Priredili: Bogdan Đorđević, Đorđe Petrović
Grupa istraživača sa Univerziteta Stanford sačinila je listu naučnika iz čitavog sveta koji su rangirani na osnovu više kriterijuma, među kojima su najznačajniji broj samostalnih naučnih radova, broj radova u kojima je naučnik prvi autor, broj citata, Hiršov indeks i drugi. Inicijalno, na listu je uvršteno 100.000 najbolje rangiranih, a njima su pridruženi istraživači koji se nalaze u dva procenta najcitiranijih u svojim primarnim podoblasnim disciplinama, tako da konačna lista sadrži oko 160.000 naučnika.
Na Stanfordovoj rang-listi za 2019. godinu nalaze se brojni istraživači iz Srbije koji su karijeru gradili u domaćim i inostranim naučnim institucijama, a među njima su i naši sagovornici: dr Miroslav Krstić, dr Magdalena Đorđević, dr Ivan Gutman, dr Radivoje Popović, dr Gordana Vunjak-Novaković i dr Milica Radišić.
Ove godine, povodom Dana nauke, sa našim uglednim istraživačima razgovarali smo o njihovom radu, kao i o tome kako oni vide ulogu koju nauka ima u savremenom društvu.
Dan nauke ustanovljen je na osnovu Odluke Vlade Republike Srbije 2011. godine, i od tada se obeležava svakog 10. jula. Na ovaj dan, 1856. godine, u Smiljanu, rodio se jedan od najznačajnijih svetskih istraživača Nikola Tesla, a Centar za promociju nauke već 11 godina brojnim manifestacijama i različitim aktivnostima učestvuje u obeležavanju nacionalnog Dana nauke.
Putevi nauke
Dr Ivan Gutman ceo radni vek proveo je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Kragujevcu, a posle odlaska u penziju 2012. godine, nastavio je da predaje kao emeritus profesor. Kada smo ga pitali šta smatra svojim najvećim dostignućem u karijeri, odgovorio je: „Kada sam započeo svoju karijeru, naučna disciplina zvana ‘matematička hemija’ nije postojala. Danas je ona priznata i dobro razvijena oblast (interdisciplinarne) nauke. Mislim da će se mnogi složiti da sam tome pomalo i ja doprineo.“ Dr Gutman kaže da se u hemiju „zaljubio“ u sedmom razredu osnovne škole pod uticajem svog nastavnika hemije, kao i to da ta ljubav traje do današnjih dana. Tako je profesor Gutman od početnih koraka u Somboru, preko 1400 naučnih i skoro 300 stručnih radova, stigao do mesta redovnog člana SANU, brojnih priznanja i pozicije na Stanfordovoj listi najuspešnijih naučnika sveta.
Kada sam započeo svoju karijeru, naučna disciplina zvana ’matematička hemija’ nije postojala. Danas je ona priznata i dobro razvijena oblast (interdisciplinarne) nauke.
– dr Ivan Gutman
Najbolje rangirani srpski naučnik na ovoj listi je dr Miroslav Krstić, a njegov put bio je donekle drugačiji: „Ja se bavim automatikom, odnosno upravljanjem sistema, ili kako je ta oblast poznatija u međunarodnim okvirima, sistemima za ‘kontrolu’. Studije elektrotehnike izabrao sam zato što su me, u ono vreme kada sam završavao gimnaziju, početkom osamdesetih prošlog veka, interesovale i matematika i fizika i elektronika i računari“, saznajemo od dr Krstića, koji nam je otkrio da je za njega elektronika bila očigledan izbor odseka kada se upisivao na Elektrotehnički fakultet. Ipak, Automatiku kao smer na četvrtoj godini odseka Elektronike izabrao je zahvaljujući predavanjima profesora Slavoljuba Marjanovića Caje. „Na početku prvog predavanja, umesto da počne uvodom u poluprovodnike, Caja kaže: ‘Svaki početak je lak’ i kreće sa apstraktnim uvodom u pojačivače sa povratnom spregom, pre nego što je i objasnio šta je tranzistor. Drugim rečima, kreće kurs sa kraja knjige. Na mene je to ostavilo dugotrajan utisak jer je ta povratna sprega (feedback) bila suština stvari, a elektronika samo jedna od manifestacija i primena povratne sprege“, prisetio se dr Krstić svog profesora na predmetu Elektronika 1, istakavši i da je na ETF-u o automatici mnogo naučio i od profesora Stankovića, Kovačevića, Turajlić, i Stojića.
