Шта се то и овог новембра догодило са свим оним силним зеленилом?
Пише: Марија Видић
Ништа ново: по земљи и асфалту ветар разноси гомиле жутог, наранџастог, црвеног и смеђег лишћа. Има ли у новембру природнијег призора? Не, али је лишће пре само неколико недеља било на дрвећу, зелено и једро. Да ли сте некада размишљали о томе како се то заправо догоди? Како лишће у јесен пожути?
Можда вам на памет падају разни разлози, али објашњење ни за биологе дуго није било једноставно. Очигледно је да ова промена има везе с тим што током пролећа и лета листопадне биљке углавном добијају довољно хране и светлости. И да се у јесен то мења.
Како промена годишњег доба утиче на боју? Једно од објашења могло се чути током обележавања Светског дана науке у Београду, но, механизам на основу ког лишће губи боју данас је научницима сасвим јасан.
Наиме, лишће је током лета препуно хлорофила. Он је тај који упија сунчеву светлост и помаже трансформацију угљен-диоксида и воде у угљене хидрате као што су шећери и скроб. Управо захваљујући хлорофилу који је јарко зелене боје и лишће у овом периоду има зелену боју. Он је толико доминантан да остали пигменти којих има у лишћу не долазе до изражаја.
Производња хлорофила одвија се захваљујући сунчевој светлости. Али, када дође јесен, дани постају све краћи и сунца је све мање, па биљка производи све мање хлорофила и престаје да се храни на тај начин. Хлорофил се повлачи из лишћа па друге боје, као што су пурпурна, наранџаста, смеђа и жута, почну да долазе до изражаја, а уједно се и производња пигмената који дају ове боје повећава.
Главни „јесењи“ пигменти су: антоцијани – који дају црвенкасту и пурпурну боју, a налазе се, на пример, у брусници, грожђу, трешњама и шљиви, и каротеноиди – пигменти који боје шаргарепу, банану и кукуруз, тј. стварају наранџасту и жуту боју. Смеђе нијансе се углавном стварају мешавином различитих пигмената са остацима хлорофила.
Зато једна шума у јесен може бити изузетно шарена. Међутим, постоје нека правила на која углавном утиче генетика: храст обично добије црвену, риђу или смеђу боју, док јавор, у зависности од врсте, буде љубичасто-црвен, наранџасто-црвен или жут. Код неких врста лишће почне да мења боју већ током лета, док код других остаје зелено до касне јесени.
На боју лишћа, односно на хемијску реакцију која се у њима одвија, утичу температура и количина воде која долази до биљке. На пример, температура изнад нуле погодује производњи црвених, антоцијаних пигмената, па ће и лишће тада углавном бити црвенкасто.
Али, ако у рану јесен температура нагло падне испод нуле, црвена боја ће мање доћи до изражаја. Уколико пада много кише, интензитет јесењих боја биће већи. Научници су закључили да се најспектакуларније јесење боје појављују током топлих сунчаних дана које прате хладне ноћи, али без смрзавања.
Међутим, ниједан од ових фактора који утичу на боју лишћа – вода, температура, доток хранљивих материја и слично – није толико постојан и не понавља се увек и сваке године у исто време, као што је случај са продужетком ноћи, односно са све мање светлости. Сунчева светлост је пресудна за биохемијски процес у лишћу, и она је та која осликава пејзаж јесењом палетом.
Истовремено са смањењем количине хлорофила у лишћу дешава се још једна ствар: на месту где се петељка листа спаја са граном развијају се нови слојеви ћелија и лист се постепено одваја од дрвета. Ово уједно успорава и на крају прекида циркулацију хранљивих материја кроз лист. Када дође време, и благи ветрић је довољан да потпуно откине лист и однесе га, а на месту где је била његова петељка остаје минијатурни ожиљак.
Листопадне биљке приморане су да „отресу“ сопствено лишће како би се заштитиле од смрзавања и припремиле за зиму. За разлику од њих, зимзелене биљке имају бољу заштиту: њихове четине пресвучене су слојем смоле која их штити од хладноће, а сокови унутар њих садрже супстанце које онемогућавају смрзавање. Но, опало лишће и даље има важну улогу. Оно се распада и својим саставом богати земљу. Слој опалог лишћа у шуми временом се претвара у хранљиви хумус из кога биљка црпе енергију и влагу. Да нема јесени и опалог лишћа, питање је да ли би једна шума могла да преживи. Х