Kratka priča iz okeanskih dubina o čudnovatim stvorenjima koji nastanjuju ovaj svet
Tekst: Nikola Zdravković
Pojavljuje se u Bibliji kao Levijatan. Kod Homera je Scila, a Enuma Eliš, Vavilonski mit o postanku sveta, spominje Tiamat, primordijalnu boginju okeana. Nordijske bajke ga zovu Kraken. Neustrašivo čudovište-božanstvo iz dubine mora. Nalik na sipu, ili kita, ili zmiju, od svetih glinenih tablica, preko starih pomorskih mapa, do Žila Verna, Hermana Melvila i Lavkrafta: hiljadama godina inspiriše i plaši.
Delom vuče korene iz pravih susreta sa leševima morskih ”nemani”. Ponekad, kada kit umre, umesto da potone na morsko dno, nasuka se na obalu. Ako je već u poodmaklom stadijumu raspadanja, leš je ono što se popularno zove ”globster”: ogromno parče organske mase koju je teško prepoznati. Takve epistemološke rupe popunjava, kao i uvek, mašta. Zbog toga je svet, čak i moderan svet, pun nasukanih čudovišta, kriptida i bogova.
Ali susreta je bilo i sa živim nemanima. O podvodnom ambisu znamo jako malo. Na par stotina metara dubine u okeanima nestaje sunčeva svetlost i vlada apsolutni mrak. Temperatura pada na samo par stepeni iznad nule. Sve manje plena i sve niže temperature dovode do pojave koju istraživači zovu ”gigantizam dubokog mora”. Najveći glavonošci, zglavkari, košljoribe žive u okeanskom mraku. Ambis zaista rađa titane.
Zaronimo. Morskim dnom, na dubini od 300 do 600 metara ispod površine, šeta se japanska pauk-kraba, najveći zglavkar na svetu. Dužina jedne noge joj može dostići čak dva metra. Mada je relativno pitoma i bezopasna po ljude, pauk-kraba jede sve što nađe: travke, alge, mekušce, ostatke drugih životinja. Međutim, moramo roniti dublje da bismo našli nemani iz priča.
Na dubinama i do 1000 metara živi takozvani ”kralj haringi”, mada nije haringa, već košljoriba. I to najveća poznata košljoriba, u proseku duga oko tri do četiri metra. Najveća koja je do sada ulovljena imala je čak jedanaest metara od glave do repa. Liči na ogromnu zmiju. Zamislite se u ribarskom čamcu, naoružane samo ribarskom mrežom i ograničenim znanjem o živom svetu, kako vas gleda iz morske izmaglice.
Nije samo veličina mitska. Dublje od kralja haringi živi džinovski izopod. Gamižući po morskom tlu na 2000 metara dubine, dužine i do pola metra, džinovski izopod možda nije džin u poređenju sa nama, ali je ogroman u odnosu na svoje rođake. Izopodi su najčešće sićušne morske ”bubice”. Braon ili lila, tvrde opne i zastrašujućih očiju, džinovski izopod kod većine ljudi izaziva strah i gađenje. Pošto je relativno skoro otkriven, tek u dvadesetom veku dobija svoje mitološke pandane: od Lavkraftovih monstruoznih božanstava do Gigerovog ”Osmog putnika”.
Par kilometara dublje od izopoda pliva misteriozni džin, kolosalna sipa. Otkrivena je 1925. uz pomoć samo dva pipka u stomaku kita ulješure. Ulješure su opasni lovci, koji zaranjaju u velike dubine u potrazi za plenom. Dugo se čekalo na živi primerak: 2007. godine, blizu obale Novog Zelanda, grupa ribolovaca je slučajno uhvatila kolosalnu sipu dugu pet metara. Još uvek se ne zna koliko velike mogu da budu.
Veliki broj uzoraka dolazi upravo preko kitova ulješura: iz njihovih stomaka, ali i iz ožiljaka od pipaka po telu. U morskim dubinama se dešavaju pravi sudari titana. Nije ni čudo što su se ovi titani našli baš u ljudskom mitu i svetim knjigama – samo su oni dovoljno monumentalni da ih udome.
