Последња овогодишња Библиотека доноси причу о древној људској историји записаној у нашим ћелијама
Текст: Брајан Сајкс (одломак из књиге Седам Евиних кћери, Хеликс, 2013.)
Из фосилних костиjу ископаних у Чедарскоj клисури добавили смо директан доказ генетичког континуитета између наших савременика и ловаца из касног палеолита. Сада знамо да та непокидана нит, тачно сачувана у нашоj ДНК, води даље од историjског времена, даље од гвозденог, бронзаног и бакарног доба, чак у прастари свет леда, шума и тундри. Само jедан врло спори откуцаj молекуларног сата раздваjао jе ДНК коjу смо нашли у Чедарском човеку и ДНК двоjице његових потомака, наставника историjе Адриjана Таргета и лордовог батлера Катберта. Реконструкциjа еволуциjе коjу смо обавили према ДНК хиљада живих Европљана довела нас jе до овог закључка, а коначно смо били нашли и физички доказ коjим смо га потврдили. Сад смо и с друге стране, из другог генетичког система, то jест из Y-хромозома, добили круциjалну потврду наше теориjе. Наши генетички корени налазе се дубоко у палеолиту.
Ми смо код Европљана идентификовали седам главних скупова гена. У њима су секвенце митохондриjалне ДНК биле идентичне или врло сличне jедне другима. Више од 95% данашњих аутохтоних Европљана уклапа се у jедан од ових седам скупова. Наша интерпретациjа европске преисториjе и истицање важности палеолитских ловаца-сакупљача, зависили су од старости поменутих скупова гена. Да бисмо добили податке о томе колико су стари, прво смо извели просечан броj мутациjа коjе смо нашли у свим савременим припадницима седам кланова. На основу тога сазнали смо с колико се откуцаjа огласио молекуларни сат у сваком од њих. Пошто смо знали коjом брзином откуцава, израчунали смо колико jе сваки од седам скупова стар. У протеклим милениjумима стариjи скупови гена скупили су више промена. Молекуларни сат, мада спор, у њима се огласио више пута. Што се тиче млађих скупова гена, они нису стигли да скупе толико промена и зато су секвенце у ДНК чланова таквих скупова међусобно сличниjе.
ДНК нити мари нити зна. ДНК једноставно јесте. И ми плешемо уз њену музику.
– Ричард Докинс
Поменутих седам скупова гена различите су старости, од 10.000 до 45.000 година. Ове процене показуjу за колико времена су се десиле све мутациjе коjе данас налазимо у неком скупу гена, почев од првобитне секвенце митохондриjалне ДНК. На основу сасвим логичног закључивања дошли смо до незаобилазног закључка коjи одузима дах: само jе jедна жена била носилац jединствене првобитне секвенце карактеристичне за сваки скуп гена. Тако су старости скупова гена коjе смо одредили у ствари показивале кад jе живело тих седам жена, прамаjки седам кланова. Требало jе jош да им дамо имена па да оживе и да се на то и код мене и код свих коjи за њих чуjу jави радозналост. Како ли су живеле Урсула, Ксениjа, Хелена, Велда, Тара, Катарина и Jасмина? Одабрао сам имена чиjа су почетна слова она коjима смо означили скупове гена пошто смо прихватили Торониjев систем абецедне класификациjе. Урсула jе била кланска маjка скупа гена У. Хелена – скупа Х. Jасмина jе била прамаjка свих коj спадаjу у скуп гена означен словом J и тако даље. Од сада су то биле стварне жене а не теоретски концепти, замагљени статистиком те компjутерским алгоритмима. Али како jе изгледала свака од тих жена из далеке прошлости, с коjима огромну већину Европљана веже своjеврсна пупчана врпца?
Жена jе морала да испуни неколико услова па да постане маjка генског клана. Основно jе да има кћери, што jе очигледно – митохондриjална ДНК, ген коjи пратимо, преноси се с маjке на кћери. Жена коjа jе рађала само синове ниjе могла бити маjка генског клана, jер синови не могу да пренесу на своjу децу митохондриjалну ДНК наслеђену од маjке. Толико о првом правилу. Следи друго правило: жена jе морала да има наjмање две кћери.
Наша ДНК не бледи као древни пергамент; не рђа у земљи као мач одавно мртвог ратника. Не могу је оштетити ветар или киша, нити уништити ватра и земљотреси. Она је путник из древних земаља која живи у сваком од нас.
– Брајан Сајкс
Ово ћемо наjлакше разумети ако разматрамо уназад, од садашњости према прошлости. Маjка одређеног генског клана наjближи jе заjеднички предак по маjчиноj линиjи свих припадника тога клана. Сад замислимо клан с десет милиона живих припадника; из података о рођењима, венчањима и смртима тачно знамо ко jе с ким у каквом сродству. Пратећи њихово сродство уназад, генерациjу по генерациjу, уочавамо да се линиjе сродства по маjци полако приближаваjу и спаjаjу. Линиjе браће и сестара већ су после само jедне генерациjе споjене – у њиховоj маjци. После две генерациjе, братанци и сестричине споjили би се у њиховоj баби по маjкама. Три генерациjе уназад споjене су линиjе братанаца и сестричина у другом колену, у њиховоj прабаби по маjчиноj страни. И тако све даље. Са сваком генерациjом уназад било би све мање и мање припадника клана коjи данас имаjу живе потомке по маjчиноj страни. У доба пре неколико стотина или чак хиљада генерациjа стоjе само две жене из тог клана коjе би могле да потврде како имаjу живе потомке у двадесет првом веку. На самом краjу, то jест на самом почетку, линиjе тих двеjу жена стапаjу се у jедноj жени – маjци генског клана. Да би она то била, морала jе да роди две кћери.
