Шта ће се догодити ако се изједначе људска и вештачка интелигенција?
Текст: Василије Гломазић
„То није био људски потез!“ Тим речима је Фан Хуи, европски шампион у игри го, прокоментарисао победнички потез гугловог рачунара AlphaGo у другој партији против светског шампиона Лија Сидола. Не само Хуи, већ сви који су пратили ово необично надметање човека и машине у древној кинеској мисаоној игри, одржано лане у Сеулу, видели су грубу грешку компјутерског програма и очекивали да првак света преокрене ситуацију на табли и изједначи на 1:1. Међутим, рачунар није тако „мислио“. Поменутим потезом је забезекнуо све присутне велемајсторе ове игре, победио у другом мечу и на крају тријумфовао свеукупним резултатом 4:1.
Овог маја се обележава тачно двадесет година откад је IBM-ов рачунар Deep Blue поразио једног од највећих шахиста свих времена и тадашњег светског шампиона Гарија Каспарова и тако му се реванширао за пораз од годину дана пре. Док цео свет није могао да верује како је једна машина победила шаховског генија, Каспаров је на себи својствен начин оптужио челнике велике компаније за варање.
Од тог тренутка, компјутер је успео да порази човека у бројним играма које укључују обимне прорачуне и тактике, као што су Texas Hold’em покер или квиз знања Jeopardy! а надмоћ у игри го је дефинитивно највеће остварење јер је она неупоредиво комплекснија од свих других игара па чак и шаха. Број могућих комбинација у овој игри износи приближно 2 x 10170. Примера ради, процена је да атома у познатом универзуму има „само“ 1082. Овај фрапантан податак и чињеница да је људски мозак волшебни потез машине перципирао као ноторну грешку у исто време изазивају и дивљење и страх. Да ли то значи да је сингуларитет неизбежан? И шта је уопште сингуларитет?
Шта је сингуларитет?
Технолошки сингуларитет је хипотеза према којој ће тренутак у ком се вештачка интелигенција изједначи са људском бити окидач екстремног развоја технологије након чега би свет задесиле тектонске промене. Питање сингуларитета је једно од најинтригантнијих дискурса којим се данас баве како водећи светски футуристи и научници, тако и сасвим обични људи. Апокалиптични концепти попут славног Камероновог скајнета из Терминатор франшизе често буде зазор од неконтролисаног технолошког напретка и могуће злоупотребе, а насупрот томе, користи од развоја вештачке интелигенције су дословно несагледиви. Иако је сингуларитет и даље у домену хипотетичког конструкта, велики број чланова научне заједнице сматра да није питање да ли ће се сингуларитет десити, већ када ће се десити и да ли можемо уопште бити спремни за њега.
У књизи „Superintelligence – Paths, Dangers, Strategies“ шведски полимат Ник Бостром резимира резултате неколико анкета спроведених последњих година на самитима на којим су учествовали водећи светски стручњаци из области вештачке интелигенције. Укратко, постоји педесет посто шансе да ће рачунари већ 2040. године достићи ниво људске интелигенције, а готово сви анкетирани су предвидели сингуларитет до краја овог века. Овавке предикције иако долазе из уста великих стручњака, морају се узети са огромном дозом резерве јер не постоје никакве гаранције да су они у праву и да ће се сингуларитет заиста десити. Али исто тако, не постоји ни гаранција да се сингуларитет није већ десио.
Ова логичка контрадикција произлази из чињенице да су интерпретације дефиниција сингуларитета бројне. У еснафу не постоји општи консензус око тога шта је заиста сингуларитет. Сам појам датира још из педесетих година прошлог века а творац је нико други до један од највећих ерудита двадесетог века, математичар и физичар Џон фон Нојман. Он је сингуларитет представио у контексту технолошког прогреса који ће проузроковати достизање „критичне тачке“ након које живот у форми дотад знаној човеку више неће бити могућ.
Након Нојмана, бројне учене главе бавиле су се проблемом сингуларитета, па се концепт све више разгранавао, али је тешко рећи да ли смо за готово шест деценија добили прецизну дефиницију. За популарног писца научне фантастике Вернора Винџа сингуларитет сликовито представља тачку метаморфозе људског бића у биће суперинтелектуалних капацитета какво уопште није могуће описати постојећим речником. Према Винџовом виђењу, сингуларитет је својеврстан хоризонт догађаја, сличан граници у простор-времену која одваја познати свет устројених физичких закона од домена црне рупе.
Човек по имену Реј Курцвејл сматра да ако поживи наредних петнаестак година, има сасвим реалне шансе да живи заувек. Ова на први поглед суманута мисао долази из ума водећег Гугловог човека задуженог за развој пројеката вештачке интелигенције. Он се данас сматра најпознатијим сингуларистом и заговорником тезе о коначном „уједињењу“ човека и машине. У свом најпопуларнијем делу „The Singularity Is Near“, Курцвејл дефинише сингуларитет као веома кратак период током ког ће се десити технолошки ураган који ће имплицирати промену у апсолутно свим аспектима људског живљења, па чак и смрти.
Претходно поменути филозоф, математичар, физичар, неуронаучник и трансхумани протагониста (његова звања и титуле се овде не завршавају) Бостром је само један у низу истакнутих интелектуалаца који сингуларитету прилазе као потенцијалном егзистенцијалном ризику. Према његовом мишљењу, сингуларитет је превојна тачка након које вештачка интелигенција постаје суперинтелигенција – напреднија од људске у свим могућим областима. Рачунари не само да би брже мислили (рачунали), већ би успешније обављали и креативне послове, били квалитетнији лекари, адвокати па чак и писци или музичари.
Дефиниција сингуларитета има отприлике онолико колико и људи који о њему размишљају. Међутим, чекајући тај тренутак који ће донети емулацију мозга, виртуелне асистенте у које је могуће бити заљубљен, бесмртност и много тога другог у зависности од личне маште, можда намерно пропуштамо да признамо да се сингуларитет већ десио. И најјачи рачунари данашњице спадају у домен такозване уске интелигенције, то јест они остварују боље резултате од људи само у специјализованим областима.
AlphaGo ће померати црне и беле плочице на табли са 19 пута 19 поља успешније него било које људско биће, али ће га чак и човек просечних интелектуалних капацитета надмашити у задатку као што је „замисли великог ружичастог слона са тегет француском беретком који у сурли држи букет цвећа“. Рачунар неће ни схватити такав задатак. Немоћ компјутера у домену апстрактне мисли се сматра најјачим аргументом који иде у прилог тврдњи да је људска интелигенција и даље неупоредиво напреднија од рачунарске, те да сингуларитет није близу.
То би могао бити погрешан закључак. Свет око себе често посматрамо антропоморфистички, па тако и интелигенцију околног света меримо параметрима који нама иду у прилог и кројимо правила игре тако да нам одговарају. Aко већ постоје тврдње да ће сингуларитет бити догађај изван домашаја људске когниције, онда постоји и могућност да се он већ десио само нисмо довољно интелигентни да бисмо то схватили.