Zbog velikih klimatskih promena, Antarktik godišnje izgubi šest puta više ledene mase nego pre 40 godina 
Foto: Wikipedia
Tekst: Đorđe Petrović
Kako pokazuje studija nedavno objavljena u prestižnom naučnom časopisu PNAS, između 1979. i 2017. godine došlo je do šestostrukog povećanja gubitka ledene mase na godišnjem nivou. Glaciolozi su još otkrili i da je ubrzano topljenje leda uzrokovalo da svetski nivo mora tokom ovog vremenskog perioda poraste za skoro 1,5 centimetar.
„To je samo vrh ledenog brega, da se tako izrazim“, kaže vodeći autor ove studije Erik Rignot i glaciolog sa Univerziteta Kalifornija u Irvinu. „I dok antarktički ledeni pokrivač nastavlja da se topi, u vekovima koji dolaze očekujemo porast nivoa mora za nekoliko metara, zahvaljujući Antarktiku.“
Za potrebe ove studije, Rignot i njegove kolege sproveli su najduže istraživanje ledenog pokrivača na Antarktiku i napravili procene o sudbini preostale ledene mase na tom kontinentu. Zaokruživši gotovo četiri decenije, ovaj projekat je takođe bio i geografski veoma obuhvatan, budući da je ovaj tim naučnika istražio 18 regija Antarktika, kao i okolna ostrva.
Da bi saznali kojom brzinom se topi led na sedmom kontinentu, Rignot i kolege proučavali su satelitske fotografije Antarktika snimljene u poslednjih 40 godina i koristili klimatsko modeliranje. Pomoću ovih modela procenjivala se količina snežnih padavina na godišnjem nivou, koja je vremenom pridodavala nove količine leda glečerima u pojedinim regijama. Zatim su merili brzinu kojom led otiče u more, tako što su pratili vizuelne orijentire na glečerima tokom vremena. Sve ovo omogućilo im je da procene koliko leda je sa svakog od ovih brojnih antarktičkih glečera završilo u moru svake godine, počevši sa 1979. pa sve do 2017. Oduzimanjem količine leda koju je sneg godišnje pridodavao od količine leda koja je završila u moru, istraživači su odredili koliko je leda bilo pridodato ili izgubljeno.
„Nakon višečasovnog zurenja u satelitske fotografije postanete pomalo razroki, ali to su vam osnove statistike – buku pobeđujete tako što pridodajete više podataka“, kaže Rignot. „Praćenje ovih starih satelitskih fotografija i meseci provedeni u njihovom analiziranju zaista su se isplatili, budući da sada posedujemo obimnu evidenciju .“
Na kraju, ova studija je pokazala da Antarktik sada pošalje godišnje šest puta više leda u more nego što je to bio slučaj 1979. Tokom proteklih 40 godina ovaj ledeni kontinent doprineo je povećanju nivoa mora za 13,8 milimetara, čemu je u najvećoj meri doprineo Zapadni Antarktik, što nije bilo toliko iznenađenje za istraživače. Naime, zapadnoantarktički ledeni pokrivač, čija se osnova nalazi ispod nivoa mora, dugo se smatrao najranjivijim mestom koje će se prvo urušiti. Uz asistenciju gravitacije, duboka struja tople vode protiče ispod ovog pokrivača, topeći ga odozdo sve dok ne postane plutajuća santa koja lako može da se odlomi i otpluta.
Nasuprot tome, dugo je preovladavalo mišljenje da niske temperature i to što je njegova osnova uglavnom iznad nivoa mora čuvaju istočnoantarktički ledeni pokrivač relativno sigurnim od prodiranja tople vode. Međutim, ovo istraživanje je iznelo na videlo iznenađujuće podatke: Istočni Antarktik je – a naročito oblast poznatija kao Vilkisova zemlja – učestvovao sa više od 30 procenata u svekupnom antarktičkom doprinosu podizanju nivoa mora. Kada se uzme u obzir da se u istočnom delu Antarktika nalazi 10 puta više leda nego u zapadnom, postaje jasno da itekako postoje razlozi za zabrinutost.
Ukoliko su sve jači polarni vetrovi odgovorni za prodiranje tople vode ispod Istočnog Antarktika, situacije će se verovatno pogoršati, smatra Rignot. Sve jači intenzitet ovih vetrova ima delimično veze i sa kontrastom između temperature Anatarktika i ostatka sveta. A kako se usled efekta staklene bašte proizvode gasovi koji zagrevaju veći deo planete, ova razlika u temperaturi će se najverovatnije povećati, dovlačeći još snažnije vetrove sa zapada.
„Što više posmatramo ovaj sistem, sve više shvatamo koliko je krhak“, navodi on. „Jednom kada se ovi glečeri destabilizuju, neće biti crvenog dugmeta čijim bi pritiskom to moglo da se zaustavi.“ Ali bez obzira na ishod, Rignot se nada da će ova studija privući veću pažnju svetske javnosti na deo Antarktika koji je tradicionalno bio zanemarivan i daleko manje proučavan.
Helena Friker, glaciološkinja sa Skrips instituta za okeanografiju u San Dijegu, saglasna je sa Rignotom i upozorava da je situacija više nego alarmantna. „Moramo da pratimo čitav Antarktik, a to ne možemo postići bez međunarodne saradnje“, navodi ona i dodaje: „Ne smemo da skidamo pogled ovog leda.“