Доминик Еулберг је биолог, ди-џеј и продуцент, има две животне страсти, природу и музику. Током година је успешно повезао обе. Он је прави природњак и познати светски ди-џеј. За њега је мајка природа највећа уметница. Његов први хит носи нaзив „Штука у шарановој бари“ – Der Hecht im Karpfenteich, а његове композиције садрже звуке природе и животиња. Тако је и Доминикова музика добила етикету „еко-техно“. Истовремено пише текстове о науци, бави се научном комуникацијом и активизмом у циљу очувања природе. Аутор је књиге „Микрооргазми су свуда“, за коју је добио награду Knowledge Book of the Year 2021. године.
Разговарали смо на међународном фестивалу SILBERSALZ Science&Media у Халеу, у Немачкој, јединствeној манифестацији која окупља научнике, истраживаче, уметнике, филмске и медијске професионалце.
Милица Момчиловић: Шта су микрооргазми?
Доминик Еулберг: За мене то је контакт са природом. Најједноставнији, бесплатан пут до среће. Потребно је само да се концентришете и хоризонт ће се отворити. Пред вашим очима ће се појавити земља чуда. Незгода је што људи то не примећују, јер својим чулима перципирамо само оно што нам је познато, а то су углавном градска окружења. Људи би требало да више буду у контакту са природом, да поврате онај осећај усхићености из детињства који се налази у свима нама. Сва деца када виде лептира или змију, буду радознала, док одрасли изгубе тај осећај. Моја жеља је да га одржавам. Треба да ценимо то чудо, и то да смо део природе. Својим радом трудим се да људима представим њену интелигенцију и лепоту. Мислим да је неопходно непрестано подизати свест о природи која нас окружује.
Живимо у доба популизма, политичке партије раде само оно што покажу бројеви, и тако горе-доле. Чак и Зелена партија у Немачкој у свом програму не изражава јасну подршку испуњењу циљева Париског климатског споразума. Све ове чињенице могу да нас учине песимистима, а ја то нисам по природи. Оптимиста сам, јер ништа друго заправо нема смисла (Черчил). Данас је све више људи свесно проблема у ком се налази планета, али потребно је да се створи критична маса. А ту је важно допрети до оних који још нису схватили озбиљност ситуације и зато своје јавне наступе користим за кампању подизања свести о значају заштите природе и биодиверзитета. Уметник сам већ готово 30 година. Људи ме воле, мисле да сам „кул“, и слушају шта говорим.
Твоје интересовање за биологију потиче из детињства, а за музику?
Мој отац је такође биолог. Одрастао сам у кући без телевизора, без уплива медија. То је било намерно, родитељи то нису желели. Мој полигон за забаву била је природа.
На који начин је овај приступ твојих родитеља утицао на тебе, социјално, друга деца су имала телевизор, у школи се разговарало о томе шта су гледали или слушали?
Као мали нисам баш био сретан због тога, све деца су причала о серијама, шоу-програмима које су гледали, ја сам био нека врста вука самотњака, аутсајдера. Проводио сам време у природи, ловећи лептире, посматрајући птице… и једноставно, био сам другачији. Нисам се уклапао са већином, и њиховим нормама, дакле, за њих сам био „луд“. Али руководио сам се оном изреком да „Само мртве рибе пливају низводно“, те ми је увек било важно да живим свој живот.
Када сам уписао биологију, нашао сам се у окружењу људи који имају слична интересовања попут мојих, или који су били једнако „луди“ као ја, волели птице и синтисајзер. Али, како су људи ипак чопор, када сам постао веома успешан и популаран, одједном је било океј то што сам „луд“.
Дакле, када постанеш популаран, постанеш и „кул“?
Ако си успешан, онда си „кул“, ако ниси, онда си „луд“, једноставно је. Пре неких 30 година био сам „луд“, пионир у области којом се бавим, пре десет година постао сам део супкултуре, а данас сам мејнстрим.
У музици, природа је мој извор инспирације, поготову боје. Мој последњи албум је Avichrom (неологизам – боје птица) о бојама птица. Мајка природа је овде искористила своју комплетну палету боја, тако да на албуму има једанаест нумера, или боја, које представљају по једну аутохтону врсту птица. На немачким топ-листама албум је у првих четрдесет, што је за електронску музику невероватан успех, јер на топ-листе тешко доспевате са инструменталима.
