Šta će se dogoditi ako se izjednače ljudska i veštačka inteligencija?
Tekst: Vasilije Glomazić
„To nije bio ljudski potez!“ Tim rečima je Fan Hui, evropski šampion u igri go, prokomentarisao pobednički potez guglovog računara AlphaGo u drugoj partiji protiv svetskog šampiona Lija Sidola. Ne samo Hui, već svi koji su pratili ovo neobično nadmetanje čoveka i mašine u drevnoj kineskoj misaonoj igri, održano lane u Seulu, videli su grubu grešku kompjuterskog programa i očekivali da prvak sveta preokrene situaciju na tabli i izjednači na 1:1. Međutim, računar nije tako „mislio“. Pomenutim potezom je zabezeknuo sve prisutne velemajstore ove igre, pobedio u drugom meču i na kraju trijumfovao sveukupnim rezultatom 4:1.
Ovog maja se obeležava tačno dvadeset godina otkad je IBM-ov računar Deep Blue porazio jednog od najvećih šahista svih vremena i tadašnjeg svetskog šampiona Garija Kasparova i tako mu se revanširao za poraz od godinu dana pre. Dok ceo svet nije mogao da veruje kako je jedna mašina pobedila šahovskog genija, Kasparov je na sebi svojstven način optužio čelnike velike kompanije za varanje.
Od tog trenutka, kompjuter je uspeo da porazi čoveka u brojnim igrama koje uključuju obimne proračune i taktike, kao što su Texas Hold’em poker ili kviz znanja Jeopardy! a nadmoć u igri go je definitivno najveće ostvarenje jer je ona neuporedivo kompleksnija od svih drugih igara pa čak i šaha. Broj mogućih kombinacija u ovoj igri iznosi približno 2 x 10170. Primera radi, procena je da atoma u poznatom univerzumu ima „samo“ 1082. Ovaj frapantan podatak i činjenica da je ljudski mozak volšebni potez mašine percipirao kao notornu grešku u isto vreme izazivaju i divljenje i strah. Da li to znači da je singularitet neizbežan? I šta je uopšte singularitet?
Šta je singularitet?
Tehnološki singularitet je hipoteza prema kojoj će trenutak u kom se veštačka inteligencija izjednači sa ljudskom biti okidač ekstremnog razvoja tehnologije nakon čega bi svet zadesile tektonske promene. Pitanje singulariteta je jedno od najintrigantnijih diskursa kojim se danas bave kako vodeći svetski futuristi i naučnici, tako i sasvim obični ljudi. Apokaliptični koncepti poput slavnog Kameronovog skajneta iz Terminator franšize često bude zazor od nekontrolisanog tehnološkog napretka i moguće zloupotrebe, a nasuprot tome, koristi od razvoja veštačke inteligencije su doslovno nesagledivi. Iako je singularitet i dalje u domenu hipotetičkog konstrukta, veliki broj članova naučne zajednice smatra da nije pitanje da li će se singularitet desiti, već kada će se desiti i da li možemo uopšte biti spremni za njega.
U knjizi „Superintelligence – Paths, Dangers, Strategies“ švedski polimat Nik Bostrom rezimira rezultate nekoliko anketa sprovedenih poslednjih godina na samitima na kojim su učestvovali vodeći svetski stručnjaci iz oblasti veštačke inteligencije. Ukratko, postoji pedeset posto šanse da će računari već 2040. godine dostići nivo ljudske inteligencije, a gotovo svi anketirani su predvideli singularitet do kraja ovog veka. Ovavke predikcije iako dolaze iz usta velikih stručnjaka, moraju se uzeti sa ogromnom dozom rezerve jer ne postoje nikakve garancije da su oni u pravu i da će se singularitet zaista desiti. Ali isto tako, ne postoji ni garancija da se singularitet nije već desio.
