Најдужи филм у историји кинематографије снимљен је у Данској 2012. године, у трајању од 857 сати, односно 35 дана. Међутим, један много дужи „филм“, о свемиру, тренутно је у фази планирања.
„Понекад у шали кажемо да ће ово бити најдужи филм свих времена, јер да бисте погледали тај филм и видели све што је LSST снимио у свемиру, при чему вртите 30 слика у секунди као што ради телевизија, требало би да не спавате годину дана“, изјавио је др Жељко Ивезић, професор астрономије на Универзитету у Вашингтону и научни директор новог, револуционарног LSST (Large Synoptic Survey Telescope) телескопа.
Жељко Ивезић, родом из суседне Хрватске, главни је научни „редитељ“ овог подухвата. Након завршених основних студија у Загребу, пре 25 година, отишао је у Кентаки, САД, на постдипломске студије из астрономије. Током седам година радио је као професор астрономије на Принстону, након чега почиње да ради на Универзитету у Вашингтону у Сијетлу.
Писање нове историје свемира
Иако је још у фази изградње, за LSST се често каже да ће својим револуционарним дизајном, широким видним пољем и специјалном камером писати нову историју свемира. Идеја и иницијални концепти овако крупних пројеката настају много пре саме реализације. „Пре 10 година смо одлучили шта желимо и поставили смо научне циљеве. У међувремену су се можда једино мењали технички детаљи, оптимизација система, али основна идеја и основни концепт је непромењен. Идеја је била да се сагради телескоп са камером која ће снимати небо брже него било који телескоп пре нас“, објашњава успешни научник.
Тајна овог телескопа није толико у величини примарног огледала. „Већина великих телескопа може видети само мали део површине неба, мањи од површине пуног месеца. Међутим, са LSST телескопом, уз помоћ специјалног оптичког дизајна, моћи ћемо да видимо много већу површину, око 50 пута већу од других телескопа“, додаје др Ивезић, наводећи да би други телескопи уместо десет година, колико ће LSST иницијално радити, исти посао обављали 500 година. „У томе је велика разлика између LSST-а и других телескопа.“
На овом пројекту улога др Ивезића је свакако централна. „У почетку је мој посао био да организујем остале астрономе у екипу која би одлучила о карактеристикама система, дакле зашто правимо огледало од осам метара, а не од шест, зашто камера има 3,2 гигапиксела, а не мање. Ове карактеристике зависе од тога какве слике желимо добити. Прво смо одлучили да желимо сликати цело небо, до одређног нивоа осетљивости, која ће нам кроз снимке донети 40 милијарди објеката“, наводи др Ивезић.
Београд је посетио током јуна месеца, за време трајања велике LSST конференције која се одржала у нашој земљи. Србија је једна од ретких земаља у Европи која се прикључила LSST пројекту од самог почетка, захваљујући залагању наших научника и дугогодишњој сарадњи која је претходила.
„Када сам био у средњој школи и на факултету, постојао је у тадашњој Југославији покрет Наука у младима. Кроз њега сам упознао много људи из различитих делова Југославије које је интересовала астрономија, па и Дарка Јевремовића, координатора српског учешћа у LSST пројекту. Нас двојица се познајемо преко 30 година. Сасвим случајно смо се срели на једној конференцији, а недуго затим смо почели сарађивати. Написали смо неколико радова заједно, сарађујући на Sloan Digital Sky Survey (SDSS) пројекту. Након тога уследила је сарадња и на LSST телескопу“, он додаје и наглашава да је заправо београдска конференција круна тог рада.
Са највећом постојећом камером у историји свемирске „кинематографије“, од чак 3,2 гигапиксела, LSST се нашао на самом врху листе приоритета америчке Националне научне фондације. Револуционарни телескоп фокусираће се на изучавање пет научних области, највећих непознаница у домену астрономије и астрофозике које су према речима др Ивезића ипак морале бити компромис између онога што би астрономи желели и доступних средстава.
Највеће непознанице универзума
„Прва је космологија. Ми сада знамо да се свемир убрзано шири. Међутим, сви смо били убеђени да се то ширење треба успорити, као камен кад баците увис, под утицајем гравитације, па је пре десет година откриће о убрзаном ширењу дошло као велико изненађење“, објашњава др Ивезић. Тамна енергија је свакако један од кључних феномена који се нашао на листи приоритетних научних циљева.
