Где су жене на лидерским позицијама у музици, који су то историјски, идеолошки и други разлози који за њих представљају камен спотицања, како остварују и одржавају своју водећу, видљиву или истакнуту позицију, како користе ту видљивост и моћ да говоре о нечему, како функционишу у односу на узоре и да ли и саме имају узоре и прилику да уче о њима или од њих, нека су од питања којим се бави пројекат FILM (Female leadership in music / Женско лидерство у музици). Пројекат воде истраживачице и професорке са Факултета музичке уметности у Београду доц. др Ива Ненић, проф. др Сања Ранковић, асистенткиња Ана Петровић и проф. др Мирјана Закић, и истраживачица сарадница Татјана Николић са Факултета драмских уметности у Београду.
Укратко говорећи, у фокусу FILM-а, који је један од тек шест пројеката из области друштвено-хуманистичких наука који је добио финансијску подршку Фонда за науку, јесте бележење, описивање и анализа актуелног женског музичког извођаштва из перспективе данашњег заузимања водећих позиција на музичким сценама и друштвеног деловања, али и уз историјску ретроспективу.
Наша позиција је антиесенцијалистичка јер не мислимо да постоје типичне или урођене мушке или женске црте. Ми сматрамо да постоје одређени изазови које друштво ставља пред мушкарца и пред жену, различите структуралне препреке, очекивања и сугерисана родна понашања. У том смислу покушавамо да разаберемо шта значи бити лидерка у музици, у смислу посебних карактеристика, шта лидерке нуде и како мењају неке ствари, као и које су препреке и стереотипи са којима се суочавају.
„Говоримо о женама које, као музичарке, уметнице и раднице, припадају различитим доменима у музичкој индустрији, независним просторима и мањим културалним сценама које су препуштене саме себи и где држава нема много удела или је њен удео мали, и где је, у сваком смислу, веома тешко опстати, а из женске позиције можда још и теже. То су традиционална и неотрадиционална музика, као и различити жанрови који се окупљају под кровним одређењем рок музике, те различити хибридни и опитни жанрови који се опиру сврставању. То је једно специфично естетско, идеолошко, економско окружење које не припада мејнстрим култури и где се женски рад и предводништво специфично позиционирају“, каже за Елементаријум др Ива Ненић, која руководи пројектом FILM.
Пројекат се, додаје др Ненић, бави и питањем међугенерацијског преношења знања међу женама: да ли су оне у могућности да имају увид у претходни историјат женског рада на музичкој сцени, колико им је то доступно или ускраћено, и да ли постоји пренос знања било да говоримо о познавању технологије, о самом свирачком умећу, стилским карактеристикама и другим областима у којима жене могу да се ослоне на жене, те како се упошљава друштвена моћ коју им пружа музика.
„Наша позиција је антиесенцијалистичка јер не мислимо да постоје типичне или урођене мушке или женске црте. Ми сматрамо да постоје одређени изазови које друштво ставља пред мушкарца и пред жену, различите структуралне препреке, очекивања и сугерисана родна понашања. У том смислу покушавамо да разаберемо шта значи бити лидерка у музици, у смислу посебних карактеристика, шта лидерке нуде и како мењају неке ствари, као и које су препреке и стереотипи са којима се суочавају“, каже проф. Ива Ненић.
Пројекат се ослања на квалитативну методолошку оријентацију, у виду различитих метода теренског истраживања (посматрање са учествовањем, различити типови етнографског интервјуа, фокус групе, акционо истраживање). У методологију се убрајају и класична етномузиколошка транскрипција, историјско-компаративна метода, критички преглед извора и анализа медијског садржаја.
Мислим да је важно да се сам концепт лидерства другачије разради, да се измакне из утилитаристичке и практичне перспективе нуђења модела најбољег и најефикаснијег функционисања у пословним окружењима, својственог менаџменту, економији и студијама лидерства, те да се понуди другачији модел културалног и афективног лидерства који подразумева превазилажење препрека које друштво ставља пред жене, али и другачију мобилизацију окружења и заједница.