Čip u vašem mobilnom telefonu je skoro sigurno napravljen EUV tehnologijom, koja je omogućena algoritmom mog studenta.
– dr Miroslav Krstić
Dr Miroslav Krstić je profesor, teoretičar upravljanja, prorektor za nauku i direktor istraživačkog centra za kontrolne sisteme na Univerzitetu Kalifornije u San Dijegu. Inostrani je član SANU i Akademije inženjerskih nauka Srbije (AINS). Krstićevi doprinosi u tehnološkim primenama automatike uključuju oblasti proizvodnje poluprovodnika, tokamak nuklearnih fuzionih reaktora, akceleratora elementarnih čestica, spektroskopske analize stena na Marsu, litijumskih baterija, motora sa unutrašnjim sagorevanjem i eksploatacije nafte.
„Gde će moji algoritmi biti primenjeni, retko odlučujem ja. Ali navešću nekoliko primena u koje sam bio uključen, ili lično ili preko mojih doktorskih studenata u industriji. Najimpresivnija primena mog rada je u proizvodnji integrisanih kola gde je smanjena veličina tranzistora za dva reda veličine. Nedavno je IBM objavio proizvodnju čipova sa tranzistorima od dva nanometra i u tome je ključnu ulogu igrala tehnologija bazirana na algoritmima koje je razvio jedan od mojih doktoranada. Čip u vašem mobilnom telefonu je skoro sigurno napravljen EUV tehnologijom, koja je omogućena algoritmom mog studenta“, reči su dr Krstića koji je danas, sa h-indeksom 103, među tri najcitiranija automatičara sveta.
Dr Gordana Vunjak-Novaković takođe je članica SANU i prva žena koja je postala član Nacionalne akademije inženjerstva SAD. Trenutno je profesorka na Univerzitetu Kolumbija, članica najuglednijih naučnih društava i akademija u svetu, a nedavno je dobila prestižnu Evropsku nagradu za pronalazače, kao priznanje za inovativni doprinos u oblasti biomedicine.
„Oduvek sam volela hemiju i biologiju. Naša Zemunska gimnazija je imala izvanredan program, sa laboratorijskim vežbama, što je tada bilo veoma retko. Studirala sam hemijsko inženjerstvo na Tehnološkom fakultetu gde sam doktorirala i počela da radim kao profesor. Sve vreme sam razmišljala kako da to što sam naučila primenim u medicini, i otišla sam u Ameriku na godinu dana, kao Fulbrajtov stipendista, na MIT (Masačusetski institut za tehnologiju). Baš tu, i baš u to vreme, počela je da se razvija nova oblast inženjerstva tkiva, koja me je fascinirala, to je bila veza inženjerstva i medicine za kojom sam godinama tragala“, ispričala je o prvim koracima svog puta dr Vunjak-Novaković.
Posebno sam ponosna što sve četiri startap kompanije koje smo do sada osnovali vode studenti iz laboratorije koji su te tehnologije razvili, publikovali radove i dobili patente. Taj kontinuitet od početne ideje do naučnih rezultata i njihove komercijalne i kliničke primene je veliki uspeh i za njih i za mene.