Ми треба да будемо у сагласју са природом, све остало није нормално, односно усмерено је против човека, против људи. Проблем је што природа нема лоби, и да немамо хероје попут Грете Тонберг, не бисмо данас били ту где јесмо, а што је свакако боље него пре десет година.
Мислим да је код мене најважнија аутентичност. Све што радим је искрено, из срца, и то људи цене. Моја љубав према природи је дубока, то заиста снажно осећам.
Да ли је твој животни мото: искреност без компромиса?
Да, живот је веома кратак, ми не знамо шта доноси сутра. Ту сам да живим свој живот, не желим да губим време на тривијалности, тако да се трудим да увек радим оно што волим. Човек сам који хода на маргини науке и уметности, а за то је потребна снага ако желите да истрајете. Као дечак сам сањао да живим у кући поред језера, једног дана разгледајући некретнине у крају, угледао сам ту кућу из мојих снова, и данас живим у њој на језеру где је природа фино очувана, и мирно могу да посматрам птице. Разноврсност птица је задивљујућа. Недавно сам направио квартет, игру картама, са темом птица за своју сестричину, на идеју сам дошао тражећи у радњи да купим карте и све су имале мотиве оружја, војсковођа или емоџи „измета“, за које се испоставило да су најпродаваније у Немачкој, али ништа на тему природе. То сам морао да променим. Сада кроз овај квартет можете да се упознате са разним врстама птица, од најмање до највеће, и свака карта има и QR код који вам омогућава да чујете звук баш те птице.
„Став науке о темама о којима говоримо врло је јасан, али друштва имају проблем. Још има оних који мисле да климатске промене не постоје, то је заиста невероватно.“
Да ли се сећаш тренутка када си помислио да љубав према природи можеш да претвориш у музику?
Можда је интересантно да као мали уопште нисам волео музику, напротив била ми је одбојна. Нисам разумео. Међутим, први пут када сам чуо електронску музику, за мене то је било то. Има везе јер је у природи све panta rei, све тече, као и у електронској музици. Многе наше културе воле да играју уз монотон ритам, мислим да је то у вези са пренаталним у нама, у утроби мајке чују се откуцаји срца, а то је у корелацији са темпом од 120-125 битова по минути. И зато је за мене електронска музика најприроднија. Када тако посматрате, техно има смисла, престанете да мислите и почнете да осећате. Што више осећате, то сте све ближи вашем исконском бићу.
Зашто је важно ослободити се мисли?
Једноставно, не можемо решити све проблеме размишљањем. О иницијативама за заштиту природе говоримо већ петнаест година у светлу истог проблема, и ништа се не помера. Ниједан од двадесет циљева одрживог развоја УН нисмо испунили. Недостаје нам прави речник. Када кажем климатске промене или подизање нивоа мора или нешто треће, ако то поновим више пута, то постају пусте фразе. Ту је знање заиста алат. Ја желим да подстакнем људе да више размишљају о природи. Она није опасна. Природа је наша мајка и она нас храни. Она је пријатељ свега што је живо. Електронска музика је чудесна, има непрегледни спектар боја, на пример, певач са гитаром има ограничења у изразу, док ми који се бавимо електронском музиком можемо да генеришемо било који звук, дигитални, аналогни, какав год желимо.
Шта год да радим, немам за то мастер план. Радим искрено, из дубине душе, мислим да је једино тако може да буде добро, а све то представља само делић мог универзума.
Ми живимо у хипервизуелном свету, само гледамо, гледамо и гледамо… Ја сам концентрисан на звукове. Много људи не ослушкује природу више, не знамо како звучи лисица или јелен, а чуло слуха је једно од најсензибилнијих, развија се још у утроби мајке и последње нестаје са нама. Ми га прилично уништавамо, излагањем разном јефтином звуку.
Моје композиције су звуци природе, звуци животиња. На почетку каријере, пре тридесетак година, снимао сам све те звукове, и сада имам озбиљну архиву. Неке врсте птица на Земљи постоје милионима година, дакле, дуже од људи. Музика одавно постоји на планети. Фасциниран сам тиме како птице производе музику, копирам њихове мелодијске матрице и оне су део мојих композиција. То нису звуци птица, то је њихова метрика. Мој ди-џеј сет који си имала прилике да чујеш овде на SILBERSALZ фестивалу носи назив „Сусрет природе и техно музике“.
