Dominik Eulberg je biolog, di-džej i producent, ima dve životne strasti, prirodu i muziku. Tokom godina je uspešno povezao obe. On je pravi prirodnjak i poznati svetski di-džej. Za njega je majka priroda najveća umetnica. Njegov prvi hit nosi naziv „Štuka u šaranovoj bari“ – Der Hecht im Karpfenteich, a njegove kompozicije sadrže zvuke prirode i životinja. Tako je i Dominikova muzika dobila etiketu „eko-tehno“. Istovremeno piše tekstove o nauci, bavi se naučnom komunikacijom i aktivizmom u cilju očuvanja prirode. Autor je knjige „Mikroorgazmi su svuda“, za koju je dobio nagradu Knowledge Book of the Year 2021. godine.
Razgovarali smo na međunarodnom festivalu SILBERSALZ Science&Media u Haleu, u Nemačkoj, jedinstvenoj manifestaciji koja okuplja naučnike, istraživače, umetnike, filmske i medijske profesionalce.
Milica Momčilović: Šta su mikroorgazmi?
Dominik Eulberg: Za mene to je kontakt sa prirodom. Najjednostavniji, besplatan put do sreće. Potrebno je samo da se koncentrišete i horizont će se otvoriti. Pred vašim očima će se pojaviti zemlja čuda. Nezgoda je što ljudi to ne primećuju, jer svojim čulima percipiramo samo ono što nam je poznato, a to su uglavnom gradska okruženja. Ljudi bi trebalo da više budu u kontaktu sa prirodom, da povrate onaj osećaj ushićenosti iz detinjstva koji se nalazi u svima nama. Sva deca kada vide leptira ili zmiju, budu radoznala, dok odrasli izgube taj osećaj. Moja želja je da ga održavam. Treba da cenimo to čudo, i to da smo deo prirode. Svojim radom trudim se da ljudima predstavim njenu inteligenciju i lepotu. Mislim da je neophodno neprestano podizati svest o prirodi koja nas okružuje.
Živimo u doba populizma, političke partije rade samo ono što pokažu brojevi, i tako gore-dole. Čak i Zelena partija u Nemačkoj u svom programu ne izražava jasnu podršku ispunjenju ciljeva Pariskog klimatskog sporazuma. Sve ove činjenice mogu da nas učine pesimistima, a ja to nisam po prirodi. Optimista sam, jer ništa drugo zapravo nema smisla (Čerčil). Danas je sve više ljudi svesno problema u kom se nalazi planeta, ali potrebno je da se stvori kritična masa. A tu je važno dopreti do onih koji još nisu shvatili ozbiljnost situacije i zato svoje javne nastupe koristim za kampanju podizanja svesti o značaju zaštite prirode i biodiverziteta. Umetnik sam već gotovo 30 godina. Ljudi me vole, misle da sam „kul“, i slušaju šta govorim.
Tvoje interesovanje za biologiju potiče iz detinjstva, a za muziku?
Moj otac je takođe biolog. Odrastao sam u kući bez televizora, bez upliva medija. To je bilo namerno, roditelji to nisu želeli. Moj poligon za zabavu bila je priroda.
Na koji način je ovaj pristup tvojih roditelja uticao na tebe, socijalno, druga deca su imala televizor, u školi se razgovaralo o tome šta su gledali ili slušali?
Kao mali nisam baš bio sretan zbog toga, sve deca su pričala o serijama, šou-programima koje su gledali, ja sam bio neka vrsta vuka samotnjaka, autsajdera. Provodio sam vreme u prirodi, loveći leptire, posmatrajući ptice… i jednostavno, bio sam drugačiji. Nisam se uklapao sa većinom, i njihovim normama, dakle, za njih sam bio „lud“. Ali rukovodio sam se onom izrekom da „Samo mrtve ribe plivaju nizvodno“, te mi je uvek bilo važno da živim svoj život.
