Недавно преминули италијански писац и семиотичар Умберто Еко, гајио је неисцрпну љубав према знању и истицао значај непрочитаних књига
Текст: Слађана Шимрак
Поставимо ли мајмуна за писаћу машину уз бесконачно много времена на располагању, он ће у неком тренутку откуцати цело Име руже. Или, било коју књигу на планети. Позната и као „Бесконачна мајмунска теорема“ говори нам о апстракцији уређаја који прави неограничен број симбола, слова и секвенци.
Између осталог, ово је искористио Борхес у писању Вавилонске библиотеке, стављајући у њу бесконачно много књига. Све написане, и све које ће тек бити написане. Књиге које су само бесмислени низови карактера и симбола, смислене књиге и све њихове могуће пермутације, са штампарским грешкама, којима је „довољно да буду могуће да би постојале“. Називао је овај простор „Универзумом који неки сматрају библиотеком“.
Неколико деценија касније, сличан опис библиотеке појавио се у у још једном књижевном делу. Умберто Еко је у роману Име руже створио слепог библиотекара по имену Хорхе од Бургоса, и библиотеку са јако великим бројем ретких књига. О Вавилонској библиотеци Еко је размишљао годинама уназад, па је тако поставио један експеримент у тексту Кодекс у Еинауди енциклопедији, две године пре него што је започео писање романа.
Насим Талеб, либански писац и аутор Црног лабуда говорио је о Екоовом односу према књигама као најплодоноснијем односу према знању. У стварном животу, италијански писац је поседовао велику библиотеку од преко 50 000 наслова, а посетиоце је разврставао у две категорије: оне који ће рећи „О! Сињоре професоре доторе Еко, какву библиотеку имате! Колико сте ових књига прочитали?“ и мањину која схвата да лична библиотека представља алат за истраживање и да су непрочитане књиге далеко важније од прочитаних. Талеб је ово коментарисао и називао Ека антинаучником, а његову библиотеку антибиблиотеком.
Борхес је био Екоов велики узор, с којим је делио неисцрпну љубав према знању. Али такође и велику наклоност према науци. Осим што је радио као професор семиотике, науке о симболима, на неколико светских универзитета, Умберто Еко је у своја дела често урезивао мотиве природних наука, слично свом учитељу.
Јединство тачке, савршеност круга
„А тада угледах клатно“, почиње Еко своју другу књигу у којој доказује да није „писац од једног романа“. Фукоово клатно је објављено неколико година након великог успеха романа Име руже, представљајући дефинитивну пишчеву фасцинацију научним феноменима и пародирање теорија завере. Експеримент француског физичара Леона Фукоа у настојању да докаже да Земља ротира око своје осе одушевљавао је Ека који је клатно видео у париском Пантеону.
„Знао сам — а свако би то морао да примети, очаран тим тихим шумом — да је период њихања условљен односом између квадратног корена дужине нити и оног броја који, бесмислено за сублунарне умове, божанским промислом на прави начин везује облик и пречник свих могућих кругова — тако да је време њихања кугле од једног до другог пола било резултат тајновите завере међу најбезвременијим од свих чинилаца: јединства тачке о којој виси Клатно, двострукости његове апстрактне димензије, троструке природе броја, тајног четвороугла корена, савршености круга.“
Након прва два романа у којима се ипак концентрисао на књиге и културу и женине опаске да је неосетљив на природу, Еко је радњу свог трећег романа Острво дана пређашњег сместио, како је говорио, на једино место где би могао да се бави чистом природом: пусто острво.
Ово је био његов први излет у 17. век и тадашње научне трендове. Како би избегао судбину Робинзона Крусоа, заробљеног на пустом острву, Екоов јунак доживљава управо супротно: заробљен је на броду без могућности да дође до острва, уверен да се налази на Међународној датумској граници, линији која раздваја временске зоне UTC+12 и UTC-12, на којој је у исто време „и јуче и данас“. Ова замишљена граница се иначе у највећем делу поклапа са меридијаном на тачно супротној страни од Гринича (180 степени).
Јунак је послат у експедицију са задатком да открије тајну енглеску поморску мисију, и у томе успева. Сазнаје да је њихов циљ откривање мерења географске дужине, а испоставља се и да његов брод чини исто, међутим остају заробљени на мору.
Тих дана, утврђивање географске дужине била је једна од главних научних зачкољица, након што је мерење географске ширине утврђено 1640. године. Наравно, највећа мотивација за овим открићима долазила је из жеље европских сила за прављењем што прецизнијих мапа. Радило се о стицању превласти у трци за новооткривеним земљама и њиховим присвајањем. Значајан део овог романа фокусира се на управо на ове прорачуне.
Можда је, уз сву љубав према науци, било немогуће избећи да се она кроз књиге Умберта Ека провуче на први поглед невидљиво. У јануару 2016, око месец дана пре његове смрти, физичари са Института за нуклеарну физику у Кракову пронашли су у његовим делима фракталне структуре.