– dr Gordana Vunjak-Novaković
„Osnovna ideja je da humana tkiva mogu da se naprave u kulturama matičnih ćelija koristeći dve komponente: biomaterijal (koji definiše oblik, strukturu, sastav i mehaničke osobine tkiva) i bioreaktor (koji obezbeđuje uslove slične onima tokom razvoja i regeneracije tkiva u organizmu). Obe komponente su specifične za tkivo koje pravimo, i za pacijenta čije matične ćelije mogu da se izoluju iz malog uzorka krvi“, opisuje dvostruku primenu svojih otkrića profesorka Univerziteta Kolumbija i podvlači da je naročito ponosna na svoje studente: „Kvalitet onoga što radimo najbolje se meri kroz uspeh studenata koje vodimo. Kroz istraživanja raste nova generacija. Mnogi od mojih studenata su sada uspešni profesori, direktori laboratorija, a neki su već i članovi akademija nauka. Posebno sam ponosna što sve četiri startap kompanije koje smo do sada osnovali vode studenti iz laboratorije koji su te tehnologije razvili, publikovali radove, i dobili patente. Taj kontinuitet od početne ideje do naučnih rezultata i njihove komercijalne i kliničke primene je veliki uspeh i za njih i za mene.“
Na Stanforodovoj rang-listi našla se i dr Milica Radišić, koja je zajedno sa dr Vunjak-Novaković osnovala kompaniju TARA Biosistems, nazvanu po našoj planini.
„Uvek mi se sviđala kombinacija biologije i inženjerstva. Kada sam 1999. pročitala jedan članak u časopisu Scientiific American, koji je objavio profesor Robert Langer o tada novoj oblasti, tissue engeneering, bila sam potpuno fascinirana tom kombinacijom ćelija, biomaterijala i bioreaktora, kao i idejom da tako možemo da pravimo živa tkiva. Odlučila sam da mu pišem odmah, radi doktorskih studija na MIT-u. Na svu sreću, primili su me na MIT i on me je primio u svoju laboratoriju, gde sam upoznala profesorku Gordanu Vunjak-Novaković. Ona je tada bila istraživač u okviru Langerove laboratorije. Sa njom i profesorom Langerom uradila sam doktorat“, rekla je za Elementarujum dr Milica Radišić.
Do pandemije Kovida-19, naučnici su često bili marginalizovani, a javno zanimanje za našu struku nije bilo veliko. Mislim da su se sada stvari promenile.
– dr Milica Radišić
Sada profesorka na Univerzitetu u Torontu, dr Radišić svojim najvećim dostignućem smatra primenu električne stimulacije u inženjiranju srčanog tkiva. Rad u kome je opisan ovaj metod, a koji danas koriste laboratorije širom sveta, objavljen je 2004. u Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, istog dana kada je dobila drugu ćerku Teodoru. Zahvaljujući tehnologiji čijem razvoju je značajno doprinela naša sagovornica, moguće je napraviti modele bolesnog srčanog tkiva koji se mogu koristiti za otkrivanje novih lekova. „Cela ta oblast danas se naziva organ-on-a-chip engineering i ja bih rekla da je moje najveće dostignuće baš heart-on-a-chip engineering. Trenutno u mojoj laboratoriji koristimo ta mala srčana tkiva hearts-on-a-chip da bismo shvatili pun efekat infekcije virusom SARS-CoV-2 na srce“, objasnila je dr Radišić.
Inostrani član Akademije inženjerskih nauka Srbije (AINS) i redovni član Švajcarske akademije tehničkih nauka dr Radivoje Popović kao svoj najveći uspeh izdvaja pronalaske poluprovodničkih naprava u kojima su optimizovani neki fizički efekti i neobične osobine do mere koja je potrebna za praktične primene, na primer: vertikalni Holov element, kombinacija IMC– Holov Element ili SEBAT.