Ova logička kontradikcija proizlazi iz činjenice da su interpretacije definicija singulariteta brojne. U esnafu ne postoji opšti konsenzus oko toga šta je zaista singularitet. Sam pojam datira još iz pedesetih godina prošlog veka a tvorac je niko drugi do jedan od najvećih erudita dvadesetog veka, matematičar i fizičar Džon fon Nojman. On je singularitet predstavio u kontekstu tehnološkog progresa koji će prouzrokovati dostizanje „kritične tačke“ nakon koje život u formi dotad znanoj čoveku više neće biti moguć.
Nakon Nojmana, brojne učene glave bavile su se problemom singulariteta, pa se koncept sve više razgranavao, ali je teško reći da li smo za gotovo šest decenija dobili preciznu definiciju. Za popularnog pisca naučne fantastike Vernora Vindža singularitet slikovito predstavlja tačku metamorfoze ljudskog bića u biće superintelektualnih kapaciteta kakvo uopšte nije moguće opisati postojećim rečnikom. Prema Vindžovom viđenju, singularitet je svojevrstan horizont događaja, sličan granici u prostor-vremenu koja odvaja poznati svet ustrojenih fizičkih zakona od domena crne rupe.
Čovek po imenu Rej Kurcvejl smatra da ako poživi narednih petnaestak godina, ima sasvim realne šanse da živi zauvek. Ova na prvi pogled sumanuta misao dolazi iz uma vodećeg Guglovog čoveka zaduženog za razvoj projekata veštačke inteligencije. On se danas smatra najpoznatijim singularistom i zagovornikom teze o konačnom „ujedinjenju“ čoveka i mašine. U svom najpopularnijem delu „The Singularity Is Near“, Kurcvejl definiše singularitet kao veoma kratak period tokom kog će se desiti tehnološki uragan koji će implicirati promenu u apsolutno svim aspektima ljudskog življenja, pa čak i smrti.
Prethodno pomenuti filozof, matematičar, fizičar, neuronaučnik i transhumani protagonista (njegova zvanja i titule se ovde ne završavaju) Bostrom je samo jedan u nizu istaknutih intelektualaca koji singularitetu prilaze kao potencijalnom egzistencijalnom riziku. Prema njegovom mišljenju, singularitet je prevojna tačka nakon koje veštačka inteligencija postaje superinteligencija – naprednija od ljudske u svim mogućim oblastima. Računari ne samo da bi brže mislili (računali), već bi uspešnije obavljali i kreativne poslove, bili kvalitetniji lekari, advokati pa čak i pisci ili muzičari.
Definicija singulariteta ima otprilike onoliko koliko i ljudi koji o njemu razmišljaju. Međutim, čekajući taj trenutak koji će doneti emulaciju mozga, virtuelne asistente u koje je moguće biti zaljubljen, besmrtnost i mnogo toga drugog u zavisnosti od lične mašte, možda namerno propuštamo da priznamo da se singularitet već desio. I najjači računari današnjice spadaju u domen takozvane uske inteligencije, to jest oni ostvaruju bolje rezultate od ljudi samo u specijalizovanim oblastima.
AlphaGo će pomerati crne i bele pločice na tabli sa 19 puta 19 polja uspešnije nego bilo koje ljudsko biće, ali će ga čak i čovek prosečnih intelektualnih kapaciteta nadmašiti u zadatku kao što je „zamisli velikog ružičastog slona sa teget francuskom beretkom koji u surli drži buket cveća“. Računar neće ni shvatiti takav zadatak. Nemoć kompjutera u domenu apstraktne misli se smatra najjačim argumentom koji ide u prilog tvrdnji da je ljudska inteligencija i dalje neuporedivo naprednija od računarske, te da singularitet nije blizu.
To bi mogao biti pogrešan zaključak. Svet oko sebe često posmatramo antropomorfistički, pa tako i inteligenciju okolnog sveta merimo parametrima koji nama idu u prilog i krojimo pravila igre tako da nam odgovaraju. Ako već postoje tvrdnje da će singularitet biti događaj izvan domašaja ljudske kognicije, onda postoji i mogućnost da se on već desio samo nismo dovoljno inteligentni da bismo to shvatili.