Еколошкиња, борац против еболе и палеоантрополог такође се налазе на традиционалној листи часописа Nature
Текст: Ивана Николић
Часопис Nature сваке године објављује листу 10 људи који су највише допринели науци у години за нама. Неки од њих су значајни због својих несвакидашњих открића, неки су скренули пажњу на горућа питања, а неки су ту због свог контроверзног и несвакидашњег приступа науци.
У првом делу текста писали смо о бразилском физичару Рикарду Галвау, америчко-канадској астрофизичарки Викторији Каспи и хрватском неурологу Ненаду Шестану.
Данас вам доносимо приче друге тројке: жене која чува биодиверзитет, човека који се десети пут бори против смртоносног вируса еболе у Демократској Републици Конго и палеоантрополога који је посветио живот сопственом породичном стаблу.
Сандра Дијас, жена која је стала у одбрану биодиверзитета
Четвртог маја ове године Сандра Дијас и њених 144 колега имали су оштру поруку за свет. Тек су завршили најисцрпнију студију о стању биодиверзитета у свету и закључци су били гори него што је већина истраживача очекивала. Наиме, милион врста се полако али сигурно креће ка потпуној екстинкцији, и то због људских активности.
„Стопа изумирања врста је најмање неколико десетина до неколико стотина пута бржа него што је била током последњих десет милиона година,“ објашњава Дијас.
Резултате је објавила Међувладина научно-политичка платформа о биодиверзитету и сервису екосистема, где је Дијас једна од три ко-председника. У последње три године, амбициозна Аргентинка и њене колеге координарали су рад експерата из 51 земље, састајући се у реалним или виртуелним радионицама, чешљајући преко 15.000 извора информација. Дијас иначе ради на Националном универзитету Кордоба у Аргентини.
У извештају који има 1500 страна аутори кажу да државе неће успети да испуне већину глобалних циљева у вези са биолошком разноликошћу и одрживим развојем уколико не направе огромне промене, попут напуштања идеје да економије морају стално да расту.
Иако је циљ далеко и борбе са водећим светским економијама и државницима тек предстоје, Сандра Дијас верује у бољитак:
„Ја морам да будем оптимистична, зато што немамо план Б.“
Жан-Жак Мујембе Тамфум, борац против еболе
Сада већ давне 1976, тада млади микробиолог Жан-Жак Мујембе Тамфум путовао је дубоко по тропским шумама данашње Демократке Републике Конго како би истражио епидемију неидентификоване болести која је прилично брзо одузимала људске животе. Тада ниси знали, али то је била прва позната епидемија еболе.
Данас, 43 године након што је мистериозна болест идентификована, Мујембе се поново суочава са њом очи у очи. Он предводи тим Конга који се бори против најнесталније и најтеже епидемије еболе икада, која је од августа 2018. убила више од 2200 људи на североистоку земље. Искусни Мујембе је дужност преузео у јулу, а још 1995. је развио кључне мере јавног здравља које се и даље користе за сузбијање вируса. Схватио је да је најважније стећи поверење локалних заједница и научити их како да се сами заштите. Такође је пронашао начин да достојно сахрањује мртве заражене, смањујући ризик на минимум. Мујембе је започео истраживања која су касније довела до увођења ефикасних лекова и вакцина против еболе: узео је крв од оних који су преживели еболу и дао је онима који су били инфицирани, надајући се да ће антитела угушити вирус. Седморо од осморо пацијената је преживело.
Прошлог месеца је контролисано клиничко тестирање Мујембеовог тима показало да преживело 90% оних који су третирани лековима на бази антитела убрзо након што су заражени еболом. Један од лекова, mAb114, изведен је из антитела из крви преживелог кога је Мујембе „регрутовао“ током епидемије у граду Киквиту.
Када и ова епидемија постане прошлост, Мујембе планира да истражи како се ова болест креће међу различитим врстама.
„Желим да пронађем вектор“, каже Мујембе.
Јохан Хајле-Селасије, човек који тражи фосиле
Када је приликом истраживања једне локације на северу пустиње у Етиопији у фебруару 2016. угледао округли предмет ширине грејпфрута, палеоантрополог из Кливлендског музеја природне историје у Охају узвикнуо је „О, Боже, ово је нешто важно“.
И било је. Фосили које је пронашао Хајле-Селасијеов тим формирају лобању раног хоминина, а процењује се да је она стара око 3,8 милиона година. Припада врсти која се зове Australopithecus anamensis, и која је уједно и најстарији познати људски сродник. Лобања је добила име MRD и откривена је свету овог августа. Она је и први поглед на лице загонетног човековог рођака, који је претходно био познат са само неколико фрагмената кости. Палеоантрополози су импресионирани овим узорком, и неки кажу да је њен ривал само Луси, 3,2 милиона година стари скелетни фосил врсте Australopithecus afarensis.
Хајле-Селасије се иначе сматра једним од најталентованијих истраживача фосила. Током вишегодишњег рада на пројекту Ворансо-Мил, правој ризници историје у централном региону Афар у Етиопији, где је иначе и пронађена позната Луси, овај палеоантрополог је пронашао право мало богатство. На том месту се налази много фосила хоминина из Плиоценске епохе. Хајле-Селасије је важан и зато што је један од првих етиопијских палеоантрополога који је предводио важне и велике пројекте у својој земљи – у којој су до скоро ту улогу имали страни научници.
Ипак, од свих својих открића, овај палеоантрополог највише воли MRD.
Зато и не чуди што се баш то име налази на регистрационим таблицама његовог аутомобила. Хајле-Селасије сада планира да се врати у пустињу и покуша да пронађе остатак скелета.