Протеклих неколико дана готово да нема дела Србије који није био захваћен страшним временским непогодама. Снажан олујни ветар скидао је кровове са зграда, чупао дрвеће и обарао кранове, а крупан град необичног облика уништавао је усеве, разбијао црепове, ломио прозоре и бушио шофершајбне, оставивши за собом пустош и причинивши огромну материјалну штету. Многа домаћинства остала су без струје и воде. И то није оно најгоре. Невреме је, нажалост, у Србији и региону однело и неколико људских живота. За све ово „крива“ је суперћелијска олуја, која је у нашу земљу стигла са запада, након што је са сличним исходом протутњала Словенијом и Хрватском.
Ако планета настави да се загрева и угреје се за још један додатни степен до 2050, што је, нажалост, најоптимистичнији сценарио, имаћемо [у атмосфери] још седам одсто водене паре у односу на тренутне вредности. Тако ћемо потенцијално опет имати више „горива“ за настанак олуја, што значи да ће те олује у будућности вероватно бити још разорније.
О томе шта је то суперћелијска олуја, како она настаје, да ли нас овакви сценарији чекају чешће у будућности и како од њих да се заштитимо, разговарали смо са климатологом др Владимиром Ђурђевићем, редовним професором на Физичком факултету Универзитета у Београду.
Шта су суперћелијске олује и како оне настају?
Сви олујни системи састоје се од кумулонимбусних облака, а разликују се према томе колико има облака и како су организовани. Кумулонимбусни облаци су облаци који подсећају на кокицу, веома су развијени и као да бубре у току свог развоја. У случају једноћелијског облака, односно једноћелијске олује, постоји, како јој сам назив каже, само једна таква ћелија у систему и на том месту где је она настала имамо интензивно вертикално кретање ваздуха. Због тог кретања долази најпре до кондензације воде, а онда и до формирања разних падавина, између осталог, кише и града.
Код суперћелијске олује ваздух се не креће само вертикално – као код „обичне“, једноћелијске – већ постоји и ротационо кретање унутар самог облака на месту где пролази та узлазна ваздушна струја. Ваздух се у висину уздиже спирално, као неким кружним покретним степеницама, а да би до тога дошло, у атмосфери мора да дође, како ми кажемо, до јаког смицања ветра. То значи да ветар на висини мора да буде знатно већег интензитета него ветар у приземним деловима. Тако настаје ротационо кретање ваздуха које је прво хоризонтално, али пошто ваздух почиње да се уздиже, онда у једном тренутку тај ротор постаје вертикалан, и та врста ротационог кретања омогућава облаку да ефикасније усисава околни топли и влажни ваздух. Због тога су суперћелијске олује интензивније, продукују више падавина и трају дуже. Суперћелијске олује најбоље се препознају по томе што на радарском одразу може да се види тај нижи део облака који личи на удицу или сурлу. Та „удица“, у ствари, представља локацију интензивног ротационог кретања ваздуха. На тој локацији, на самом крају „удице“, најчешће долази до формирања торнада.
Иако сте већ делимично одговорили на ово питање, хајде да још једном подвучемо: шта је оно што суперћелијску разликује од „обичне“ олује?
Код једноћелијских олуја облак обично траје од 20 до 40 минута, то је процес који се врло брзо заврши. Велика количина влажног топлог ваздуха се подигне у вертикалном правцу, дође до формирања облака падавина, падавине се излуче и облак се полако угаси. За разлику од њих, суперћелијска олуја може да траје и по неколико сати, некад чак и до 12 сати, и може да пређе стотине километара пре него што се облак угаси. Ту дуговечност омогућава јој ротационо кретање ваздуха које ефикасно „усисава“ топао влажан ваздух из нижих делова атмосфере.
Главна врста горива која се користи у формирању облака је водена пара и што је приземни слој ваздуха богатији воденом паром, то су веће шансе да настану тако јаки облаци. Тако су овим данима са интензивним олујама, код нас, претходиле не само висока температура, већ и велика влажност ваздуха.