Ова и сличне теме до сада нису често обрађиване у теорији. У етномузикологији и сродним дисциплинама попут антропологије и студија културе није било много фокуса на женско вођство и заузимање позиције моћи, односно на тежње ка променама путем музике, објашњава Ненић.
„Тема женског лидерства у музици није отварана, и овај пројекат треба да буде допринос у интердисциплинарном пољу пресека етномузикологије, студија културе и културног менаџмента. Такође, са теоријске стране мислим да је важно да се сам концепт лидерства другачије разради, да се измакне из утилитаристичке и практичне перспективе нуђења модела најбољег и најефикаснијег функционисања у пословним окружењима, својственог менаџменту, економији и студијама лидерства, те да се понуди другачији модел културалног и афективног лидерства који подразумева превазилажење препрека које друштво ставља пред жене, али и другачију мобилизацију окружења и заједница.“
Гусларке, фрулашице, тамбурашице: препреке на путу
Рад на пројекту почео је пре 11 месеци, и у обзир су узете жене које су изузетне извођачице – певачице традиционалне музике, гусларке, рок музичарке, полижанровске уметнице – али и оне које су „прикривене“ лидерке: медијски и јавно мање експониране, али не и мање битне заједницама, те својевремено експониране јавне фигуре чије је деловање данас невидљиво из различитих идеолошких и историјских разлога. Једно од питања које ауторке постављају јесте: шта чини лидерку, и под којим условима се одвија/спречава женско заузимање водећих позиција у музици/култури? Уско повезано јесте и оно које се односи на различите структуралне препреке које обликују женски (креативни и други) рад у области музике.
На питање које су препреке идентификовале до сада, др Ива Ненић објашњава:
„Одговор зависи од тога коју друштвену групу или позицију женскости посматрамо. Можемо да кажемо да постоје стереотипи који секу кроз разне заједнице, историје и жанрове и које се тичу овдашњих представа о пожељном женском понашању, и ти стереотипи су познати. Женама се јавни простор не препушта тако лако, и често су у позицији да морају да бране свој јавни музички израз, или да се повинују преовлађујућим представама о доброј женскости. Гусларка Олга Ковачевић, која је живела у 19. веку, представљала је, као млада, идеал узорне српске девојке, а како је старила тако је њено јавно наступање постајало све мање пожељно. Ипак, у њеним Белешкама наилазимо на упечатљив призор када је, након свог иницијалног успеха и постепеног пада у заборав, као образована госпођица села поред старог гуслара и заједно наступала са њим, у прашини поред цркве, накратко изнова бескомпромисно заузимајући јавни простор и позицију оне која ’збори уз инструмент’. Оваквих примера има још, али о њима се мало зна јер их доминантна верзија традиције опредељује као занимљиву аномалију. Потом, постоје жанрови који се представљају као више опредељени за мушкарце, као што је рок култура или, рецимо, одређени инструменти попут гитаре, који се најчешће атрибуирају мушкарцима, док се жене у детињству и раној младости или директно или интуитивно одвраћају од њих. Такође, постоје читаве области традиционалне и неотрадиционалне музике у којима се, понекад уз подршку и саме науке која је ствари представљала у виду бинарних категорија или идеалтипа, излаже став да је женама природније да се баве традиционалним певањем, а да мушкарцима припадају традиционални инструменти, па се сва одступања од те слике представљају логиком изузетка.“
Гусларка Олга Ковачевић, која је живела у 19. веку, представљала је, као млада, идеал узорне српске девојке, а како је старила тако је њено јавно наступање постајало све мање пожељно. Ипак, у њеним Белешкама наилазимо на упечатљив призор када је, након свог иницијалног успеха и постепеног пада у заборав, као образована госпођица села поред старог гуслара и заједно наступала са њим, у прашини поред цркве, накратко изнова бескомпромисно заузимајући јавни простор и позицију оне која ’збори уз инструмент’.
