. Потом бих израчунао просечну оцену и прешао на следећег студента. Али приметио сам да су ми оцене есеjа запрепашћуjуће доследне. Посумњао сам да подлежем хало ефекту у оцењивању и да прва оцена коjу упишем несразмерно упадљиво утиче на укупну оцену.
Механизам ниjе сложен: уколико за први одговор дам високу оцену, бићу попустљивиjи ако касниjе наиђем на неодређену или двосмислену тврдњу. То се чини разумним.
Сигурно студент коjи jе тако добро одговорио на прво питање не би у другом направио глупу грешку! Али ова метода оцењивања има jедну озбиљну ману. Ако би студент написао два рада, jедан одличан и jедан траљав, коначна оцена би зависила од тога коjи ћу прочитати први. Студентима сам говорио да су оба рада jеднако важна, али то ниjе било истина: први jе много више утицао на краjњу оцену него други. А то jе неприхватљиво.
Зато сам смислио нови начин. Уместо да читам одговоре jедан за другим, прво бих ишчитао прве одговоре свих студената, а потом друге одговоре свих студената. Водио бих рачуна да све оцене записуjем на унутрашњоj страни последње стране есеjа, како (чак ни несвесно) не бих читању другог одговора прилазио с пристрасношћу.
Убрзо након преласка на нову методу, дошао сам до узнемируjућег открића: знатно ми jе опала самоувереност у сопствене оцене. Разлог jе то што бих често осетио сасвим нову врсту нелагоде.
Разочаран другим одговором одређеног студента, а на путу да упишем оцену, повремено сам примећивао како сам му за први одговор дао наjвишу оцену. Такође сам уочио да западам у искушење да смањим раскорак тако што ћу променити оцену коjу jош нисам уписао, као и то да ми jе било тешко доследно се држати jедноставног правила да том искушењу никада не подлежем. Оцене коjе сам давао jедном студенту често су се знатно разликовале. Таj изостанак кохерентности ми jе уливао несигурност и изазивао фрустрациjу.
Постао сам мање задовољан и самоуверен у оцене коjе даjем него раниjе, али схватио сам да jе то добар знак, показатељ да jе нови начин оцењивања бољи. Доследност у коjоj сам пре уживао jе лажна; давала ми jе осећаj когнитивне лакоће и моj Систем 2 jе са задовољством лењо прихватао коначну оцену. Подлежући снажном утицаjу првог одговора у процени наредних, штедео сам себе самога дисонантности открића да исти студент може на нека питања да одговори одлично а на нека лоше.
Нелагода због неконзистентности коjа jе испливала на површину када сам прешао на нови начин, била jе реална: одражавала jе и неадекватност става да jе било коjи поjединачни одговор показатељ знања студента и непоузданост мог дотадашњег оцењивања.
Декорелација грешке
При новом начину на коjи сам прешао да бих укротио хало ефекат држао сам се општег принципа декорелациjе грешке! Да бисте схватили оваj принцип, замислите да броjним посматрачима покажу тегле пуне новчића и траже да процене колико их jе у свакоj тегли. Као што jе обjаснио Џеjмс Суровjецки у бестселеру Мудрост гомиле (The Wisdom of Crowds), такви задаци поjединцима иду врло лоше, али збирне процене поjединаца изванредно су тачне. Неки знатно прецене броj новчића, неки га потцене, али када се те поjединачне процене саберу и израчуна просек, обично се добиjа прилично прецизна процена.
Механизам jе jедноставан: сви поjединци виде исте тегле, односно процењуjу исту ствар. С друге стране, грешке коjе поjединци праве су независне jедне од других и (у одсуству системске пристрасности) теже да се у просеку приближе нули. Дакле, ова чаролиjа смањења грешке функционише само када се ради о међусобно независним посматрањима и грешкама коjе нису у корелациjи. Ако посматраче одликуjе иста врста пристрасности, израчунавање просека процена неће бити од помоћи. И ако се посматрачима допусти да утичу jедни на друге, то ће смањити величину узорка и тиме и прецизност групне процене.
Да би се из више извора добила наjбоља информациjа, увек би требало тежити томе да ти извори буду независни jедни од других. Ово правило jе део пожељног поступка процене. Ако постоjи више сведока неког догађаjа, не дозвољава им се да пре сведочења међусобно разговараjу о догађаjу. Циљ jе не само спречити договарање сведока коjе су позвале различите стране, већ и спречити да непристрасни сведоци утичу jедни на друге. Сведоци коjи размене искуства теже прављењу сличних грешака у сведочењу, умањуjући укупну вредност информациjа коjе даjу. Уклонити излишности из извора информациjа увек jе добра идеjа.
Принцип независности расуђивања (и декорелациjе грешака) може се директно применити у вођењу састанака, а у тоj активности менаџери разних организациjа проводе добар део дана. Jедноставно и корисно правило гласи: пре разговора о нечему, од свих учесника састанка треба затражити да укратко напишу своjе мишљење. Тако ћете корисно употребити разноврсна знања и мишљења у оквиру групе. У отвореним дискусиjама, коjе су стандардна пракса, придаjе се превелика важност мишљењима оних коjи говоре на почетку састанка и звуче самоуверено, па зато следећи говорници остаjу у засенку.
Даниел Канеман
Мислити, брзо и споро
Превод: Ана Имшировић-Ђорђевић
Хеликс, 2015
Иако психолог, Даниел Канеман jе jедан од оснивача модерне бихевиоралне економиjе, у коjоj се данас укрштаjу путање многих научних дисциплина. У књизи Мислити, брзо и споро Канеман описуjе два понекад супротстављена система коjи делуjу у нашем мозгу: Систем 1 jе интуициjа коjа нам омогућава да у делићу секунде доносимо процене и одлуке; Систем 2 jе знатно спориjе рационално размишљање. Проблеми настаjу ако интуитивно реагуjемо онда када би требало да размислимо.
Ова књига показуjе у коjоj jе мери људски ум подложан грешкама у закључивању и шта та чињеница значи у економиjи, корпоративноj култури, медицини, политици и медиjима. Мислити, брзо и споро jе популарно написана књига, али изграђена на чврсто утемељеним сазнањима из вишедецениjског преданог научног рада, и по томе спада у наjважниjе текстове о природи људског мишљења.
Даниjел Канеман (1934) jедан jе од водећих савремених мислилаца и психолога. За своjа истраживања из области бихевиоралне економиjе добио jе 2002. године Нобелову награду за економиjу. Његов наjважниjи допринос jе у оповргавању претпоставке о људскоj рационалности као о важном чиниоцу модерне економске теориjе. Каменам jе такође обjавио радове из области когнитивне психологиjе, теориjе одлучивања и расуђивања, као и психологиjе хедонизма. Његова књига Мислити, брзо и споро, изворно обjављена 2011. године, освоjила jе више престижних награда за наjбоље научнопопуларно штиво.