Приредили: Богдан Ђорђевић, Ђорђе Петровић
Група истраживача са Универзитета Станфорд сачинила је листу научника из читавог света који су рангирани на основу више критеријума, међу којима су најзначајнији број самосталних научних радова, број радова у којима је научник први аутор, број цитата, Хиршов индекс и други. Иницијално, на листу је уврштено 100.000 најбоље рангираних, а њима су придружени истраживачи који се налазе у два процента најцитиранијих у својим примарним подобласним дисциплинама, тако да коначна листа садржи око 160.000 научника.
На Станфордовој ранг-листи за 2019. годину налазе се бројни истраживачи из Србије који су каријеру градили у домаћим и иностраним научним институцијама, а међу њима су и наши саговорници: др Мирослав Крстић, др Магдалена Ђорђевић, др Иван Гутман, др Радивоје Поповић, др Гордана Вуњак-Новаковић и др Милица Радишић.
Ове године, поводом Дана науке, са нашим угледним истраживачима разговарали смо о њиховом раду, као и о томе како они виде улогу коју наука има у савременом друштву.
Дан науке установљен је на основу Одлуке Владе Републике Србије 2011. године, и од тада се обележава сваког 10. јула. На овај дан, 1856. године, у Смиљану, родио се један од најзначајнијих светских истраживача Никола Тесла, а Центар за промоцију науке већ 11 година бројним манифестацијама и различитим активностима учествује у обележавању националног Дана науке.
Путеви науке
Др Иван Гутман цео радни век провео је на Природно-математичком факултету у Крагујевцу, а после одласка у пензију 2012. године, наставио је да предаје као емеритус професор. Када смо га питали шта сматра својим највећим достигнућем у каријери, одговорио је: „Када сам започео своју каријеру, научна дисциплина звана ‘математичка хемија’ није постојала. Данас је она призната и добро развијена област (интердисциплинарне) науке. Мислим да ће се многи сложити да сам томе помало и ја допринео.“ Др Гутман каже да се у хемију „заљубио“ у седмом разреду основне школе под утицајем свог наставника хемије, као и то да та љубав траје до данашњих дана. Тако је професор Гутман од почетних корака у Сомбору, преко 1400 научних и скоро 300 стручних радова, стигао до места редовног члана САНУ, бројних признања и позиције на Станфордовој листи најуспешнијих научника света.
Када сам започео своју каријеру, научна дисциплина звана ’математичка хемија’ није постојала. Данас је она призната и добро развијена област (интердисциплинарне) науке.
– др Иван Гутман
Најбоље рангирани српски научник на овој листи је др Мирослав Крстић, а његов пут био је донекле другачији: „Ја се бавим аутоматиком, односно управљањем система, или како је та област познатија у међународним оквирима, системима за ‘контролу’. Студије електротехнике изабрао сам зато што су ме, у оно време када сам завршавао гимназију, почетком осамдесетих прошлог века, интересовале и математика и физика и електроника и рачунари“, сазнајемо од др Крстића, који нам је открио да је за њега електроника била очигледан избор одсека када се уписивао на Електротехнички факултет. Ипак, Аутоматику као смер на четвртој години одсека Електронике изабрао је захваљујући предавањима професора Славољуба Марјановића Цаје. „На почетку првог предавања, уместо да почне уводом у полупроводнике, Цаја каже: ‘Сваки почетак је лак’ и креће са апстрактним уводом у појачиваче са повратном спрегом, пре него што је и објаснио шта је транзистор. Другим речима, креће курс са краја књиге. На мене је то оставило дуготрајан утисак јер је та повратна спрега (feedback) била суштина ствари, а електроника само једна од манифестација и примена повратне спреге“, присетио се др Крстић свог професора на предмету Електроника 1, истакавши и да је на ЕТФ-у о аутоматици много научио и од професора Станковића, Ковачевића, Турајлић, и Стојића.
Чип у вашем мобилном телефону је скоро сигурно направљен EUV технологијом, која је омогућена алгоритмом мог студента.
