Због двоструке природе сарказма, стручњаци нуде два опречна објашњења због чега се ова специфична форма изражавања користи у међуљудској интеракцији
Текст: Данка Спасовски
Многи хумористички текстови, филмови и наступи појединаца не би били ни изблиза духовити нити занимљиви, да се не служе сарказмом као основном формом изражавања. Конструкција сарказма, као и његово разумевање, захтева ангажовање апстрактног мишљења, па тако хумор заснован на њему често има епитет „интелигентне духовитости“.
Некада је исказан и препознатљив у садржају реченице, а некад само у карактеристичном тону који означава да мислимо управо супротно од онога што смо изговорили. Али сарказам није једнозначна појава: можемо да анализирамо према коме смо саркастични, на који начин, у којима ситуацијама, и коју врсте поруке обично на тај начин комуницирамо.
Сарказам има две вредносно супротне особине: може бити одраз хумора, што је позитивно, али истовремено и веома увредљив. Због његове двоструке природе развила су се два међусобно опречна правца у теоретисању зашто се он користи у интеракцији међу људима. Сарказам се често посматра као израз пасивне агресије, непоштовање саговорника и тежња да се он увреди.
Поједини невербални изрази су пратиоци сарказма, и помажу да се он препозна. У једном истраживању на Лујзијана универзитету, посматрачи су запажали фацијалне експресије особа које износе саркастичне изјаве. Најупечатљивији знак била је гримаса око уста која је у супротности с мимиком очију и обрва. Друго истраживање показује да су особе које износе саркастичне реченице склоне да избегавају контакт очима са слушаоцима (то су објаснили свесношћу о неискрености у говору). Свакако, тон гласа је напрепознатљивија карактеристика сарказма.
Наравно, да би се одредила природа саркастичне опаске, мора се посматрати у контексту, као и њен садржај. Неки језички експерти сматрају да је сарказам врста „љубазног вређања“, један од начина да се критика ублажи тако што ће бити индиректна и уз примесу духовитости. Па тако родитељ који хоће да скрене пажњу детету да му је соба неуредна уместо директне примедбе „Соба је у хаосу“, може рећи „Како ти полази за руком да одржаваш собу овако сређеном?“.
Ипак, други истраживачи се не слажу с беневолентном проценом сарказма, и наглашавају да оштрији, подругљивији сарказам производи другачије последице од блаже изречене критике. Већ и сама реч потиче од грчког термина сарказеин који значи “кидати месо” (с тела) или “гристи усне од беса”, и сигурно је да се вербална агресија може каналисати кроз сарказам. Неки аутори наводе да се хостилност и несигурност (па чак и тежња за малтретирањем других) понекад огледа у честој употреби сарказма, као и да људи који престану да се користе њиме чине друге, али и себе срећнијим и задовољнијим.
Еволуциони биолози сматрају да је сарказам и његово разумевање саставни део људске природе, и да је важан чинилац интеракције међу људима. Као такав, позитиван аспект постојања сарказма је његов еволуциони значај. Тако је истраживачица у области неурофизиологије Кетрин Ренкин с Калифорнијског универзитета дошла до открића да неразумевање сарказма може да указује на органска оштећења у мозгу.
Особе које имају семантичку деменцију (прогресивну болест мозга где људи заборављају речи и њихова значења) и лезије у парахипокампалном гирусу кортекса, често имају проблема да уоче сарказам као такав. Ренкин је испитаницима излагала видео снимак разговора две особе, у којима се сарказам манифестује кроз паралигвистичке знаке, односно кроз начин експресије – интонацију која је својствена обраћању веома малој деци.
Ово истраживање је донело још једно интересантно и неочекивано откриће: скенирање магнетном резонанцом показало је да се делови мозга задужени за опажање сарказма не налазе у левој можданој хемисфери, што би се очекивало пошто се ту налазе центри за говор, већ у једном делу десне хемисфере, претходне идентификоване као кључне за примећивање промена у контекстуалној позадини у визуелним тестовима. Ренкин закључује да је ова зона повезана не само са визуелним, већ и са социјалним контекстом. И други аутори наводе да је за разумевање хумора, речи које немају дословно значење, игре речима или шала неопходна активност десне мождане хемисфере.
Везујући се истраживање Ренкин, еволуциони биолози тврде да је човеково својство социјалне интеракције кључно за развијање супериорности људске врсте, а интеракција је база за разумевање саркастичне поруке, јер је неопходно употребити ментални „трик“ – схватити шта друге особе мисле.
Професорка психологије Пени Пексмен, која се двадесет година бави истраживањем сарказма, наводи да ова врста комуникације може бити корисно средство за изражавање комплексних емоција: њиме, на пример, истовремено можемо исказати наша неиспуњена очекивања заједно с осећањем разочарења. Она такође тврди да се људи сарказмом више обраћају блиским људима, него непознатим.
С друге стране, изведено је више истраживања која показују да је излагање сарказму (али и изношење сарказма) повезано с креативнијим решавањем проблема. Неки аутори су посматрали електричне активности мозга испитаника који су добијали саркастичне поруке – мозак има захтевнији задатак да разуме овакву поруку. Они закључују да сарказам стимулише сложеније мишљење, а истовремено и умањује негативни доживљај нечијег беса – ако је исказан кроз сарказам.
Истраживачи свакако саветују да се креативни потенцијал сарказма појављује у односима где су људи блиски и имају однос поверења. У таквом окружењу, овај вид општења може бити продуктиван, док је међу непознатим људима и у формалним ситуацијама већа вероватноћа да ће се испољити као непријатељски став, па се зато препоручује да се позитивни учници у експериментима не узимају здраво за готово, и да треба бити опрезан са саркастичним изражавањем.