Даље можемо да говоримо о препрекама у погледу ускраћивања или изостанка информација о томе да постоје могућности за усавршавање и за музичко школовање, а жене се често и одвраћају од неких облика музичких активности. На основу појединих етнографских сазнања, долазак младих професионално образованих свирачица у основне школе и презентација музицирања довели су до тога да се непосредно након таквих планираних акција знатно повећа интересовање девојчица за респективни инструмент у музичким школама. Ту је и изостанак историографске основе и нарације о томе да су жене изванредни музички извођачи у различитим социомузичким формацијама, жанровима и стиловима, те да не морају увек бити у улози, рецимо, певачице.
Проф. Ненић каже да се женама често приговара да не знају да користе технологију неопходну за извођење музике, иако оне то раде свакодневно, те да се самим тим стављају у позицију да се стално правдају и објашњавају да оне то ипак умеју.
Неке од жена чијим су се радом и музичким достигнућима бавио тим проф. Иве Ненић јесу различите традиционалне и неотрадиционалне музичке певачке групе као што су чланице вокалног ансамбла Црнућанка из села Горња Црнућа под Рудником или Треће доба из Косјерића, Моба из Београда, потом жене које на различите начине учествују у тамбурашкој пракси Војводине (свирачице, диригенти или професорке), свирачице на кавалу и тако даље. Оне су, каже Ненић, не само добре инструменталисткиње, већ неке од њих такође воде и оркестре, неке су наставнице, а заједно наступају и у другим контекстима попут кафане. Ту су и истакнуте, видљиве жене које имају неку врсту медијске пажње попут Неде Николић, фрулашице и студенткиње Факултета музичке уметности, која „спада у домен младих, али бриљантних интерпретатора“. Међу одабранима су и гусларка Бојана Пековић, која је тренутно на студијама у Хелсинкију, а која је 2017. победила на такмичењу „Ја имам таленат“, као и Јасна Јовићевић, џез инструменталисткиња, која је и ауторка, лидерка више састава и пројеката, едукаторка, активисткиња и истраживачица.
Постоје читаве области традиционалне и неотрадиционалне музике у којима се, понекад уз подршку и саме науке која је ствари представљала у виду бинарних категорија или идеалтипа, излаже став да је женама природније да се баве традиционалним певањем, а да мушкарцима припадају традиционални инструменти, па се сва одступања од те слике представљају логиком изузетка.
„Оне су иноваторке и познаваоци музике, оне су узори младим женама, а старијим женама су нека врста потврде да има смисла бавити се музиком“, каже Ива Ненић.
Поред већ поменутих, FILM је истраживао и музичарке које припадају мањинским етничким групама у Србији, попут састава Мешкарке из места Арадац у Војводини. Реч је о Словакињама које у свом традиционалном женском оркестру Арадачке мешкарке свирају мале хармонике. У овом женском саставу постоји „моменат двоструког идентитетског залагања“, каже Ива Ненић:
„Пре свега, оне су жене и боре се да то остане видљива женска пракса, тај се инструмент наслеђивао од мајки или од женских чланова родбине. Осим тога, бављењем музиком ове жене презентују и своју словачку заједницу. Оне су том својом музичком активношћу освајале одређене слободе и могућности креативног рада, који им можда није био лако доступан у свакодневном животу, где је већ било тешко балансирати захтеве рада у домаћинству који су стављени пред жену са зарађивањем ван куће.“
У фокусу FILM-а био је и бенд Pretty Loud, који чине младе Ромкиње из Београда и Ниша окупљене и подржане од стране Фондације ГРУББ. Оне комбинују традиционалну музику, хип-хоп, а њихово стваралаштво је, поред тога што је изузетно пријемчиво млађим генерацијама, и снажно друштвено ангажовано јер се младе чланице састава залажу против раних бракова и боре за права жена. Ова група је у марту добила и признање Феминистичког културног центра БеФем за борбу за глас Ромкиња. Међу испитаницама у оквиру пројекта FILM биле су и алумнисткиње и менторке јединог Рок кампа за девојчице у овом делу Европе и других програма Колектива младих жена Femix, као и друге младе музичарке.