Суперћелијска олуја је као неки облак који уме сам себе ефикасно да храни „горивом“ које је потребно да би облак постојао – а то гориво је водена пара из приземних слојева. Главна врста горива која се користи у формирању облака је водена пара и што је приземни слој ваздуха богатији воденом паром, то су веће шансе да настану тако јаки облаци. Тако су овим данима са интензивним олујама, код нас, претходиле не само висока температура, већ и велика влажност ваздуха. Ова влажност ваздуха, на неки начин, представља индикатор да можемо да очекујемо развој интензивних олуја, посебно у поподневним и вечерњим часовима. Дакле, главна карактеристика која суперћелијску олују разликује од обичне јесте ротационо вертикално кретање ваздуха, односно спирално подизање ваздуха навише, које омогућава да се ефикасније већа количина влаге из околине „увуче“ у сам облак. А чим има више влаге у облаку, он ће бити интензивнији, дуже ће трајати и моћи ће да пређе већу раздаљину.
У каквој вези стоји суперћелијска олуја са глобалним климатским променама?
Претходно сам већ рекао да је основни предуслов за настанак снажне олује топао ваздух у нижим деловима атмосфере који је богат воденом паром. Планета је данас, у просеку, топлија за један степен, а то значи да у атмосфери, у просеку, има седам одсто више водене паре, јер је капацитет ваздуха да прими водену пару директно повезан са температуром ваздуха. Што је ваздух топлији, у тај ваздух може да се смести више водене паре. Другим речима, ако имамо једну коцку ваздуха одређене температуре, ми у ту коцку можемо да сместимо одређену количину водене паре, а да не дође до кондензације. Ако додамо још мало водене паре, преко те количине, доћи ће до појаве кондензације и формирања падавина. То, даље, значи да ако се температура ваздуха повећа за један степен, колико је данас планета у просеку топлија, у тај ваздух моћи ће да стане још седам одсто водене паре.
А опет, да се сад вратимо на олујно невреме – што је више водене паре на располагању за развој неког олујног невремена, то ће олујно невреме бити интензивније. Данас је, у просеку, атмосфера богатија воденом паром и самим тим може да продукује екстремне временске појаве које се тичу олујног невремена. Ако планета настави да се загрева и угреје се за још један додатни степен до 2050, што је, нажалост, најоптимистичнији сценарио, имаћемо још седам одсто водене паре у односу на тренутне вредности. Тако ћемо потенцијално опет имати више „горива“ за настанак олуја, што значи да ће те олује у будућности вероватно бити још разорније.
Да ли ће те олује бити налик овима које смо имали прилике да видимо у последњих неколико дана и да ли ће бити учесталије?
Апсолутно, иако та учесталост можда неће лаицима бити толико очигледна, јер се генерално ради о врло ретким догађајима. Биће потребно направити статистику и спровести дубље анализе да би се ова учесталост идентификовала. Али сасвим сигурно можемо да очекујемо интензивније процесе. У наредним летима, у будућности, када буду повољни услови за настанак олује, треба да будемо спремни на то да ће оне бити разорније него олује које смо имали у прошлости.
Како да се у будућности припремимо за овакве непогоде, умањимо потенцијалну материјалну штету и спасимо људске животе?
Што се тиче смањења материјалне штете, свеукупна промена инфраструктуре, како би она постала отпорна на овакве догађаје, делује као веома нереалан сценарио. Требало би онда да реновирамо све градове у којима живимо, а то је готово неизводљиво. У том смислу, тешко је осмислити нешто што би нам гарантовало потпуну безбедност. Али бисмо на ове догађаје могли да се прилагодимо тако што бисмо о њима правовремено информисали грађане и омогућили им да адекватно реагују.
У САД постоји систем који тако функционише и сваком кориснику се на неко време блокира телефон а у поруци која стоји на екрану пише која врста екстрема се очекује и у ком временском периоду, као и шта је препорука да се уради, односно где неко треба да се склони.
У неким земљама Европске уније и, нарочито, у САД главни начин заштите људских живота и материјалних добара од невремена су софистицирани системи за ране најаве и упозорења грађана на предстојеће непогоде. Ова упозорења најефикасније је слати путем мобилне телефоније. У САД постоји систем који тако функционише и сваком кориснику се на неко време блокира телефон а у поруци која стоји на екрану пише која врста екстрема се очекује и у ком временском периоду, као и шта је препорука да се уради, односно где неко треба да се склони. Ја сам, током боравка у Америци, неколико пута добијао такве поруке. Људи тада имају отприлике сат или два да одреагују: ако се очекује невреме, да се склоне у куће, покушају да заштите аутомобиле, помере их од високог дрвећа, итд.