Уочи још једне годишњице Чернобиља и четири године од нуклеарне несреће у Фукушими, у Србији је истекао 25-годишњи мораторијум на изградњу нуклеарних објеката. Како изгледа живот после катастрофе која је 26. априла 1986. променила свет?
Текст: Слободан Бубњевић
Реактор број 4 у нуклеарној електрани у Чернобиљу, на коме је дошло до инцидента 26. априла 1986. године, данас је заливен бетонским оклопом тешким 1,1 милион тона, електрана је у потпуности угашена пре неколико година, али никад неће бити сасвим саниране последице највеће нуклеарне катастрофе у историји.
Чернобиљ се налази на реци Припјат, у Украјини, 120 километара северно од Кијева и седам километара од границе са Белорусијом. У годинама после хаварије више хиљада људи је преминуло од радијације, милионској популацији је повећан ризик од рака и наследних болести, а из најзагађенијих области је расељено око 360.000 становника.
Данас више од пет милиона људи живи у подручјима која су делимично контаминирана. Њихов живот и здравље три деценије касније остали су обележени стигмом Чернобиља.
Најзагађенија зона око електране, на северу Украјине, ограђена је бодљикавом жицом, знацима упозорења и контролним пунктовима. Из ове зоне исељени су сви становници, а кроз пусте улице, обрасле у траву и дивље растиње у граду Припјату и напуштеним околним селима данас лутају само радиоактивни изотопи.
Град Припјат, непосредно уз електрану Ченобиљ, некада је био модерно насеље са око 50.000 становника који су после хаварије присилно исељени. Део сеоског становништва је испрва одбијао да се исели, не обазирући се на упозорења о смртној опасности од зрачења. Упркос томе, власти су успеле да испразне зону и из ње иселе више од 120.000 људи.
Заштићена зона данас обухвата територију од 30 километара у пречнику. У Украјини она има специјални административни статус који омогућује лакшу контролу. Око 800 чувара надзире ограду, а унутар зоне се налази више од 30 гробаља радиоактивног отпада.
Поред научника, уз одговарајућу заштиту, ову област понекад разгледају и новинари који углавном сведоче да је у зони заробљено време из комунистичке епохе – на улицама Припјата се могу видети социјализмом надахнути натписи, као и споменик Лењину.
Три деценије након Чернобиља и четири године после земљотреса и нуклеарне несреће у Фукушими, у Јапану, у Србији је истекао 25-годишњи мораторијум на изградњу нуклеарних објеката.
Зона се често упоређује са „зоном“ из романа браће Бориса и Аркадија Стругацки „Пикник крај пута“, написаног десетак година раније, по чијим је мотивима Тарковски снимио филм „Сталкер“.
Нуклерана катастрофа у Чернобиљу је постала митски догађај, симбол опасности која прети од неконтролисане технологије и изазива страх при самом помену.
Сматра се да је инцидент у Чернобиљу убрзао распад Совјетског Савеза, као и да је, са друге стране, знатно допринео подизању свести о опасностима нуклеарне технологије, али је, без сумње, највише утицао на живот људи у његовој близини, налик на јунаке Стругацких.
Током претходне две деценије, владе бивших совјетских република Украније, Белорусије и Руске Федерације, као и разне међународне организације, покушале су да помогну угроженом становништву чишћењем терена, повећаном здравственом заштитом и едукацијом, између осталог и кроз програме какав је Међународна чернобиљска информациона и истраживачка мрежа.
„Тог дана се одлично сећам“, рекла је истражитељима овог програма Зоја Блашко, која је 1986. године учествовала у евакуацији људи из зоне, а данас је главна сестра у локалној болници у Добрушу у Белорусији. „Била сам код куће, а деца су се играла напољу. Био је нерадни дан. Наједном сам зачула буку на улици. Изашла сам на терасу и угледала страшан сиви облак на западу. Брзо сам затворила све прозоре и врата.“
Према званичним подацима Светске нуклеарне асоцијације, укупно је било 56 директних жртава инцидента. Међутим, сматра се да је више од 9000 људи преминуло од рака због изложености радијацији, али тачан број жртава никад није установљен. Према подацима Међународне агенције за атомску енергију (IAEA), око 6,6 милиона људи било је изложено радијацији.
„Ништа нисмо знали до 1. маја и повела сам децу на првомајску параду“, објаснила је госпођа Блашко. „Тог дана је наишла велика олуја. Повезала сам тај дан са експлозијом. Прошло је доста времена док нам нису рекли о експлозији у нуклеарној електрани“, рекла је она и додала да је хаварија драматично утицала на њено и здравље њене породице, али је се сећа само повремено.
Све је почело у 1:23 после поноћи, 26. априла. Тада су се догодиле две узастопне експлозије на реактору број 4. Дан раније почели су тестови на овом реактору, а оператери су покушали да измере брзине турбине при његовом заустављању мада је он показивао велику нестабилност при малој снази.
Тестирања су вршена под великим притиском руководства и оператери су заобишли читав низ сигурносних процедура. Сви алармни системи су искључени. У апокалиптичном следу догађаја реактор је постао нестабилан и мада су оператери у последњим тренуцима ипак покушали да у његово језго спусте сигурносне оловне шипке, било је прекасно – дошло је нуклеарне експлозије. Бетонски оклоп се отворио, а радијација је исцурела у атмосферу.
