Нагин Кокс сваки дан долази на посао са 40 минута закашњена. На руци носи два сата: један обичан и тачан, а други посве необичан и само наизглед нетачан. Други сат не прати ниједну временску зону на Земљи, већ показује тачно време на – Марсу. И можда Нагин живи на нашој планети, али често говори да ради на оној црвеној.
„Прве слике које видим ујутру су панорме предела Марса које је неки од ровера забележио током претходног дана“, објашњава Нагин Кокс, једна од вођа тимова у Jet Propulsion лабораторији (JPL) у Пасадени, у Калифорнији, задужена за неке од највећих НАСА мисија попут Спирита, Опортјунитија и Кјуриоситија.
Нагин је по угледу на свог идола Карла Сагана уписала Корнел, где је завршила инжењерство и психологију, а потом је постала официр при америчком војном ваздухопловству.
„Док сам одрастала, појавили су се Ратови звезда и Звездане стазе. Међутим, оно што сам схватила јесте да живим у времену у ком сам могла да се фокусирам и на праву науку, а не само на фантастику. Такође, у то време се појавио и Саганов Космос. Веома ме је инспирисао Саган, као и податак чиме се све баве у JPL лабораторијама у Пасадени“, присећа се Нагин.
Али њен сан није био да постане астронаут: „Будући да су у моје време астронаути ишли само до Земљине орбите, нисам била посебно заинтересована да постанем астронаут. Уколико сте заиста желели да одете и видите удаљене светове, морали сте да пошаљете робота. То је била моја основна мотивација.“
Током претходне недеље Нагин Кокс је боравила у Београду, у оквиру своје посете Западном Балкану. Поред предавања које је одржала на Математичком факултету у Београду, била је и у посети Центру за промоцију науке.
Марсовска трећа смена
„Оног момента када летелица слети на Марс, ми почињемо да живимо по марсовском времену, а познато је да дан на Марсу траје тачно 40 минута дуже него на Земљи. До сада сам тако живела два пута и морам рећи да је некад веома тешко. Али је увек изузетно забавно. Након неколико месеци на посао долазите усред ноћи, а на паузу за ручак са целим тимом идете у 2 часа после поноћи. Сигурна сам да смо власницима ресторана отворених ноћу изгледали помало чудно“, објашњава Нагин, чији је дневни задатак, као једног од главних инжењера у Пасадени, да се побрине за правилно функционисање ровера.
Слетање летелице која је носила Кјуриосити било је невероватно захтевно и у правом смислу драматично. Од уласка у атмосферу до слетања на површину Црвене планете прође седам минута, а овај период је сад већ познат као „седам минута ужаса“. Будући да сигнал од Марса до Земље путује 14 минута, и информација о слетању стиже са толиким закашњењем, остављајући конторлни тим инжењера у великој неизвесности о томе да ли је ровер „жив или мртав“. При брзини од око 20.000 километара на час, компјутер обавља цео процес спуштања, без људске интервенције.
„Када је 5. августа 2012. године, у 10:31 увече, по локалном времену, коначно стигла информација ‘слетање је завршено, ровер је на сигурном’, у контролној соби завладало је огромно одушевљење и подједнако велико олакшање“, додаје Нагин, објашањавајући да је свака нова мисија најтежа, јер са сваким новим слањем ровера мисије постају технолошки захтевније и комплексније.
У зависности од тога у којој је мисија фази, дан на послу Нагин Кокс може веома да се разликује. У почетку су смене дуже и трају и по 16 часова, међутим, како време одмиче и како постају бољи у управљају удаљеним роверима, смене почињу да личе на нормално радно време.
„На посао долазим док ровер спава. Може се рећи да увек радим марсовску трећу смену. Заједно са тимом припремам инструкције за наредни дан. Пре свега, скидамо податке са антена које је ровер послао пре него што је отишао на починак. Затим процењујемо у којој мери је претходни дан успешно завршен и да ли је ровер стигао до места које су научници предвидели“, објашњава Нагин.
