„Moj život nema smisao, ni pravac, ni cilj, ni svrhu, a ipak sam srećan. Ja ne mogu da ukapiram šta ja zapravo radim, je l’ tako?“, Snupi
Tekst: Marija Nikolić
Nema tog vlasnika psa koji ne veruje u to da ga njegov pas razume. Takvi ljudi su prosto ubeđeni da su psi skoro isti kao i ljudi, samo se nekako dogodilo da oni imaju četiri noge, da su obavijeni krznom i da govore drugim jezikom. Samo probajte da jednoj takvoj osobi kažete da njegov ljubimac nema emocije i da je potpuno nesvesno biće.
Za razliku od vlasnika kućnih ljubimaca, veliki broj naučnika (bar onaj deo koji vrlo verovatno nema kućne ljubimce) su mentofobičari. To je izraz koji je skovao biolog sa Harvarda Donald Grifin, a koji označava praksu kritikovanja neljudskih bića kao stvorenja koja nemaju bilo kakvu svest. Sa druge strane, Grifin ne tvrdi da životinje imaju visoko sofisticiranu i razvijenu svest kao što je imaju ljudi, ali on veruje da životinje ipak poseduju neku svest.
Pretpostavka da su životinje svesna bića sposobna da osećaju negativne senzacije i emocije je svakako centralna tema onih koji se bave zaštitom prava životinja. Teorije i tehnike kognitivne nauke svakako obećavaju nekakva nova otkrića u tom pravcu. Dokazi za postojanjem svesnih i nesvesnih kognitivnih procesa kod ljudi inspiriše sve veći broj naučnika da tragaju za sličnim procesima i kod životinja. Te i ti poduhvati logično otvaraju niz novih pitanja etike i morala u ophođenju prema našim malim ili velikim, čupavim ili glatkim zemaljskim komšijama.
OGLEDALO TEST
Jednog dana šezdesetih godina, dok se brijao ispred ogledala u kupatilu, psiholog Gordon Galup se zapitao šta bi se dogodilo da stavimo svog kućnog ljubimca ispred ogledala.
Galup je izmislio ono što se zove ogledalo test, po kom su primati koji su ranije izlagani sopstvenim obrisima u ogledalu, pošto bi im u anesteziji obojili delove iznad obrva ili na uhu, i dalje bili u stanju da prepoznaju svoj odraz u ogledalu. Tada su dve vrste primata, šimpanze i orangutani, u 75% slučajeva prošli ogledalo test – dodirujući obojene mrlje na svom licu – što je za Galupa bio dokaz za njegovu tvrdnju da su ove vrste zapravo samosvesne.
Da životinje priželjkuju neke stvari dok od drugih strahuju, pokušava već dve decenije da dokaže i biolog sa Harvarda, već spomenuti Donald Grifin, koji je u trenutku nastanka ovog eksperimenta smatrao da nema mnogo smisla misliti da samo dve vrste primata, koje su prošle ovaj test, pokazuju tendenciju samosvesti, već tu osobinu moraju imati i ostale vrste majmuna, a vrlo verovatno i druge životinje. Razvojni naučnici su poslednjih godina izlagali veliki broj životinja ovom testu i pokazali da se, pored majmuna, u ogledalu prepoznaju i slonovi, delfini, kitovi ubice, ali i vrane i svrake. Ono što je zanimljivo, a što tvrdi Danijel Povineli, kognitivni naučnik sa Univerziteta u Lujzijani, jeste da čak mala deca koja su izložena ovom testu do određenog uzrasta, u velikom broju slučajeva, ne uspevaju da ga prođu.
KEMBRIDŽSKA DEKLARACIJA O SVESTI
U julu ove godine pitanjem „svesti“ kod životinja se detaljlno bavila grupa naučnika okupljena na Univerzitetu Kembridž, na prvoj godišnjoj Frensis Krik memorijalnoj konferenciji. Krik, jedan od dva naučnika koji su objasnili strukturu DNK, je poslednje godine svoje karijere posvetio izučavanju svesnosti a 1994. je objavio i knjigu o tome, „Zapanjujuća hipoteza: naučna potraga za dušom“.
U Deklaraciji koju su potpisala tri eminentna neuro naučnika: Dejvid Edelman sa Neuronaučnog Instituta iz Kalifornije, Filip Lou sa Univerziteta Stanford i Kristof Koč sa Tehnološkog instituta kalifornijskog univerziteta, zaključuje se da „neljudska bića imaju neuroanatomsku, neurohemijsku i neurofiziološku podlogu za svesna stanja kao i kapacitet izvođenja namernog ponašanja. Shodno tome, težina dokaza ukazuje na to da ljudi nisu jedinstveni u posedovanju neurološke podloge koja generiše svesnost. Neljudska bića, uključujući sve sisare i ptice, ali i ostala stvorenja kao što su hobotnice, takođe poseduju neurološku podlogu“. Budući da se ni sami naučnici ne slažu oko toga šta je tačno definicija „svesti“, tako ni ova deklaracija ne iznosi tačno tvrdnju da „su životinje svesna bića“, već se autori u osnovi slažu da se mentalno nadovezuje na fizičko, tako da šta god da „svest“ jeste, ona mora da ima neurološku podlogu – neke delove mozga koji „rade posao“. Poenta ove deklaracije je, zapravo, koji god ti delovi bili, poseduju ih i životinje.
ARGUMENTI PROTIV
U svojoj nedavno objavljenoj knjizi Zašto su životinje važne: životinjska svesnost, zaštita životinja i ljudsko blagostanje, Merijen Stemp Doukins sa Oksford univerziteta tvrdi da se još ne može sa sigurnošću reći da životinje poseduju svest i da po tom pitanju moramo ostati skeptični. Doukins smatra da je zapravo štetno po životinje da se socijalno blagostanje kreira na osnovu pretpostavke da životinje poseduju „svest“.
Kontroverzni stavovi na ovu temu će svakako uslediti, ali se postavlja pitanje da li će ova deklaracija zapravo doprineti nekoj značajnijoj promeni? Šta će tačno ovi naučnici, i oni koji se slažu sa Deklaracijom, učiniti po pitanju „svesti“ životinja?
Nadajmo se da će Deklaracija pomoći u borbi za zaštitu životinja, posebno onih koje u svojim kavezima čekaju na red da nad njima bude izvršeno neko medicinsko ili drugo istraživanje. Takvih životinja je preko 50 miliona godišnje. Zapravo, neku precizniju brojku čak nije moguće ni dobiti, budući da miševi, pacovi, ptice i hladnokrvne životinje – koje čine 95% životinja nad kojima se vrše najrazličitiji ekperimenti, nisu ni najmanje zaštićeni Zakonom o zaštiti životinja, tako da ostaju neubrojeni. Ali ne ignorišu sve legislative nauku. Deklaracija Evropske unije iz Lisabona, koja je na snazi od 1. decembra 2009. godine, prepoznaje životinje kao osećajna bića i poziva zemlje članice da „obrate punu pažnju i uzmu u obzir socijalne potrebe životinja“ u poljoprivredi, ribarstvu, transportu, istraživanju i razvoju i prostornim politikama.
Životinje očigledno nisu pametne kao ljudi: ne umeju da naprave automobile i ne organizuju se u političke partije, ali svakako umeju da pokažu vernost, da se igraju loptom, da osećaju krivicu i drhte od straha pred vama kada pred naletom nagona za preživljavanje prevrnu kantu za đubre. Ali će zato neke životinje umeti da vam pomognu u nevolji, pa čak i da vam spasu život.