Kada sam upisao biologiju, našao sam se u okruženju ljudi koji imaju slična interesovanja poput mojih, ili koji su bili jednako „ludi“ kao ja, voleli ptice i sintisajzer. Ali, kako su ljudi ipak čopor, kada sam postao veoma uspešan i popularan, odjednom je bilo okej to što sam „lud“.
Dakle, kada postaneš popularan, postaneš i „kul“?
Ako si uspešan, onda si „kul“, ako nisi, onda si „lud“, jednostavno je. Pre nekih 30 godina bio sam „lud“, pionir u oblasti kojom se bavim, pre deset godina postao sam deo supkulture, a danas sam mejnstrim.
U muzici, priroda je moj izvor inspiracije, pogotovu boje. Moj poslednji album je Avichrom (neologizam – boje ptica) o bojama ptica. Majka priroda je ovde iskoristila svoju kompletnu paletu boja, tako da na albumu ima jedanaest numera, ili boja, koje predstavljaju po jednu autohtonu vrstu ptica. Na nemačkim top-listama album je u prvih četrdeset, što je za elektronsku muziku neverovatan uspeh, jer na top-liste teško dospevate sa instrumentalima.
Mi treba da budemo u saglasju sa prirodom, sve ostalo nije normalno, odnosno usmereno je protiv čoveka, protiv ljudi. Problem je što priroda nema lobi, i da nemamo heroje poput Grete Tonberg, ne bismo danas bili tu gde jesmo, a što je svakako bolje nego pre deset godina.
Mislim da je kod mene najvažnija autentičnost. Sve što radim je iskreno, iz srca, i to ljudi cene. Moja ljubav prema prirodi je duboka, to zaista snažno osećam.
Da li je tvoj životni moto: iskrenost bez kompromisa?
Da, život je veoma kratak, mi ne znamo šta donosi sutra. Tu sam da živim svoj život, ne želim da gubim vreme na trivijalnosti, tako da se trudim da uvek radim ono što volim. Čovek sam koji hoda na margini nauke i umetnosti, a za to je potrebna snaga ako želite da istrajete. Kao dečak sam sanjao da živim u kući pored jezera, jednog dana razgledajući nekretnine u kraju, ugledao sam tu kuću iz mojih snova, i danas živim u njoj na jezeru gde je priroda fino očuvana, i mirno mogu da posmatram ptice. Raznovrsnost ptica je zadivljujuća. Nedavno sam napravio kvartet, igru kartama, sa temom ptica za svoju sestričinu, na ideju sam došao tražeći u radnji da kupim karte i sve su imale motive oružja, vojskovođa ili emodži „izmeta“, za koje se ispostavilo da su najprodavanije u Nemačkoj, ali ništa na temu prirode. To sam morao da promenim. Sada kroz ovaj kvartet možete da se upoznate sa raznim vrstama ptica, od najmanje do najveće, i svaka karta ima i QR kod koji vam omogućava da čujete zvuk baš te ptice.
„Stav nauke o temama o kojima govorimo vrlo je jasan, ali društva imaju problem. Još ima onih koji misle da klimatske promene ne postoje, to je zaista neverovatno.“
Da li se sećaš trenutka kada si pomislio da ljubav prema prirodi možeš da pretvoriš u muziku?
Možda je interesantno da kao mali uopšte nisam voleo muziku, naprotiv bila mi je odbojna. Nisam razumeo. Međutim, prvi put kada sam čuo elektronsku muziku, za mene to je bilo to. Ima veze jer je u prirodi sve panta rei, sve teče, kao i u elektronskoj muzici. Mnoge naše kulture vole da igraju uz monoton ritam, mislim da je to u vezi sa prenatalnim u nama, u utrobi majke čuju se otkucaji srca, a to je u korelaciji sa tempom od 120-125 bitova po minuti. I zato je za mene elektronska muzika najprirodnija. Kada tako posmatrate, tehno ima smisla, prestanete da mislite i počnete da osećate. Što više osećate, to ste sve bliži vašem iskonskom biću.