Иако много комплекснији, сиситем слања сигнала ка роверу помало подсећа на слање писма: „Неопходно је опремити ровер правим инструкцијама које су послате на праву адресу, као када бисте слали писмо у пошти. Ово је важно, јер су информације које шаљете намењене, на пример, Спириту, а не неком другом роверу или летeлици у орбити око Сатурна. Сви ови радио-таласи се шаљу свакодневно и неопходно је из тог разлога ставити одређену ‘поштанску марку’ на њих.“
Слика на коју се чекало 20 година
Овоземаљски изглед просторија Центра за промоцију науке, посве другачији од JPL лабораторија у којима се „кроји“ судбинa ровера на Црвеној планети, чини да приче успешне инжењерке звуче још невероватније. Ипак, о свим задацима којима се током дана бави, Нагин Кокс говори као да је реч о уобичајеним дневним активностима. Међутим, посебност посла који обавља прати посебност ситуација у којим се често налази.
„Као нарочито узбудљив тренутак издвојила бих проблем настао током моје прве мисије Галилео и посете Јупитеровом месецу Ио. Покушавали смо да приђемо Иу, који је вулкански најактивнији објекат у целом Сунчевом систему. Како смо му прилазили ближе, залазили смо све дубље у радијациону зону, што нам је отежавало да начинимо снимке. Радијација ствара озбиљне проблеме и често систем падне. У тим тренуцима имате свега неколико сати да подигнете систем, оживите летелицу и направите фотографије на које су неки научници чекали скоро 20 година. Рекла бих да је ово био један од најузбудљивијих тренутака у мојој каријери“, наглашава Нажин и додаје да су међу најпосебнијим тренуцима такође они које дели са колегама након што после дугих година рада успешно заврше посао.
На питање како тече потрага за животом на Марсу, Нагин одговара: „Веома смо срећни што смо успели да постигнемо наш примарни циљ. На Марс смо ишли како бисмо утврдили да ли постоје предели који су били погодни за развој и опстанак живота. На основу резултата Спирита и Опортјунитија знали само да је раније у Марсовој прошлости постојала вода. Сада смо хтели да сазнамо да ли је вода на Марсу постојала довољно дуго да омогући настанак живота.“
„Током првих година мисије успели смо да посетимо област Марса за коју се испоставило да је некад заиста била погодна за живот. И не само то, постојале су реке текуће воде која је била добра за пиће, пре око три милијарде година. Сада радимо на томе да утврдимо да ли постоје неопходни градивни елементи за настанак живота“, појашњава Нагин, говорећи о тренутним активностима у НАСА.
„Очекује се да ћемо послати летелице са људском посадом на Марс између 2035. и 2040. године. Али да би се то догодило, неопходно је да се удруже снаге и НАСА и ЕСО, и других свемирских агенција. Свемирске мисије су заиста скупе и неопходно их је реализовати заједничким снагама. Ниједна појединачна агенција или држава то не би успела сама“, додаје она и наводи као пример случај Међународне свемирске станице која опстаје толико година захваљујући међународним напорима.
Дан са ровером
Као један од вођа тима, који су задужени за правилно функционисање ровера на Марсу, Нагин има веома озбиљан задатак да усклади жеље научника са техничким могућностима ровера, као и приступачношћу терена по којем се креће. Уколико установе да неке активности од претходног дана нису у потпуности обављене, план активности се адаптира за наредни дан. Неопходно је оптимизовати потрошњу времена и енергије, а осим тога сви научници и инжењери морају да се сложе са планом.
Поједини научници имају план да сниме фотографије на једној локацији, док би други желели да користе роботску руку на другом месту. Задатак инжењера у тиму је да се побрину да ровер не потроши превише времена и енергије обављајући све ове задатке. Након што је редослед активности готов, врши се израда детаљнијих планова: шта је то што током наредног дана научници желе да фотографишу или ураде са роботском руком? Информације се потом пакују и шаљу ка роверу, путем радио-таласа.