Маjка клана ниjе морала да буде jедина жена коjа jе живела у то време, сигурно и ниjе била. Али само од ње непрекинута веза по маjчиноj линиjи води до наших дана. Многе су њене исписнице имале кћери а њихове кћери своjу женску децу, али нису постале маjке клана зато што су њихове прапраунуке, негде између прошлости и садашњости, биле бездетне или су родиле само синове. И зато су њихове линиjе изумрле. Ми немамо податке о своjим прецима од пре неколико стотина година, а камоли о онима од пре неколико хиљада година, стога jе узалудно надати се да ћемо некада саставити своj потпуни родослов све до маjке нашег клана. Jедино можемо да проучавамо секвенце ДНК и пратимо споро откуцавање молекуларног сата – тако ћемо реконструисати главне догађаjе као што jе поjављивање мутациjа у овим линиjама по маjци. Иако никад нећемо перфектно извести цео родослов, остаjе логичан закључак да сваки генски клан има само jедну маjку. Та чињеница не може да се занемари.
Може се расправљати о добу кад су живеле те жене и о простору на коме су живеле. Временске процене сам начинио према броjу мутациjа коjе су се акумулирале у сваком од седам кланова. Места где су обитавале прамаjке одредио сам према своjоj наjбољоj процени, на основу података о данашњоj географскоj дистрибуциjи кланова и њихових огранака.
На најдубљем нивоу, сва жива бића која смо икад посматрали имају исти ДНК код, као и много истих гена.
– Ричард Докинс
Генерално, локациjа где jе клан настао не мора се подударати с местом где данас живи наjвише његових припадника. Клан jе настао тамо где има наjвише кланских вариjациjа. Примера ради, клан коjи jе врло чест у Полинезиjи ниjе потекао с Пацифика. Мада многи Полинежани спадаjу баш у таj клан, мало jе разлика међу њима – већина има исту секвенцу ДНК. Уколико гледамо искључиво с генетичког становишта, претпостављамо да jе клан настао западниjе, у индонежанском архипелагу, у близини Молучких острва. Данас таj клан ниjе нарочито броjан на Молучким острвима но међу његовим тамошњим житељима много jе више вариjациjа него у Полинезиjи. У Полинезиjу се иселио само део популациjе и тамо jе разноликост осетно мања. И на Таjвану има староседелаца из тог клана, премда их ни тамо ниjе много, а разноликост унутар клана jош jе изражениjа. По томе се може извести закључак да jе полинежански клан заснован на Таjвану. Истраживања порекла европског становништва само су компликованиjа од истог рада на далеким острвима, иначе нема већих разлика. Вероватно су кланови настали близу места где живе људи с наjвећим вариjациjама у секвенцама ДНК. За оваj донекле теоретски аргумент мора се наћи поуздан пример. Маjка клана старог двадесет хиљада година никако ниjе могла да живи на северу Шкотске, све и да су данас тамо запажени наjброjниjи вариjетети, напросто зато што jе онда таj део Европе био окован ледом. Не стидим се да признам: jављаjу се недоумице кад ваља што прецизниjе одредити где jе свака од седам жена живела. И те како би ми се укључили сви аларми да се испоље недоумице у погледу резултата наших генетичких истраживања и њихове научне тачности. А што се тиче извесних аспеката живота тих жена, па, ниjе лоше да остану увиjени у велове мистериозности.
Све више сам се уносио у причу о седам жена, све чешће сам замишљао како ли су живеле, све сам био љубопитљивиjи. Генетика ме jе довела до времена и места њиховог живота. Онда сам хтео да се jош боље обавестим те сам се подухватио веродостоjних археолошких и климатских података. Подаци о температурама у то давно време сачувани су у смрзнутим наслагама узетих из ледених поларних капа. Издигнуте и потонуле морске обале показуjу промене нивоа мора коjе су умногоме обележиле протеклих педесет хиљада година. Информациjе о флори налазимо у полену, коjи зна да преживи и хиљадама година, премда jе цвет с ког jе полетео давно, давно свенуо. Падове и скокове технолошког напретка одражаваjу стилови и начини израде камених и коштаних алатљика ископаних на некадашњим насеобинама. Кости животиња и риба нађене на истим локалитетима казуjу шта су jели наши преци. Кад споjимо наведене показатеље и знања из генетике, лако ћемо себи дочарати животе тих замишљених жена, Урсуле, Ксениjе, Хелене, Велде, Таре, Катарине и Jасмине. Биле су то стварне особе, у генетичком погледу готово истоветне с нама, своjим потомцима, с тим што су околности под коjима су живеле биле прилично другачиjе од данашњих.
Какви су то изузетни животи били.
Браjан Саjкс
Седам Евиних кћери
Превод: Катарина Jешић
Доказ тврдње Артура Кларка да се „свака довољно напредна технологиjа не може разлучити од магиjе“ jе и jедна од новиjих грана генетике – митохондриjална генетика. Управо то jе поље истраживања оксфордског професора Браjана Саjкса, аутора књиге Седам Евиних кћери. Ово jе књига о историjи света какву нам открива генетика. Читаоци ће дознати да jе историjа наше врсте, Хомо сапиjенс, записана у генима коjи потичу из древне прошлости, и стариjа jе од писаних бележака или записа у камену. Ти гени приповедаjу о догађаjима што су се одигравали пре више од стотину хиљада година, а наjновиjа поглавља те приповести скривена су у ћелиjама свих нас. Ово jе наjдраматичниjа прича о генетичком открићу jош од Двоструког хеликса Џеjмса Вотсона, писана из прве руке.