Zašto je važno osloboditi se misli?
Jednostavno, ne možemo rešiti sve probleme razmišljanjem. O inicijativama za zaštitu prirode govorimo već petnaest godina u svetlu istog problema, i ništa se ne pomera. Nijedan od dvadeset ciljeva održivog razvoja UN nismo ispunili. Nedostaje nam pravi rečnik. Kada kažem klimatske promene ili podizanje nivoa mora ili nešto treće, ako to ponovim više puta, to postaju puste fraze. Tu je znanje zaista alat. Ja želim da podstaknem ljude da više razmišljaju o prirodi. Ona nije opasna. Priroda je naša majka i ona nas hrani. Ona je prijatelj svega što je živo. Elektronska muzika je čudesna, ima nepregledni spektar boja, na primer, pevač sa gitarom ima ograničenja u izrazu, dok mi koji se bavimo elektronskom muzikom možemo da generišemo bilo koji zvuk, digitalni, analogni, kakav god želimo.
Šta god da radim, nemam za to master plan. Radim iskreno, iz dubine duše, mislim da je jedino tako može da bude dobro, a sve to predstavlja samo delić mog univerzuma.
Mi živimo u hipervizuelnom svetu, samo gledamo, gledamo i gledamo… Ja sam koncentrisan na zvukove. Mnogo ljudi ne osluškuje prirodu više, ne znamo kako zvuči lisica ili jelen, a čulo sluha je jedno od najsenzibilnijih, razvija se još u utrobi majke i poslednje nestaje sa nama. Mi ga prilično uništavamo, izlaganjem raznom jeftinom zvuku.
Moje kompozicije su zvuci prirode, zvuci životinja. Na početku karijere, pre tridesetak godina, snimao sam sve te zvukove, i sada imam ozbiljnu arhivu. Neke vrste ptica na Zemlji postoje milionima godina, dakle, duže od ljudi. Muzika odavno postoji na planeti. Fasciniran sam time kako ptice proizvode muziku, kopiram njihove melodijske matrice i one su deo mojih kompozicija. To nisu zvuci ptica, to je njihova metrika. Moj di-džej set koji si imala prilike da čuješ ovde na SILBERSALZ festivalu nosi naziv „Susret prirode i tehno muzike“.
Sarađujem sa Prirodnjačkim muzejem u Berlinu, gde sam gost-naučnik. U stvari, može se reći da sam prvi naučnik-umentnik koji sa njima sarađuje na nekoliko projekata. Naredne godine treba da bude objavljena moja nova knjiga koja se bavi životinjama i zvukom. Petnaest najinteresantnijih zvukova iz prirode prevodim u note, i puštam da životinje sviraju na mojim sintisajzerima. Na istu temu sarađujem sa jednim umetnikom iz Lajpciga, on pravi skulpture životinja od otpadaka, i to će biti interaktivna izložba koja će dve godine obilaziti razne muzeje, i prirodnjačke i umetničke.
Jedan od tvojih omiljenih pisaca je Herman Hese, i sa tim u vezi ti uvek nekako želiš da odeš dalje, da ne ponavljaš isti korak, jer to je dosadno… Kada već spominjemo dosadu, pričali smo o detinjstvu, koliko je važno sačuvati to dete u sebi?
To je najvažnije, kada napustite to dete u sebi, vas više nema! I ne razumem zašto bi to tako trebalo da bude, i zašto mi treba svet da doživljavamo toliko ozbiljno.
„Sva deca kada vide leptira ili zmiju, budu radoznala, dok odrasli izgube taj osećaj. Moja želja je da ga održavam. Treba da cenimo to čudo, i to da smo deo prirode. Svojim radom trudim se da ljudima predstavim njenu inteligenciju i lepotu.“
Aktivista si već trideset godina i optimista po prirodi kako vidiš budućnost?