Иако FILM наизглед обухвата лидерке из најразличитијих музичких жанрова, Ива Ненић тврди да код свих њих постоји једна обједињујућа црта, а то је „двострука борба“ ових жена: једна је да се оне боре за сопствену, а неретко и видљивост других жена у оквиру самог музичког жанра, а друга јесте борба за разне моћи деловања које музика може да пружи, упркос очекивањима да жене буду пасивне, без личног и политичког става и да подржавају status quo.
„Женско деловање у музици није нешто ефемерно“
Неки од већ написаних радова представљени су на научним скуповима у Србији и у иностранству, а одржан је и међународни симпозијум 21. јуна, на Светски дан музике, под именом Female leadership in music на Факултету драмских уметности, на којем су излагале истраживачице из Сједињених Држава, Аустралије, Немачке, Аустрије, као и из региона и Србије. Током друге године пројекта у плану су јавне дебате са музичаркама, женама запосленим у музичкој индустрији, активисткињама, као и концерт као форма акционог истраживања, додаје др Ива Ненић, при чему је потоње „вођени догађај где ће музичарке иступити из конвенционалне улоге у којој оне нешто (немо) дају публици, те ће у интеракцији са публиком и чланицама тима отворено разговарати о проблемама са којима се суочавају и перспективама које граде“.
Важан аспект самог пројекта јесте и намера да се утиче на актуелну позицију жена у музици, кроз израду предлога практичне политике. Др Ива Ненић поручује да ова активност може да делује двојако: „као порука самим сценама где већ постоје неке активистичке структуре, кружоци или особе које су сензибилисане за питање рода и којима би значило да на једном месту систематизовано виде шта могу да буду препреке и добри модели рада и отварања даљег простора за женско креативно деловање и активистизам кроз музику.“
„Са друге стране, веома је важно да и сама држава, конкретно Министарство културе, локални доносиоци одлука у култури, јавне културне, образовне и музичке институције, медији и други актери узму у обзир наше препоруке тако што би се, рецимо, у курикулуме и наставне програме део тих сазнања преточио. У самим музичким школама теме одсуства или маргинализације жена у музици се не обрађују, а мало се говори и о друштвеним променама или бољитку које музика може да подстакне, некмоли из женске позиције. Неопходно је и да се на семинарима за наставни кадар говори о овим темама. Могу се у програме предмета увести наставне јединице које ће на бољи начин предочити постојање женских фигура у музици и могућност деловања, направити једну слику која ће бити боље балансирана, а треба радити и на томе да се формирају нови програми који ће пружити конкретна знања и подршку женама у музици.“
У тренутку када је култура као подручје друштвеног рада доведена на ивицу опстанка, а жене као посебно осетљива група нарочито угрожене, неопходно је да не затварамо очи пред таквом ситуацијом, већ да удружено и наменски деламо, на корист свима.
„Осим тога, веома је важно и да тела која одлучују о пројектима у култури узму у обзир будуће препоруке, како би подржала активисте и активистикиње који раде на пројектима посвећеним поспешивању женског деловања у музици, и подрже музичарке и уметнице које раде на већој видљивости жена и умањењу структурних препрека, или користе музику како би проговориле о важним или новим темама. Неопходно је да се такви пројекти не процењују као нешто што је ефемерно или део тренда, јер досадашња научна сазнања говоре о томе да је важних и истакнутих жена у музици било одувек, али да су континуирано маргинализоване, те да се суочавају са препрекама и дискриминацијом које крећу од непосредних контекста до садејства стереотипних очекивања поводом женског понашања, вишеструких оптерећења и одржавања родне сегрегације које може заузети крупније, структурне обрисе. У тренутку када је култура као подручје друштвеног рада доведена на ивицу опстанка, а жене као посебно осетљива група нарочито угрожене, неопходно је да не затварамо очи пред таквом ситуацијом, већ да удружено и наменски деламо, на корист свима“, закључује др Ива Ненић.