„Ja sam se najviše bavio proširivanjem granica poznatog i mogućeg u oblasti magnetskih i optičkih senzora. Osnova te oblasti su fizika, elektronika i mikrotehnologija. Rad u oblasti u kojoj se preklapa više disciplina pruža mogućnost stvaranja novih naprava sa novim kombinacijama interesantnih efekata. Meni je bilo lepo da razmišljam o tome“, izjavio je dr Popović, koji je diplomirao na beogradskom ETF-u, doktorirao na Elektronskom fakultetu u Nišu, a veliki deo karijere proveo na Švajcarskom federalnom tehničkom univerzitetu u Lozani (EPFL).
„Još od osnovne škole sam bila veoma zainteresovana za matematiku, pa sam i upisala Matematičku gimnaziju u Beogradu. Međutim, kasnije mi se čista matematika učinila previše udaljenom od pojava u prirodi, pa sam se više zainteresovala za fiziku. Zato mi najviše odgovara istraživanje u teorijskoj fizici, gde se matematički modeli porede sa eksperimentalnim podacima. Upravo to predstavlja istraživanje kojim se i bavim“, objasnila je dr Magdalena Đorđević.
Proteklo je skoro 300 godina od Njutnovih zakona klasične mehanike i gravitacije, pa do prvih letova u kosmos koje su ovi zakoni omogućili.
– dr Magdalena Đorđević
Naime, njeno istraživanje odnosi se na proučavanje osobina kvark-gluonske plazme (KGP). KGP je stanje materije koje nastaje na ekstremno visokim temperaturama i pritiscima. Smatra se da je kvark-gluonska plazma postojala u ranom univerzumu, a danas se stvara u moćnim sudaračima čestica, kao što su RHIC u Brukheven nacionalnoj laboratoriji u SAD i LHC u CERN-u kod Ženeve. Dakle, proučavanje KGP-a omogućava da se razumeju osobine i poreklo materije u njenom najelementarnijem obliku. U ovu oblast, u drugoj godini doktorskih studija na Kolumbija univerzitetu, uveo ju je jedan od najvećih nuklearnih fizičara današnjice, njen mentor, profesor Mikloš Đulaši.
Dr Đorđević ističe da joj je teško da uporedi naučna dostignuća u različitim stadijumima svoje karijere: „Moje teorijsko istraživanje na doktorskim studijama dalo je značajan doprinos otkriću KGP-a, za šta sam 2007. dobila nagradu Američkog fizičkog društva za najbolju doktorsku tezu iz oblasti nuklearne fizike, i ovo smatram za najveće dostignuće u mojoj ranijoj naučnoj fazi. Ono što je trenutno aktuelno jeste da smo ja i moj tim sa Instituta za fiziku uspeli da premostimo i međusobno povežemo dve oblasti proučavanja KGP-a, koje su do tada (u velikoj meri) bile razdvojene: simulacije relativističke hidrodinamike KGP-a i interakcije visoko energijskih čestica sa KGP-om. U najnovijem istraživanju, za koji smo i dobili ERC projekat Evropske unije, tu vezu koristimo za ispitivanje složenih osobina ovog ekstremnog stanja materije.“
Koja je uloga nauke u društvu?
„Ovo pitanje ima ogroman broj dimenzija i svako ko se bavi naukom vidi ulogu nauke i naučnika u društvu na svoj način“, ističe dr Miroslav Krstić i dodaje da je nerealno od naučnika tražiti magična rešenja za probleme i potrebe koje društvo ima: „Bilo kakvo skretanje radne pažnje na trenutne potrebe društva (a takvih uvek ima, i znatno više nego naučnika) je crpljenje energije koje može sprečiti da dođe do proboja na koji je naučnik fokusiran. Drugo, ako je ono što naučnik radi na najvišem nivou u struci, verovatno je da ga neće potpuno razumeti ni kolege iz bliske oblasti sa istog ili bilo kog drugog fakulteta u Srbiji, već samo određeni broj kolega koje rade na tome na raznim mestima u inostranstvu. Podrazumeva se, šira javnost to ne može da razume, što ne znači da naučnik nema odgovornost, i prema javnosti i prema sebi, da predstavi svoj rad u pristupačnoj formi i kroz analogije. Treće, velika većina naučnih pokušaja su istraživanja ćorsokaka koja su neophodna i veoma vredna. Samo se na taj način stiže do proboja, ostalo je intelektualna lutrija.“
Rad u oblasti u kojoj se preklapa više disciplina pruža mogućnost stvaranja novih naprava sa novim kombinacijama interesantnih efekata. Meni je bilo lepo da razmišljam o tome.
