Кратка прича из океанских дубина o чудноватим створењима који настањују овај свет
Текст: Никола Здравковић
Појављује се у Библији као Левијатан. Код Хомера је Сцила, а Енума Елиш, Вавилонски мит о постанку света, спомиње Тиамат, примордијалну богињу океана. Нордијске бајке га зову Кракен. Неустрашиво чудовиште-божанство из дубине мора. Налик на сипу, или кита, или змију, од светих глинених таблица, преко старих поморских мапа, до Жила Верна, Хермана Мелвила и Лавкрафта: хиљадама година инспирише и плаши.
Делом вуче корене из правих сусрета са лешевима морских ”немани”. Понекад, када кит умре, уместо да потоне на морско дно, насука се на обалу. Ако је већ у поодмаклом стадијуму распадања, леш је оно што се популарно зове ”глобстер”: огромно парче органске масе коју је тешко препознати. Такве епистемолошке рупе попуњава, као и увек, машта. Због тога је свет, чак и модеран свет, пун насуканих чудовишта, криптида и богова.
Али сусрета је било и са живим неманима. О подводном амбису знамо јако мало. На пар стотина метара дубине у океанима нестаје сунчева светлост и влада апсолутни мрак. Температура пада на само пар степени изнад нуле. Све мање плена и све ниже температуре доводе до појаве коју истраживачи зову ”гигантизам дубоког мора”. Највећи главоношци, зглавкари, кошљорибе живе у океанском мраку. Амбис заиста рађа титане.
Заронимо. Морским дном, на дубини од 300 до 600 метара испод површине, шета се јапанска паук-краба, највећи зглавкар на свету. Дужина једне ноге јој може достићи чак два метра. Мада је релативно питома и безопасна по људе, паук-краба једе све што нађе: травке, алге, мекушце, остатке других животиња. Међутим, морамо ронити дубље да бисмо нашли немани из прича.
На дубинама и до 1000 метара живи такозвани ”краљ харинги”, мада није харинга, већ кошљориба. И то највећа позната кошљориба, у просеку дуга око три до четири метра. Највећа која је до сада уловљена имала је чак једанаест метара од главе до репа. Личи на огромну змију. Замислите се у рибарском чамцу, наоружане само рибарском мрежом и ограниченим знањем о живом свету, како вас гледа из морске измаглице.
Није само величина митска. Дубље од краља харинги живи џиновски изопод. Гамижући по морском тлу на 2000 метара дубине, дужине и до пола метра, џиновски изопод можда није џин у поређењу са нама, али је огроман у односу на своје рођаке. Изоподи су најчешће сићушне морске ”бубице”. Браон или лила, тврде опне и застрашујућих очију, џиновски изопод код већине људи изазива страх и гађење. Пошто је релативно скоро откривен, тек у двадесетом веку добија своје митолошке пандане: од Лавкрафтових монструозних божанстава до Гигеровог ”Осмог путника”.
Пар километара дубље од изопода плива мистериозни џин, колосална сипа. Откривена је 1925. уз помоћ само два пипка у стомаку кита уљешуре. Уљешуре су опасни ловци, који зарањају у велике дубине у потрази за пленом. Дуго се чекало на живи примерак: 2007. године, близу обале Новог Зеланда, група риболоваца је случајно ухватила колосалну сипу дугу пет метара. Још увек се не зна колико велике могу да буду.
Велики број узорака долази управо преко китова уљешура: из њихових стомака, али и из ожиљака од пипака по телу. У морским дубинама се дешавају прави судари титана. Није ни чудо што су се ови титани нашли баш у људском миту и светим књигама – само су они довољно монументални да их удоме.