– др Мирослав Крстић
Др Мирослав Крстић је професор, теоретичар управљања, проректор за науку и директор истраживачког центра за контролне системе на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу. Инострани је члан САНУ и Академије инжењерских наука Србије (АИНС). Крстићеви доприноси у технолошким применама аутоматике укључују области производње полупроводника, токамак нуклеарних фузионих реактора, акцелератора елементарних честица, спектроскопске анализе стена на Марсу, литијумских батерија, мотора са унутрашњим сагоревањем и експлоатације нафте.
„Где ће моји алгоритми бити примењени, ретко одлучујем ја. Али навешћу неколико примена у којe сам био укључен, или лично или преко мојих докторских студената у индустрији. Најимпресивнија примена мог рада је у производњи интегрисаних кола где је смањена величина транзистора за два реда величине. Недавно је ИБМ објавио производњу чипова са транзисторима од два нанометра и у томе је кључну улогу играла технологија базирана на алгоритмима које је развио један од мојих докторанада. Чип у вашем мобилном телефону је скоро сигурно направљен EUV технологијом, која је омогућена алгоритмом мог студента“, речи су др Крстића који је данас, са h-индексом 103, међу три најцитиранија аутоматичара света.
Др Гордана Вуњак-Новаковић такође је чланица САНУ и прва жена која је постала члан Националне академије инжењерства САД. Тренутно је професорка на Универзитету Колумбија, чланица најугледнијих научних друштава и академија у свету, а недавно је добила престижну Европску награду за проналазаче, као признање за иновативни допринос у области биомедицине.
„Одувек сам волела хемију и биологију. Наша Земунска гимназија је имала изванредан програм, са лабораторијским вежбама, што је тада било веома ретко. Студирала сам хемијско инжењерство на Технолошком факултету где сам докторирала и почела да радим као професор. Све време сам размишљала како да то што сам научила применим у медицини, и отишла сам у Америку на годину дана, као Фулбрајтов стипендиста, на МИТ (Масачусетски институт за технологију). Баш ту, и баш у то време, почела је да се развија нова област инжењерства ткива, која ме је фасцинирала, то је била веза инжењерства и медицине за којом сам годинама трагала“, испричала је о првим корацима свог пута др Вуњак-Новаковић.
Посебно сам поносна што све четири стартап компаније које смо до сада основали воде студенти из лабораторије који су те технологије развили, публиковали радове и добили патенте. Тај континуитет од почетне идеје до научних резултата и њихове комерцијалне и клиничке примене је велики успех и за њих и за мене.
– др Гордана Вуњак-Новаковић
„Основна идеја је да хумана ткива могу да се направе у културама матичних ћелија користећи две компоненте: биоматеријал (који дефинише облик, структуру, састав и механичке особине ткива) и биореактор (који обезбеђује услове сличне онима током развоја и регенерације ткива у организму). Обе компоненте су специфичне за ткиво које правимо, и за пацијента чије матичне ћелије могу да се изолују из малог узорка крви“, описује двоструку примену својих открића професорка Универзитета Колумбија и подвлачи да је нарочито поносна на своје студенте: „Квалитет онога што радимо најбоље се мери кроз успех студената које водимо. Кроз истраживања расте нова генерација. Многи од мојих студената су сада успешни професори, директори лабораторија, а неки су већ и чланови академија наука. Посебно сам поносна што све четири стартап компаније које смо до сада основали воде студенти из лабораторије који су те технологије развили, публиковали радове, и добили патенте. Тај континуитет од почетне идеје до научних резултата и њихове комерцијалне и клиничке примене је велики успех и за њих и за мене.“
На Станфородовој ранг-листи нашла се и др Милица Радишић, која је заједно са др Вуњак-Новаковић основала компанију ТАРА Биосистемс, названу по нашој планини.
„Увек ми се свиђала комбинација биологије и инжењерства. Када сам 1999. прочитала један чланак у часопису Scientiific American, који је објавио професор Роберт Лангер о тада новој области, tissue engeneering, била сам потпуно фасцинирана том комбинацијом ћелија, биоматеријала и биореактора, као и идејом да тако можемо да правимо жива ткива. Одлучила сам да му пишем одмах, ради докторских студија на МИТ-у. На сву срећу, примили су ме на МИТ и он ме је примио у своју лабораторију, где сам упознала професорку Гордану Вуњак-Новаковић. Она је тада била истраживач у оквиру Лангерове лабораторије. Са њом и професором Лангером урадила сам докторат“, рекла је за Елементарујум др Милица Радишић.