Mislim da ljudi nisu naučili da planiraju budućnost, kada govorimo iz ugla evolucije, bili su lovci sakupljači veoma dugo, što znači planiranje dva dana najdalje. Iako se zatim pojavila neolitska kultura, po mom mišljenju to iskonsko neplaniranje je negde i dalje u nama. Ljudi se mrdnu nekamo samo ako ih nešto baš zaboli, pre toga teško. Da se nije desila Fukušima, imali bismo danas nuklearke svuda, i sa tim u vezi zaštita prirode je negde pitanje luksuza. Jer kada se govori o tome da treba da se poseče šuma kako bi se izgradilo stambeno naselje, jasno je šta je prioritet. To je posebna vrsta konformizma. Na primer, kada je reč o klimatskim promenama, po anketi, 89% ljudi želi promenu, ali samo 10% želi da ograniči svoju mobilnost, ograniči putovanja, promeni navike.
Sa tim u vezi, kakvo je tvoje mišljenje o ljudima?
Često se setim priče: sretnu se dve planete, prva pita drugu: „Kako si?“, druga odgovara: „Loše, imam ljude“, na to će prva: „Ne brini, neće dugo“.
Sa jedne strane, mi smo najinteligentnija bića na planeti, kruna evolucije, ali smo takođe veoma glupi, jer smo u stanju da ubijamo sami sebe širom otvorenih očiju. Nisam mizantrop, ali mogu da živim sam sasvim okej. Živeo sam u šumi pola godine, bez vode, bez struje… nisam imao problema. U prirodi se osećam sigurno. Pošto sam „noćna ptica“, volim da se po mraku šetam šumom. Prijatelji me pitaju: „Zar te nije strah?“, kažem: „A zašto bi bio“, strah me je kada se nađem na železničkoj stanici u nekoj metropoli usred noći, tad me je zaista strah. Više od pola čovečanstva nesvesno prolazi kroz život, šta rade, zašto, ne zapitaju se… umem cinično da kažem da kada neko umre, to nije jedini dokaz da je živeo. Stav nauke o temama o kojima govorimo vrlo je jasan, ali društva imaju problem. Još ima onih koji misle da klimatske promene ne postoje, to je zaista neverovatno. Da bi se to promenilo, neophodno je angažovanje, konsultovanje naučnika kod donošenja odluka i planiranje dugoročnih strategija – ne na četiri godine koliko nekoj vladi traje mandat – jer priroda ne haje za taj kalendar, i tu leži problem.
Kada upoznajem ljude, uvek gledam koliko su tolerantni, da li su svesni koliko toga ne znaju. I da je promena jedina konstanta u našim životima. Za mene je veoma važno da pristupimo pozitivno svakoj ideji. Radoznalo…
Milica Momčilović je novinar, televizijski autor i voditelj. Urednik je u Naučnom programu RTS-a. Piše o nauci, medicini, klimatskim promenama i životnoj sredini. Intervjuisala je brojne domaće i strane naučnike među kojima i nobelovce, Ričarda Ernsta, Venkija Ramakrišnana, Edvarda Mosera, Emanuel Šarpentje i Dženifer Dudnu. Predsednica je Svetske federacije naučnih novinara (WFSJ), jedinstvene globalne neprofitne organizacije sa UN konsulativnim statusom, koja okuplja 70 nacionalnih i regionalnih asocijacija, i više od 15.000 novinarki i novinara sa svih kontinenata usredsređenih na izveštavanje o naučnim i tehnološkim dostignućima. Kroz svoj angažman u Federaciji ohrabruje snažan, kritički pristup temama iz nauke, tehnologije, životne sredine i medicine. Sa dvanaest svetskih eksperata član je upravnog odbora Nine Dots Prize prestižne književne nagrade koju dodeljuju Univerzitet Kembridž i Kadas fondacija iz Velike Britanije.