Nedavno preminuli italijanski pisac i semiotičar Umberto Eko, gajio je neiscrpnu ljubav prema znanju i isticao značaj nepročitanih knjiga
Tekst: Slađana Šimrak
Postavimo li majmuna za pisaću mašinu uz beskonačno mnogo vremena na raspolaganju, on će u nekom trenutku otkucati celo Ime ruže. Ili, bilo koju knjigu na planeti. Poznata i kao „Beskonačna majmunska teorema“ govori nam o apstrakciji uređaja koji pravi neograničen broj simbola, slova i sekvenci.
Između ostalog, ovo je iskoristio Borhes u pisanju Vavilonske biblioteke, stavljajući u nju beskonačno mnogo knjiga. Sve napisane, i sve koje će tek biti napisane. Knjige koje su samo besmisleni nizovi karaktera i simbola, smislene knjige i sve njihove moguće permutacije, sa štamparskim greškama, kojima je „dovoljno da budu moguće da bi postojale“. Nazivao je ovaj prostor „Univerzumom koji neki smatraju bibliotekom“.
Nekoliko decenija kasnije, sličan opis biblioteke pojavio se u u još jednom književnom delu. Umberto Eko je u romanu Ime ruže stvorio slepog bibliotekara po imenu Horhe od Burgosa, i biblioteku sa jako velikim brojem retkih knjiga. O Vavilonskoj biblioteci Eko je razmišljao godinama unazad, pa je tako postavio jedan eksperiment u tekstu Kodeks u Einaudi enciklopediji, dve godine pre nego što je započeo pisanje romana.
Nasim Taleb, libanski pisac i autor Crnog labuda govorio je o Ekoovom odnosu prema knjigama kao najplodonosnijem odnosu prema znanju. U stvarnom životu, italijanski pisac je posedovao veliku biblioteku od preko 50 000 naslova, a posetioce je razvrstavao u dve kategorije: one koji će reći „O! Sinjore profesore dotore Eko, kakvu biblioteku imate! Koliko ste ovih knjiga pročitali?“ i manjinu koja shvata da lična biblioteka predstavlja alat za istraživanje i da su nepročitane knjige daleko važnije od pročitanih. Taleb je ovo komentarisao i nazivao Eka antinaučnikom, a njegovu biblioteku antibibliotekom.
Borhes je bio Ekoov veliki uzor, s kojim je delio neiscrpnu ljubav prema znanju. Ali takođe i veliku naklonost prema nauci. Osim što je radio kao profesor semiotike, nauke o simbolima, na nekoliko svetskih univerziteta, Umberto Eko je u svoja dela često urezivao motive prirodnih nauka, slično svom učitelju.
Jedinstvo tačke, savršenost kruga
„A tada ugledah klatno“, počinje Eko svoju drugu knjigu u kojoj dokazuje da nije „pisac od jednog romana“. Fukoovo klatno je objavljeno nekoliko godina nakon velikog uspeha romana Ime ruže, predstavljajući definitivnu piščevu fascinaciju naučnim fenomenima i parodiranje teorija zavere. Eksperiment francuskog fizičara Leona Fukoa u nastojanju da dokaže da Zemlja rotira oko svoje ose oduševljavao je Eka koji je klatno video u pariskom Panteonu.
„Znao sam — a svako bi to morao da primeti, očaran tim tihim šumom — da je period njihanja uslovljen odnosom između kvadratnog korena dužine niti i onog broja koji, besmisleno za sublunarne umove, božanskim promislom na pravi način vezuje oblik i prečnik svih mogućih krugova — tako da je vreme njihanja kugle od jednog do drugog pola bilo rezultat tajnovite zavere među najbezvremenijim od svih činilaca: jedinstva tačke o kojoj visi Klatno, dvostrukosti njegove apstraktne dimenzije, trostruke prirode broja, tajnog četvorougla korena, savršenosti kruga.“
Nakon prva dva romana u kojima se ipak koncentrisao na knjige i kulturu i ženine opaske da je neosetljiv na prirodu, Eko je radnju svog trećeg romana Ostrvo dana pređašnjeg smestio, kako je govorio, na jedino mesto gde bi mogao da se bavi čistom prirodom: pusto ostrvo.
Ovo je bio njegov prvi izlet u 17. vek i tadašnje naučne trendove. Kako bi izbegao sudbinu Robinzona Krusoa, zarobljenog na pustom ostrvu, Ekoov junak doživljava upravo suprotno: zarobljen je na brodu bez mogućnosti da dođe do ostrva, uveren da se nalazi na Međunarodnoj datumskoj granici, liniji koja razdvaja vremenske zone UTC+12 i UTC-12, na kojoj je u isto vreme „i juče i danas“. Ova zamišljena granica se inače u najvećem delu poklapa sa meridijanom na tačno suprotnoj strani od Griniča (180 stepeni).
Junak je poslat u ekspediciju sa zadatkom da otkrije tajnu englesku pomorsku misiju, i u tome uspeva. Saznaje da je njihov cilj otkrivanje merenja geografske dužine, a ispostavlja se i da njegov brod čini isto, međutim ostaju zarobljeni na moru.
Tih dana, utvrđivanje geografske dužine bila je jedna od glavnih naučnih začkoljica, nakon što je merenje geografske širine utvrđeno 1640. godine. Naravno, najveća motivacija za ovim otkrićima dolazila je iz želje evropskih sila za pravljenjem što preciznijih mapa. Radilo se o sticanju prevlasti u trci za novootkrivenim zemljama i njihovim prisvajanjem. Značajan deo ovog romana fokusira se na upravo na ove proračune.
Možda je, uz svu ljubav prema nauci, bilo nemoguće izbeći da se ona kroz knjige Umberta Eka provuče na prvi pogled nevidljivo. U januaru 2016, oko mesec dana pre njegove smrti, fizičari sa Instituta za nuklearnu fiziku u Krakovu pronašli su u njegovim delima fraktalne strukture.