– dr Radivoje Popović
Dr Magdalena Đorđević naglašava da je „proteklo skoro 300 godina od Njutnovih zakona klasične mehanike i gravitacije, pa do prvih letova u kosmos koje su ovi zakoni omogućili“. Naučnica sa Instituta za fiziku u Beogradu smatra da je ovo samo jedan primer kako ulaganje u fundamentalnu nauku može predstavljati investiciju za budućnost.
Pandemija koronavirusa svakako je nešto što nas sve zaokuplja više od godinu i po dana, a teme poput transmisije virusa, mera zaštite i, konačno, vakcinacije, pronašle su put do svačijeg doma. Brojne informacije kojima smo izloženi od početka pandemije dovele su do toga da uvidimo koliko je poverenje u nauku važno, ali i da to poverenje nije lako zadobiti. Dr Milica Radišić, koja radi kao profesorka na Institutu za biomaterijal i biomedicinsko inženjerstvo Univerziteta u Torontu, kao i na Odeljenju za hemijsko inženjerstvo i primenjenu hemiju, smatra da je jedan deo populacije tek sada uvideo koliko je značajan doprinos koji naučnici mogu da pruže zajednici.
„Do pandemije Kovida-19, naučnici su često bili marginalizovani, a javno zanimanje za našu struku nije bilo veliko. Mislim da su se sada stvari promenile“, ističe dr Milica Radišić. „Većina sada shvata da su nam potrebni ljudi koji mogu da nam olakšaju da razumemo šta se dešava sa novim bolestima, odakle dolaze, kako da ih lečimo. U žiži pandemije Kovida-19, izgledalo je da svi vape za naučnicima koji će im pronaći lek. To i jeste glavna uloga naučnika – da pomogne društvu da se nosi sa prirodnim i tehnološkim izazovima“, zaključuje dr Radišić.
„Naša obaveza je da prepoznajemo probleme koje treba rešavati. U mojoj oblasti to su medicinski problemi: potreba za više pluća za transplantaciju, modeli kancera koji su specifični za pacijenta i omogućavaju optimizaciju terapije, efikasna regeneracija srčanog mišića posle infarkta, precizna rana dijagnostika bolesti – da pomenem samo nekoliko primera. Za identifikaciju kliničkih potreba ključna je saradnja sa lekarima, sa kojima radimo od samog početka sve do pretkliničkih i kliničkih ispitivanja. Naša obaveza je i da izvedemo novu generaciju talentovanih istraživača od kojih zavisi budućnost nauke i njene primene“, smatra dr Gordana Vunjak-Novaković i skreće pažnju na značaj dobre komunikacije, kako s kolegama tako i sa javnošću.
Još jedan veliki izazov sa kojim se suočavaju istraživači jesu ubrzane klimatske promene i uticaj koji one imaju na planetu, a sve češće i na naš svakodnevni život. Dr Radivoje Popović napominje da upravo naučnici igraju ključnu ulogu u uspešnoj borbi sa klimatskim promenama: „Nauka je odavno postala osnova blagostanja ljudskog društva. Ali je ovakvo blagostanje neodrživo zbog zagađenja i pregrevanja naše planete, kao i zbog iscrpljivanja njenih bogatstava. Nadam se da će nauka da nam blagovremeno pomogne da nađemo rešenja tih problema. A naučnici su ključni učesnici u tom poduhvatu“, zaključak je dr Popovića.