Сарађујем са Природњачким музејем у Берлину, где сам гост-научник. У ствари, може се рећи да сам први научник-ументник који са њима сарађује на неколико пројеката. Наредне године треба да буде објављена моја нова књига која се бави животињама и звуком. Петнаест најинтересантнијих звукова из природе преводим у ноте, и пуштам да животиње свирају на мојим синтисајзерима. На исту тему сарађујем са једним уметником из Лајпцига, он прави скулптуре животиња од отпадака, и то ће бити интерактивна изложба која ће две године обилазити разне музеје, и природњачке и уметничке.
Један од твојих омиљених писаца је Херман Хесе, и са тим у вези ти увек некако желиш да одеш даље, да не понављаш исти корак, јер то је досадно… Када већ спомињемо досаду, причали смо о детињству, колико је важно сачувати то дете у себи?
То је најважније, када напустите то дете у себи, вас више нема! И не разумем зашто би то тако требало да буде, и зашто ми треба свет да доживљавамо толико озбиљно.
„Сва деца када виде лептира или змију, буду радознала, док одрасли изгубе тај осећај. Моја жеља је да га одржавам. Треба да ценимо то чудо, и то да смо део природе. Својим радом трудим се да људима представим њену интелигенцију и лепоту.“
Активиста си већ тридесет година и оптимиста по природи како видиш будућност?
Мислим да људи нису научили да планирају будућност, када говоримо из угла еволуције, били су ловци сакупљачи веома дуго, што значи планирање два дана најдаље. Иако се затим појавила неолитска култура, по мом мишљењу то исконско непланирање је негде и даље у нама. Људи се мрдну некамо само ако их нешто баш заболи, пре тога тешко. Да се није десила Фукушима, имали бисмо данас нуклеарке свуда, и са тим у вези заштита природе је негде питање луксуза. Јер када се говори о томе да треба да се посече шума како би се изградило стамбено насеље, јасно је шта је приоритет. То је посебна врста конформизма. На пример, када је реч о климатским променама, по анкети, 89% људи жели промену, али само 10% жели да ограничи своју мобилност, ограничи путовања, промени навике.
Са тим у вези, какво је твоје мишљење о људима?
Често се сетим приче: сретну се две планете, прва пита другу: „Како си?“, друга одговара: „Лоше, имам људе“, на то ће прва: „Не брини, неће дуго“.
Са једне стране, ми смо најинтелигентнија бића на планети, круна еволуције, али смо такође веома глупи, јер смо у стању да убијамо сами себе широм отворених очију. Нисам мизантроп, али могу да живим сам сасвим океј. Живео сам у шуми пола године, без воде, без струје… нисам имао проблема. У природи се осећам сигурно. Пошто сам „ноћна птица“, волим да се по мраку шетам шумом. Пријатељи ме питају: „Зар те није страх?“, кажем: „А зашто би био“, страх ме је када се нађем на железничкој станици у некој метрополи усред ноћи, тад ме је заиста страх. Више од пола човечанства несвесно пролази кроз живот, шта раде, зашто, не запитају се… умем цинично да кажем да када неко умре, то није једини доказ да је живео. Став науке о темама о којима говоримо врло је јасан, али друштва имају проблем. Још има оних који мисле да климатске промене не постоје, то је заиста невероватно. Да би се то променило, неопходно је ангажовање, консултовање научника код доношења одлука и планирање дугорочних стратегија – не на четири године колико некој влади траје мандат – јер природа не хаје за тај календар, и ту лежи проблем.
Када упознајем људе, увек гледам колико су толерантни, да ли су свесни колико тога не знају. И да је промена једина константа у нашим животима. За мене је веома важно да приступимо позитивно свакој идеји. Радознало…
Милица Момчиловић је новинар, телевизијски аутор и водитељ. Уредник је у Научном програму РТС-а. Пише о науци, медицини, климатским променама и животној средини. Интервјуисала је бројне домаће и стране научнике међу којима и нобеловце, Ричарда Ернста, Венкија Рамакришнана, Едварда Мосера, Емануел Шарпентје и Џенифер Дудну. Председница је Светске федерације научних новинара (WFSJ), јединствене глобалне непрофитне организације са УН консулативним статусом, која окупља 70 националних и регионалних асоцијација, и више од 15.000 новинарки и новинара са свих континената усредсређених на извештавање о научним и технолошким достигнућима. Кроз свој ангажман у Федерацији охрабрује снажан, критички приступ темама из науке, технологије, животне средине и медицине. Са дванаест светских експерата члан је управног одбора Nine Dots Prize престижне књижевне награде коју додељују Универзитет Кембриџ и Кадас фондација из Велике Британије.