До пандемије Ковида-19, научници су често били маргинализовани, а јавно занимање за нашу струку није било велико. Мислим да су се сада ствари промениле.
– др Милица Радишић
Сада професорка на Универзитету у Торонту, др Радишић својим највећим достигнућем сматра примену електричне стимулације у инжењирању срчаног ткива. Рад у коме је описан овај метод, а који данас користе лабораторије широм света, објављен је 2004. у Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, истог дана када је добила другу ћерку Теодору. Захваљујући технологији чијем развоју је значајно допринела наша саговорница, могуће је направити моделе болесног срчаног ткива који се могу користити за откривање нових лекова. „Цела та област данас се назива оrgan-on-a-chip engineering и ја бих рекла да је моје највеће достигнуће баш heart-on-a-chip engineering. Тренутно у мојој лабораторији користимо та мала срчана ткива hearts-on-a-chip да бисмо схватили пун ефекат инфекције вирусом SARS-CoV-2 на срце“, објаснила је др Радишић.
Инострани члан Академије инжењерских наука Србије (АИНС) и редовни члан Швајцарске академије техничких наука др Радивоје Поповић као свој највећи успех издваја проналаске полупроводничких направа у којима су оптимизовани неки физички ефекти и необичне особине до мере која је потребна за практичне примене, на пример: вертикални Холов елемент, комбинација IMC– Холов Елемент или SEBAT.
„Ја сам се највише бавио проширивањем граница познатог и могућег у области магнетских и оптичких сензора. Основа те области су физика, електроника и микротехнологија. Рад у области у којој се преклапа више дисциплина пружа могућност стварања нових направа са новим комбинацијама интересантних ефеката. Мени је било лепо да размишљам о томе“, изјавио је др Поповић, који је дипломирао на београдском ЕТФ-у, докторирао на Електронском факултету у Нишу, а велики део каријере провео на Швајцарском федералном техничком универзитету у Лозани (EPFL).
„Још од основне школе сам била веома заинтересована за математику, па сам и уписала Математичку гимназију у Београду. Међутим, касније ми се чиста математика учинила превише удаљеном од појава у природи, па сам се више заинтересовала за физику. Зато ми највише одговара истраживање у теоријској физици, где се математички модели пореде са експерименталним подацима. Управо то представља истраживање којим се и бавим“, објаснила је др Магдалена Ђорђевић.
Протекло је скоро 300 година од Њутнових закона класичне механике и гравитације, па до првих летова у космос које су ови закони омогућили.
– др Магдалена Ђорђевић
Наиме, њено истраживање односи се на проучавање особина кварк-глуонске плазме (KGP). KGP је стање материје које настаје на екстремно високим температурама и притисцима. Сматра се да је кварк-глуонска плазма постојала у раном универзуму, а данас се ствара у моћним сударачима честица, као што су RHIC у Брукхевен националној лабораторији у САД и LHC у ЦЕРН-у код Женеве. Дакле, проучавање KGP-а омогућава да се разумеју особине и порекло материје у њеном најелементарнијем облику. У ову област, у другој години докторских студија на Колумбија универзитету, увео ју је један од највећих нуклеарних физичара данашњице, њен ментор, професор Миклош Ђулаши.
Др Ђорђевић истиче да јој је тешко да упореди научна достигнућа у различитим стадијумима своје каријере: „Моје теоријско истраживање на докторским студијама дало је значајан допринос открићу KGP-а, за шта сам 2007. добила награду Америчког физичког друштва за најбољу докторску тезу из области нуклеарне физике, и ово сматрам за највеће достигнуће у мојој ранијој научној фази. Оно што је тренутно актуелно јесте да смо ја и мој тим са Института за физику успели да премостимо и међусобно повежемо две области проучавања KGP-а, које су до тада (у великој мери) биле раздвојене: симулације релативистичке хидродинамике KGP-а и интеракције високо енергијских честица са KGP-ом. У најновијем истраживању, за који смо и добили ЕРЦ пројекат Европске уније, ту везу користимо за испитивање сложених особина овог екстремног стања материје.“
Која је улога науке у друштву?
