Због великих климатских промена, Антарктик годишње изгуби шест пута више ледене масе него пре 40 година 
Фото: Wikipedia
Текст: Ђорђе Петровић
Како показује студија недавно објављена у престижном научном часопису PNAS, између 1979. и 2017. године дошло је до шестоструког повећања губитка ледене масе на годишњем нивоу. Глациолози су још открили и да је убрзано топљење леда узроковало да светски ниво мора током овог временског периода порасте за скоро 1,5 центиметар.
„То је само врх леденог брега, да се тако изразим“, каже водећи аутор ове студије Ерик Ригнот и глациолог са Универзитета Калифорнија у Ирвину. „И док антарктички ледени покривач наставља да се топи, у вековима који долазе очекујемо пораст нивоа мора за неколико метара, захваљујући Антарктику.“
За потребе ове студије, Ригнот и његове колеге спровели су најдуже истраживање леденог покривача на Антарктику и направили процене о судбини преостале ледене масе на том континенту. Заокруживши готово четири деценије, овај пројекат је такође био и географски веома обухватан, будући да је овај тим научника истражио 18 регија Антарктика, као и околна острва.
Да би сазнали којом брзином се топи лед на седмом континенту, Ригнот и колеге проучавали су сателитске фотографије Антарктика снимљене у последњих 40 година и користили климатско моделирање. Помоћу ових модела процењивала се количина снежних падавина на годишњем нивоу, која је временом придодавала нове количине леда глечерима у појединим регијама. Затим су мерили брзину којом лед отиче у море, тако што су пратили визуелне оријентире на глечерима током времена. Све ово омогућило им је да процене колико леда је са сваког од ових бројних антарктичких глечера завршило у мору сваке године, почевши са 1979. па све до 2017. Одузимањем количине леда коју је снег годишње придодавао од количине леда која је завршила у мору, истраживачи су одредили колико је леда било придодато или изгубљено.
„Након вишечасовног зурења у сателитске фотографије постанете помало разроки, али то су вам основе статистике – буку побеђујете тако што придодајете више података“, каже Ригнот. „Праћење ових старих сателитских фотографија и месеци проведени у њиховом анализирању заиста су се исплатили, будући да сада поседујемо обимну евиденцију .“
На крају, ова студија је показала да Антарктик сада пошаље годишње шест пута више леда у море него што је то био случај 1979. Током протеклих 40 година овај ледени континент допринео је повећању нивоа мора за 13,8 милиметара, чему је у највећој мери допринео Западни Антарктик, што није било толико изненађење за истраживаче. Наиме, западноантарктички ледени покривач, чија се основа налази испод нивоа мора, дуго се сматрао најрањивијим местом које ће се прво урушити. Уз асистенцију гравитације, дубока струја топле воде протиче испод овог покривача, топећи га одоздо све док не постане плутајућа санта која лако може да се одломи и отплута.
Насупрот томе, дуго је преовладавало мишљење да ниске температуре и то што је његова основа углавном изнад нивоа мора чувају источноантарктички ледени покривач релативно сигурним од продирања топле воде. Међутим, ово истраживање је изнело на видело изненађујуће податке: Источни Антарктик је – а нарочито област познатија као Вилкисова земља – учествовао са више од 30 процената у свекупном антарктичком доприносу подизању нивоа мора. Када се узме у обзир да се у источном делу Антарктика налази 10 пута више леда него у западном, постаје јасно да итекако постоје разлози за забринутост.
Уколико су све јачи поларни ветрови одговорни за продирање топле воде испод Источног Антарктика, ситуације ће се вероватно погоршати, сматра Ригнот. Све јачи интензитет ових ветрова има делимично везе и са контрастом између температуре Анатарктика и остатка света. А како се услед ефекта стаклене баште производе гасови који загревају већи део планете, ова разлика у температури ће се највероватније повећати, довлачећи још снажније ветрове са запада.
„Што више посматрамо овај систем, све више схватамо колико је крхак“, наводи он. „Једном када се ови глечери дестабилизују, неће бити црвеног дугмета чијим би притиском то могло да се заустави.“ Али без обзира на исход, Ригнот се нада да ће ова студија привући већу пажњу светске јавности на део Антарктика који је традиционално био занемариван и далеко мање проучаван.
Хелена Фрикер, глациолошкиња са Скрипс института за океанографију у Сан Дијегу, сагласна је са Ригнотом и упозорава да је ситуација више него алармантна. „Морамо да пратимо читав Антарктик, а то не можемо постићи без међународне сарадње“, наводи она и додаје: „Не смемо да скидамо поглед овог леда.“