Недавни инциденти у авионској индустрији покренули су наново дебату у стручној јавности о томе да ли је тренутна технологија израде црне кутије застарела
Текст: Марија Видић
За почетак треба рећи да црна кутија уопште није црне боје. Раније су се правиле у жутој и у неким другим бојама, али данас су наранџасте са рефлектујућим слојем, ради упадљивости.
Црне кутије, или снимачи података лета, јесу апарати који записују бројне информације о дешавањима у авиону, и служе као помоћ у истрази за случај да се са летелицом нешто догоди. Пројектоване су и конструисане тако да могу да остану неоштећене чак и након јаких удара и изложености температурама и до 1000 степени, као што је то случај у тешкој авионској несрећи.
Прву црну кутију конструисао је француски авио-инжењер Франсоа Усено 1939. године. Подаци које је она скупљала (као што су брзина кретања, висина на којој авион лети и његова позиција) записивани су на фотографском филму дужине осам метара. Филм се налазио у мрачној кутији, а подаци су записивани захваљујући зраку сензора који је, одбијајући се о калибрисана огледала, исцртавао дијаграме. Филм је било врло једноставно прочитати након што је црна кутија отворена, али, с друге стране, није могуће избрисати га и користити поново, већ је он повремено мењан, што је била једна од мана овог уређаја. Пошто је функционисала налик камери, претпоставља се да је црна кутија зато добила ово име.
На почетку Другог светског рата, Усено је, покушавајући за заштити свој изум, закопао своју црну кутију у пешчане дине на обали Акитена, плашећи се да не допадне у руке Немаца. Међутим, убрзо су направљене напредније верзије црних кутија, а тај уређај и данас се непрестано усавршава.
Црна кутија се углавном смешта у реп авиона јер постоји велика шанса да ће на том месту остати неоштећена у случају авионске несреће. Ови апарати сада електронски записују све инструкције упућене било ком систему у авиону, као и све параметре лета – најмање 88 њих, што је законски минимум у Сједињеним Америчким Државама, мада се прикупља много више података. Упоредо са тим, снимају се и разговор у кокпиту и радио-комуникација између кокпита и контроле лета на земљи.
Црна кутија данас се конструише од нерђајућег челика или титанијума, тако да је не оштећују високе температуре. Опремљена је подводним локатором који, након што је потопљен у воду, може да емитује сигнал током 30 дана и то са дубине и до 6000 метара. Подаци се записују дигитално, а као медијум углавном се користи solid state drive, који налазимо у ултратанким рачунарима и флеш-меморијама.
Случај малезијског авиона са лета МХ730, који је 8. марта полетео из Куала Лумпура ка Пекингу, да би после мање од сат времена изгубио контакт са контролом лета и нестао, покренуо је дебату у стручној јавности о томе да ли је тренутна технологија израде црне кутије застарела. Критичари наглашавају да је овај случај показао да трајност црне кутије (слање подводног сигнала) од само 30 дана није довољна, као и да би у идеалном случају авиони данас требало да стримују податке контроли лета у реалном времену, а не да их само записују у црну кутију.