„Ово питање има огроман број димензија и свако ко се бави науком види улогу науке и научника у друштву на свој начин“, истиче др Мирослав Крстић и додаје да је нереално од научника тражити магична решења за проблеме и потребе које друштво има: „Било какво скретање радне пажње на тренутне потребе друштва (а таквих увек има, и знатно више него научника) је црпљење енергије које може спречити да дође до пробоја на који је научник фокусиран. Друго, ако је оно што научник ради на највишем нивоу у струци, вероватно је да га неће потпуно разумети ни колеге из блиске области са истог или било ког другог факултета у Србији, већ само одређени број колега које раде на томе на разним местима у иностранству. Подразумева се, шира јавност то не може да разуме, што не значи да научник нема одговорност, и према јавности и према себи, да представи свој рад у приступачној форми и кроз аналогије. Треће, велика већина научних покушаја су истраживања ћорсокака која су неопходна и веома вредна. Само се на тај начин стиже до пробоја, остало је интелектуална лутрија.“
Рад у области у којој се преклапа више дисциплина пружа могућност стварања нових направа са новим комбинацијама интересантних ефеката. Мени је било лепо да размишљам о томе.
– др Радивоје Поповић
Др Магдалена Ђорђевић наглашава да је „протекло скоро 300 година од Њутнових закона класичне механике и гравитације, па до првих летова у космос које су ови закони омогућили“. Научница са Института за физику у Београду сматра да је ово само један пример како улагање у фундаменталну науку може представљати инвестицију за будућност.
Пандемија коронавируса свакако је нешто што нас све заокупља више од годину и по дана, а теме попут трансмисије вируса, мера заштите и, коначно, вакцинације, пронашле су пут до свачијег дома. Бројне информације којима смо изложени од почетка пандемије довеле су до тога да увидимо колико је поверење у науку важно, али и да то поверење није лако задобити. Др Милица Радишић, која ради као професорка на Институту за биоматеријал и биомедицинско инжењерство Универзитета у Торонту, као и на Одељењу за хемијско инжењерство и примењену хемију, сматра да је један део популације тек сада увидео колико је значајан допринос који научници могу да пруже заједници.
„До пандемије Ковида-19, научници су често били маргинализовани, а јавно занимање за нашу струку није било велико. Мислим да су се сада ствари промениле“, истиче др Милица Радишић. „Већина сада схвата да су нам потребни људи који могу да нам олакшају да разумемо шта се дешава са новим болестима, одакле долазе, како да их лечимо. У жижи пандемије Ковида-19, изгледало је да сви вапе за научницима који ће им пронаћи лек. То и јесте главна улога научника – да помогне друштву да се носи са природним и технолошким изазовима“, закључује др Радишић.
„Наша обавеза је да препознајемо проблеме које треба решавати. У мојој области то су медицински проблеми: потреба за више плућа за трансплантацију, модели канцера који су специфични за пацијента и омогућавају оптимизацију терапије, ефикасна регенерација срчаног мишића после инфаркта, прецизна рана дијагностика болести – да поменем само неколико примера. За идентификацију клиничких потреба кључна је сарадња са лекарима, са којима радимо од самог почетка све до претклиничких и клиничких испитивања. Наша обавеза је и да изведемо нову генерацију талентованих истраживача од којих зависи будућност науке и њене примене“, сматра др Гордана Вуњак-Новаковић и скреће пажњу на значај добре комуникације, како с колегама тако и са јавношћу.
Још један велики изазов са којим се суочавају истраживачи јесу убрзане климатске промене и утицај који оне имају на планету, а све чешће и на наш свакодневни живот. Др Радивоје Поповић напомиње да управо научници играју кључну улогу у успешној борби са климатским променама: „Наука је одавно постала основа благостања људског друштва. Али је овакво благостање неодрживо због загађења и прегревања наше планете, као и због исцрпљивања њених богатстава. Надам се да ће наука да нам благовремено помогне да нађемо решења тих проблема. А научници су кључни учесници у том подухвату“, закључак је др Поповића.