Др Наташа Црњански са Академије уметности Универзитета у Новом Саду је руководитељка пројекта АРСФИД, који, кроз програм ИДЕНТИТЕТИ, финансира Фонд за науку Републике Србије. Пројекат чије је пуно име „Историја и идентитет уметнице у српској модерној уметности – стварање извора за научну и уметничку транспозицију“ или пројекат АРСФИД [Арс-Фемина-Идентитас] усмерен је на стварање прве дигиталне отворене базе података о српским уметницима од 20. века наовамо, као и на изградњу капацитета за њену научну и уметничку употребу. Осим др Црњански, пројектни тим чине професори и сарадници са Академије уметности у Новом Саду и Факултета музичке уметности и Института за књижевност и уметност у Београду: др Дијана Метлић, др Марина Миливојевић-Мађарев, др Ивана Миладиновић Прица, др Марија Каран, др Александра Вребалов, др Горан Деспотовски, др Маријана Прпа Финк, др Иван Правдић, др Јелена Милинковић, Ивана Дамјанов Илић и Анастасија Милићевић.
У интервјуу за Центар за промоцију науке, др Наташа Црњански говори о значају пројекта АРСФИД, проблемима са којима се њен тим сусреће, као и о промовисању женског стваралаштва и разлозима због којих је оно дуго било потискивано и стављано у други план.
Ваш пројекат је усмерен на креирање прве дигиталне базе о српским уметницама 20. и 21.века, као и на коришћење те базе за уметничку и научну продукцију. Како сте дошли на идеју да се бавите овим питањем, и који је крајњи циљ пројекта?
Идеја пројекта АРСФИД је дуго сазревала и чекала прилику да се појави одговарајући позив који би препознао значај теме која спада у област хуманистике. Када се појавио позив Фонда за науку Републике Србије у оквиру програма ИДЕНТИТЕТИ, знала сам да је то прави ресурс за наш пројекат. На идеју да се бавим модерним спрским уметницама дошла сам након прикупљања сазнања о томе колико су српске уметнице, самим тим и њихова дела, биле генерално у историјском наративу потиснуте и маргинализоване, те ми данас о појединим уметницама знамо или веома мало или не знамо готово ништа. То је читав један паралелни свет који се одвијао са званичним наративом културне и уметничке Србије.
Прелиминарна истраживања су показала да супресије стваралаштва српских уметница постоје и у позоришту, драми, књижевности, ликовној уметности, музици, и другим уметничким областима. Образац је готово увек исти, примарно уметничко писмо је увек припадало ауторима, а не ауторкама, па су и дела аутора присутнија. Сада су позиције другачије и пружају прилику да се истражи то потиснуто креативно наслеђе.
Крајњи циљ пројекта је да се утиче на културне политике институција у држави како би се свима пружиле једнаке шансе за присуство на уметничкој сцени. Такође нам је важно да укључимо младе, као и да усмеримо утицај на образовне курикулуме у којима радови уметница такође немају простор који заслужују. Креирање дигиталне базе треба да омогући и умрежавање савремених уметница како би се побољшала њихова сарадња, културна размена и солидарност. Надамо се да ћемо успети у томе.
База је подељена на четири области: књижевност, драма и позориште, визуелне уметности и музика. На које препреке сте наишли и још наилазите радећи на овом пројекту?
Наша једина препрека је време. Огромна грађа нам не представља проблем, ми смо срећни што постоје богата фактографија, мноштво материјала и извора, али смо исто тако свесни да је две године кратак период да се уради и истражи апсолутно све што је деценијама било потиснуто. Такође, лимитирани смо бројем истраживача у нашем тиму, који без обзира на огромну посвећеност не покривају све уметничке области. Из тог разлога, морају се правити и одређени компромиси и одређивати приоритети.
За сада имате 38 имена у бази. Који су главни критеријуми одабира уметница?
Будући да смо у старту били ограничени временом од 24 месеца, идеја је била да се бази приступи и из дијахронијске, али и из синхронијске перспективе, што значи да паралелно обрађујемо уметнице са почетка 20. века и оне које стварају данас. Нисмо желели да правимо ту врсту компромиса, да се ограничимо само на једну перспективу, јер смо желели да база одмах заживи и као платформа за умрежавање савремених уметница и промоцију њихових дела. Важан критеријум је и доступност материјала. Будући да база садржи и репродукције дела, фотографије и друге информације, морали смо да се побринемо за њихову безбедност и добијемо сагласност за објаву. Важна нам је и подршка институција које ове сагласности дају, као што су Српско народно позориште, Галерија Матице српске, Спомен збирка „Павла Бељанског“, Позоришни музеј, Народни музеј, али и појединци који имају ауторска права, као и саме уметнице, које су огромна подршка нашем истраживању и раду.
Осим базе, током трајања пројекта ваш тим ради и на позоришним представама, подкастима, концертима, изложбама и другим уметничким остварењима како би се повећала видљивост уметница у нашем друштву. Да ли можете да нам кажете нешто више о томе, и какве су шансе да се ове активности наставе и након завршетка пројекта?
На овај део пројекта смо изузетно поносни. Моја идеја је била да одмах покажемо како се ова база може користити у пракси тако што ћемо креирати позоришне представе, перформансе, концерте, мастеркласове и изложбе. У све ове активности смо укључили и студенте, којима преносимо знање и искуство у раду на оваквим садржајима. Примера ради, позоришни перформанс је базиран на драмама награђених српских драмских списатељица од почетка 20. века до данас, поетско вече је посвећено савременим песникињама, док је мастерклас за младе композиторе организован тако да је услов написана соло песма на стихове српских песникиња. На тај начин ми умрежавамо више уметничких линија и промовишемо како женско стваралаштво тако и стваралаштво младих без обзира на родну припадност. Студенти који буду учестовали на ликовној изложби своју инспирацију ће тражити у делима српских визуелних уметница, док ће се на концерту изводити дела српских композиторки.
Када је реч о подкасту, овај медијски формат је од почетка био неодвојиви део пројекта. Желели смо да будемо у контакту и са оном публиком која није у прилици да испрати све наше догађаје уживо, али и да оставимо садржај који ће живети на нашој Јутјуб платформи и након што се пројекат заврши. Кроз 12 епизода угостићемо 24 етаблиране уметнице, које ће поделити са публиком своја животна искуства, педагогију, радну етику, поруку младима… Драго нам је што је Фонд за науку препознао овај формат као значајан за промоцију науке, а ми смо га искористили и за промоцију уметности.
Пројекат је почео у априлу и траје до краја марта 2025. године На чему сте радили у протеклом периоду и шта је оно што вас очекује до краја пројекта?
У протеклом периоду смо највише радили на прикупљању материјала за дигиталну базу, али смо паралелно припремали и све уметничке догађаје и епизоде подкаста. Све што радимо укључује много креативног рада, јер стварамо продукцију која је оригинална. Поред тога, до краја пројекта припремамо и научну конференцију и зборник радова, као и фото-монографију која ће на најбољи начин обухватити сву нашу продукцију. Научни део тима пројекта је усмерен и на дисеминацију у виду објављивања научних радова, али и менторисања студентских радова. Тако ћемо на најбољи начин приказати синтезу научних достигнућа и уметности. На том трагу је базиран читав пројекат, а његов значај се огледа и у томе што прати савремене европске стандарде делујући против стереотипа, родних норми и предрасуда и залаже се за принципе отворене науке.