Zbog dvostruke prirode sarkazma, stručnjaci nude dva oprečna objašnjenja zbog čega se ova specifična forma izražavanja koristi u međuljudskoj interakciji
Tekst: Danka Spasovski
Mnogi humoristički tekstovi, filmovi i nastupi pojedinaca ne bi bili ni izbliza duhoviti niti zanimljivi, da se ne služe sarkazmom kao osnovnom formom izražavanja. Konstrukcija sarkazma, kao i njegovo razumevanje, zahteva angažovanje apstraktnog mišljenja, pa tako humor zasnovan na njemu često ima epitet „inteligentne duhovitosti“.
Nekada je iskazan i prepoznatljiv u sadržaju rečenice, a nekad samo u karakterističnom tonu koji označava da mislimo upravo suprotno od onoga što smo izgovorili. Ali sarkazam nije jednoznačna pojava: možemo da analiziramo prema kome smo sarkastični, na koji način, u kojima situacijama, i koju vrste poruke obično na taj način komuniciramo.
Sarkazam ima dve vrednosno suprotne osobine: može biti odraz humora, što je pozitivno, ali istovremeno i veoma uvredljiv. Zbog njegove dvostruke prirode razvila su se dva međusobno oprečna pravca u teoretisanju zašto se on koristi u interakciji među ljudima. Sarkazam se često posmatra kao izraz pasivne agresije, nepoštovanje sagovornika i težnja da se on uvredi.
Pojedini neverbalni izrazi su pratioci sarkazma, i pomažu da se on prepozna. U jednom istraživanju na Lujzijana univerzitetu, posmatrači su zapažali facijalne ekspresije osoba koje iznose sarkastične izjave. Najupečatljiviji znak bila je grimasa oko usta koja je u suprotnosti s mimikom očiju i obrva. Drugo istraživanje pokazuje da su osobe koje iznose sarkastične rečenice sklone da izbegavaju kontakt očima sa slušaocima (to su objasnili svesnošću o neiskrenosti u govoru). Svakako, ton glasa je naprepoznatljivija karakteristika sarkazma.
Naravno, da bi se odredila priroda sarkastične opaske, mora se posmatrati u kontekstu, kao i njen sadržaj. Neki jezički eksperti smatraju da je sarkazam vrsta „ljubaznog vređanja“, jedan od načina da se kritika ublaži tako što će biti indirektna i uz primesu duhovitosti. Pa tako roditelj koji hoće da skrene pažnju detetu da mu je soba neuredna umesto direktne primedbe „Soba je u haosu“, može reći „Kako ti polazi za rukom da održavaš sobu ovako sređenom?“.
Ipak, drugi istraživači se ne slažu s benevolentnom procenom sarkazma, i naglašavaju da oštriji, podrugljiviji sarkazam proizvodi drugačije posledice od blaže izrečene kritike. Već i sama reč potiče od grčkog termina sarkazein koji znači “kidati meso” (s tela) ili “gristi usne od besa”, i sigurno je da se verbalna agresija može kanalisati kroz sarkazam. Neki autori navode da se hostilnost i nesigurnost (pa čak i težnja za maltretiranjem drugih) ponekad ogleda u čestoj upotrebi sarkazma, kao i da ljudi koji prestanu da se koriste njime čine druge, ali i sebe srećnijim i zadovoljnijim.
Evolucioni biolozi smatraju da je sarkazam i njegovo razumevanje sastavni deo ljudske prirode, i da je važan činilac interakcije među ljudima. Kao takav, pozitivan aspekt postojanja sarkazma je njegov evolucioni značaj. Tako je istraživačica u oblasti neurofiziologije Ketrin Renkin s Kalifornijskog univerziteta došla do otkrića da nerazumevanje sarkazma može da ukazuje na organska oštećenja u mozgu.
Osobe koje imaju semantičku demenciju (progresivnu bolest mozga gde ljudi zaboravljaju reči i njihova značenja) i lezije u parahipokampalnom girusu korteksa, često imaju problema da uoče sarkazam kao takav. Renkin je ispitanicima izlagala video snimak razgovora dve osobe, u kojima se sarkazam manifestuje kroz paraligvističke znake, odnosno kroz način ekspresije – intonaciju koja je svojstvena obraćanju veoma maloj deci.
Ovo istraživanje je donelo još jedno interesantno i neočekivano otkriće: skeniranje magnetnom rezonancom pokazalo je da se delovi mozga zaduženi za opažanje sarkazma ne nalaze u levoj moždanoj hemisferi, što bi se očekivalo pošto se tu nalaze centri za govor, već u jednom delu desne hemisfere, prethodne identifikovane kao ključne za primećivanje promena u kontekstualnoj pozadini u vizuelnim testovima. Renkin zaključuje da je ova zona povezana ne samo sa vizuelnim, već i sa socijalnim kontekstom. I drugi autori navode da je za razumevanje humora, reči koje nemaju doslovno značenje, igre rečima ili šala neophodna aktivnost desne moždane hemisfere.
Vezujući se istraživanje Renkin, evolucioni biolozi tvrde da je čovekovo svojstvo socijalne interakcije ključno za razvijanje superiornosti ljudske vrste, a interakcija je baza za razumevanje sarkastične poruke, jer je neophodno upotrebiti mentalni „trik“ – shvatiti šta druge osobe misle.
Profesorka psihologije Peni Peksmen, koja se dvadeset godina bavi istraživanjem sarkazma, navodi da ova vrsta komunikacije može biti korisno sredstvo za izražavanje kompleksnih emocija: njime, na primer, istovremeno možemo iskazati naša neispunjena očekivanja zajedno s osećanjem razočarenja. Ona takođe tvrdi da se ljudi sarkazmom više obraćaju bliskim ljudima, nego nepoznatim.
S druge strane, izvedeno je više istraživanja koja pokazuju da je izlaganje sarkazmu (ali i iznošenje sarkazma) povezano s kreativnijim rešavanjem problema. Neki autori su posmatrali električne aktivnosti mozga ispitanika koji su dobijali sarkastične poruke – mozak ima zahtevniji zadatak da razume ovakvu poruku. Oni zaključuju da sarkazam stimuliše složenije mišljenje, a istovremeno i umanjuje negativni doživljaj nečijeg besa – ako je iskazan kroz sarkazam.
Istraživači svakako savetuju da se kreativni potencijal sarkazma pojavljuje u odnosima gde su ljudi bliski i imaju odnos poverenja. U takvom okruženju, ovaj vid opštenja može biti produktivan, dok je među nepoznatim ljudima i u formalnim situacijama veća verovatnoća da će se ispoljiti kao neprijateljski stav, pa se zato preporučuje da se pozitivni učnici u eksperimentima ne uzimaju zdravo za gotovo, i da treba biti oprezan sa sarkastičnim izražavanjem.