Нико у електрани није био свестан шта се заправо десило. Кад је на крову реактора примећен пожар, јединица ватрогасаца је покушала да га угаси. Међутим, у врло кратком року, ватрогасци су примили смртоносне дозе радијације. Укључујући и њиховог командатна, страдало је 47 ватрогасаца који су били прве жртве чернобиљске хаварије.
Ни у наредним данима власти нису схватиле размере катастрофе. Инжењери који су покушали да расхладе реактор нису имали никакву заштиту и касније су преминули од тровања радијацијом.
Насељена места такође су била изложена јаком јонизујућем зрачењу, али је прошло пуних шест дана док није почела евакуација становништва Припјата и околине. Град је евакуисан 1. маја, а три дана касније исељено је још 100.000 људи у пречнику од 30 километара од електране.
„Инцидент је званично обелодањен тек непосредно после првомајске параде“, рекао је педесетогодишњи Александар Величко, данас директор пољопривредне школе у насељу Опитнаја станција („огледна станица”), у округу Новозибков.
„Сећам се да смо тог дана садили кромпир код мојих родитеља у селу Глобучка. Подигао се јак ветар и почела је киша док смо се враћали кући. Дежурни официр на огледној станици је држао дозиметар на коме је одједном приметио да је позадинска радијација значајно порасла. Схватили смо да се нешто догодило.“
Током девет дана после 26. априла, из реактора 4 исцурело је много радиоактивних материја, плутонијума и разних фисионих продуката. Паре радиоактивног цезијума и јодина изашле су у атмосферу приликом експлозије и загадиле огромне површине.
Дејство ослобођене радијације на живи свет и људе било је фатално. Животиње су престале да се размножавају, а код оних које нису, појавиле су се разне генетске девијације. Борова шума, која се простирала на четири квадратна километра у близини електране, после експлозије добила је тамносмеђу боју и угинула. Због боје је добила назив „црвена шума“.
Према званичним проценама IAEA, данас је на нивоу вишем од једног кирија по квадратном километру цезијумом 137 загађено између 125.000 и 146.000 квадратних километара земљишта, што је површина величине Србије, Црне Горе и Македоније заједно.
У западној Европи постоји забрана продаје меса животиња које расту на земљишту загађеном више од 0,025 кирија по квадратном километру, што је хиљаду пута мање него у областима око Чернобиља. Радиоактивно загађење веће од 40 кирија по км2 простире на 310 квадратних километара у Русији, 640 км2 у Украјини и чак на 3000 км2 у Белорусији, на коју је пало више од 60 одсто опасних материја.
Загађеној територији данас припада пет области у три државе: Черњигов и Гомел у Украјини, Могиљев у Белорусији, Брајнск и Тула у Русији. Ове области данас покушавају да се привредно опораве, али је напредак спор, а највећа брига становништва је здравље.
„Били смо у селу Терековки у то доба“, рекла је Валентина Сикорскаја, која је у време хаварије имала 29 година, а данас ради као управник у дистрибуцији хемијских производа. „Тада сам била у четвртом месецу трудноће. Чернобиљска катастрофа је много утицала на здравље наше деце и одраслих. Кад се родио мој син Јарослав, позван је у једну америчку породицу у оквиру програма ‘Деца Чернобиља’. Тамо је провео девет година.“
Чернобиљ се често упоређује са америчким нуклеарним инцидентом на Острву три миље, али постоје две теорије о узроцима несреће. Према званичној совјетској верзији, узрок је неодговорност појединаца и непажња оператера којима је касније суђено. Међутим, постоје мишљења да је ова врста реактора значајно допринела хаварији.
Све је почело у 1:23 после поноћи, 26. априла 1986. године. Догодиле су се две узастопне експлозије на реактору број 4.
Нуклеарна електрана у Чернобиљу је имала четири реактора типа RBMK-1000, а у време инцидента су грађена и два нова, реактори 5 и 6. Сваки од њих је могао да произведе 1 GW електричне енергије.
Реактор 4 је затворен у бетонски саркофаг са више од милион тона бетона. Чишћење терена после хаварије сматра се једном од највећих акција у историји – у њој је учествовало око 200.000 „ликвидатора“. Нажалост, многи од њих данас имају озбиљних здравствених проблема.
Електрана Чернобиљ је сасвим затворена 15. децембра 2000. године, кад је тадашњи председник Леонид Кучма искључио реактор број 3, последњи који је производио струју.
Велика несрећа у Чернобиљу заставила је развој нуклеарне технологије. Мало је познато да се половином осамдесетих у бившој Југославији планирала изградња капацитета од 2000 МW, а затим још четири електране са 4000 МW. Био је расписан међународни конкурс, али се управо тада, у априлу 1986. године, догодио – Чернобиљ. Због тога посао око међународног конкурса никада није приведен крају, антинуклеарни лоби успео је да обустави све даље активности.
У јуну 1989. године Скупштина СФРЈ усвојила је Закон о забрани изградње нуклеарних електрана. Овај закон, познат и као Мораторијум, био је на снази у Републици Србији све до краја претходне године.