„Друго веома интересантно научно подручје, можда више значајно у практичном смислу, јесу астероиди убице. Пре 15 година, када смо дизајнирали системе, доста се говорило о мандату НАСА који је добила од америчког конгреса, а то је да се мора направити каталог свих потенцијално опасних астероида”, он додаје да им је циљ био такође проучавање наше галаксије, али и Сунчевог система, како би га упоредили са другим планетарним системима откривеним у последњих десет година.
Велику одговорност је постављане научне циљеве телескопа у тренутку када већина технологија, неопходних за његово функционисање, још увек не постоје. „Ово је заиста важно питање. Неопходно је постићи баланс између нових и доступних технологија. Ако целокупан систем базирате на таквим технологијама, то значи да нисте посебно занимљив научни пројекат, јер користите нешто што је неко други већ смислио. С друге стране, ако сте преоптимистични, и желите да одете даље него што је могуће, често такви пројекти не успеју, јер су се суочили са одређеним ризиком који нису предвидели“, наглашава др Ивезић.
Након што је дизајнирање система успешно приведено крају, било је веома важно водити рачуна да делови одговарају предложеним карактеристикама целог система. „На овако великим системима ради много људи и свако има свој мали део за који је задужен и често људи који су експерти у својој области не разумеју шта се догађа у другим деловима комплексног система. Лако се може десити да иако направе нешто што је најбоље у њиховом домену, цео систем не ради најбоље кад се сви ти делови споје“, објашњава Ивезић.
LSST пројекат научној, а и широј заједници, донеће ново небо. „То неће заправо бити једна слика – него много слика које ћемо спојити у филм. Свако ново посматрање можемо изанализирати помоћу компјутера, а програм питати шта је то што се види на овој слици, а што је различито у поређењу са претходном сликом истог дела неба. Понекад ће бити неки нови објекти, као што су астероиди или супернове“, додаје и наводи да ће LSST снимати 1000 слика резолуције од 3,2 гигапиксела по ноћи, односно око 50 милиона слика за десет година.
Сарадња џинова
Према његовим речима, највеће препреке данас у пољу астрономије су, са практичне стране, инструменти. Сваки нови инструмент је велика инвестиција, међутим, како би превазишли ове препреке или макар на најбољи начин искористили своје потенцијале, највећи светски пројекти попут LSST -ја, LIGO експеримента и џиновског E-ELT телескопа, удружују снаге.
„LSST улога у LIGO експерименту може бити да одреди из ког тачно дела неба је дошао гравитациони сигнал. Научници LIGO пројекта знају да сигнал потиче са дела неба површине око 1000 пуних Месеца. Постоје стотине милиона објеката у том подручју. Са објеката који шаљу гравитациони сигнал истовремено се јављају и фотони. Са телескопима у оптичком домену би се могло научити много тога о тим објектима, само ако би знали где тачно да усмеримо телескоп. Једино је LSST довољно добар и може све детаљно снимити“, наводи др Ивезић, наглашавајући да би те слике било могуће упоредити са претходним сликама истог дела неба и рећи да ли је у том подручју било нових објеката који би имали везе са LIGO детекцијом.
„E-ELT би могао доћи као трећи корак у овом процесу. LIGO каже има нешто знимљиво у том делу неба, након чега LSST испрегледа и каже нашли смо нови објекат који раније није постојао. Даље, објекат би требало прецизно осмотрити, односно укључити и спектроскопске анализе уз помоћ спектрогафа који LSST неће имати. А будући да ће то поред свега вероватно бити и јако таман објекат, E-ELT са пречником огледала од 40 метара биће идеалан да направи спекатр објекта и омогући научницима да утврде да ли је тај објекат заиста био извор гравитационог таласа“, наводи др Ивезић.
Др Ивезић био је ангажован и на поменутом SDSS пројекту, који му је донео трофеј у виду великог свемирског камена. “Камера у оквиру SDSS пројекта је била специјална и правила је 5 узастопних слика у оквиру 3 минута. Када би се ове слике преклопиле, звезде би наравно остале на истом месту, а астероиди би се мало померили унутар тих 5 слика и изгледали би као 5 тачкица поређаних једна до друге. Било је релативно једноставно научити компјутер да их препозна, и успели смо за свега неколико година открити 100 000 астероида. У то време то је било заиста пуно, јер су сви остали у историји астрономије до тада открили толики број”, он додаје.
“За све нове астероиде SDSS је могао као пројекат тражити да им се доделе имена. Направили смо листу од 200-300 колега који су учествовали на пројекту и по којима смо одлучили назвати објекте”, наводи успешни астроном. Тако је и један од новооткривених астероида, који лута негде на путањи између Марса и Јупитера, понео име (202930) Ivezic.