Учење стихова једне од најпопуларнијих домаћих песама ове године није имало толико везе с емотивним раскидом, самооснаживањем, љубављу и идентитетским политикама – што су теме које теоретичар музике Бред Озборн наводи као најчешће у популарној музици – колико са претпоставком да тајна здраве косе лежи у дубокој хидратацији, те да црни колутови око очију указују на проблеме с јетром, а флеке око усана на увећану слезину. Морам да признам да ми никад није пало на памет да би слични стихови могли да ми се бесомучно врте у глави, захваљујући бесконачно певљивој мелодији песме In Corpore Sano овогодишње српске представнице на такмичењу за Песму Евровизије Констракте. Док након првог слушања ови стихови могу деловати као куриозитет дизајниран да привуче пажњу публике, свако следеће слушање открива слој по слој коментара Ане Ђурић – кроз извођачку персону Констракте – о (увек) актуелној теми здравља, старења и неминовног умирања. Прецизније, пратећи сопствени ток мисли, чији је окидач био таблоидни, сакрално и упитно интонирани наслов о „тајни“ здраве косе глумице и чланице британске краљевске породице Меган Маркл, Констракта напомиње: „Кажу да на кожи и коси се јасно види све.“ Након контемплација о аутономном нервном систему, Констракта долази до закључка да уметница мора бити здрава, јер нема здравствену књижицу, а самим тим ни право на осигурање и приступачну негу у случају да се разболи. Имајући у виду да њена егзистенција зависи од физичке и менталне спремности да наступа и да продукује свој уметнички опус, болест није опција и, у недостатку системске здравствене подршке, преостаје јој узречица „Боже здравља“. Међутим, на самом крају, у Констрактин ток мисли уплићу се могуће варијације на изреку Mens sana in corpore sano (У здравом телу здрав дух / здрав ум) и искачу друге појаве у здравом телу: mens infirma (слаб, болестан ум), animus tristis (тужна душа), mens deseperata (очајан ум), mens conterrita (сломљен ум).
И шта ћемо сад?
Далеко од тога да ова питања подстичу заокружење наратива, она Констракту остављају и даље запитану, у улози немилосрдног коментатора који не даје својој публици утешну мисао на крају песме. Такво оптимистично заокружење не долази ни на крају Триптиха, целине од три песме у чијем се средишту налази In Corpore Sano. Но, ако и не можемо да нађемо коначан и прецизан одговор на питање „И шта ћемо сад?“, можемо да дамо контекст темама из ове необичне песме – и необичног Триптиха – па да њихову актуелност и комплементарност с актуелним друштвеним темама разумемо као разлоге Констрактиног успеха. На крају крајева, зар није једна од улога уметности управо у томе да посредује теме које нас као друштво преокупирају и поставља увек нова питања?
Гледала сам своје тело и плакала
У првој песми Триптиха, Нобл, Констракта се суочава са идејом старења и умирања. Реакција на неминовност биолошког процеса старења уметници не пада лако, те, ослањајући се поново на једну новинску причу, овога пута о глумици Шерон Стоун, Констракта пева: „Гледала сам своје лице у огледалу / Гледала сам своје тело и плакала и плакала.“ Констракта је поп-фигура у својим четрдесетим годинама, а поп-звезде, како је то у неколико наврата објаснила америчка кантауторка Тејлор Свифт, око своје 35 године почињу да се убрајају у категорију „геријатријских поп-звезда“, с обзиром на то да „постојимо у друштву у којем се жене у индустрији забаве одлажу на гробље слонова“ када стигну у поменуте године. Иако то не значи да жене сасвим нестају са сцене када дођу у извесне године, ретке су оне које се за своје место изборе уколико нису у двадесетим и које то место успевају да одрже, истовремено бивајући видљиве широј публици. Имајући то у виду, чињеница да је Констракта у малој групи „старијих“ представница на такмичењу за Песму Евровизије додаје још једну необичност наративу који се око ње формира, али и потенцијално упућује на то да се стање у индустрији и култури (врло полако) мења. Чешће него у случају мушкараца у музичкој и сродним индустријама, старење је тема која је оријентисана ка питањима жена и женске сексуалности. У том смислу, док мизогина (интернализована и екстернализована) објективизација женског тела, фиксирана на врло ограничене, нормативне и жељене облике самог тела и његове артикулације, јесте реалност с којом се жене сусрећу, суочавање с темом старења актуелна је тема и за студије културе. Теоретичарка културе Абигејл Гарднер, на пример, истиче да „стадијуми у старењу и годинама живота могу бити отеловљени, исказани, изведени и репрезентовани на разнолике начине, који истовремено подржавају и субвертирају очекиване трајекторије женствености у односу на старење“. Освајање простора за жене на сцени, уз пуно уважавање искустава и појавности различитих животних доба, јесте важна тема коју је Констракта исказала на себи својствен начин.
Будућност је старење – старење је будућност
Осим што нас брига о изгледу, која је последично брига о здрављу и старењу, упућује на питања о објектификацији женског тела у индустрији, она нас генерално води ка ејџизму као једном од широко заступљених стереотипа савременог друштва. Према подацима са сајта Светске здравствене организације објављеним у марту прошле године, свака друга особа на свету има предрасуде у односу на године живота и у односу на старење, што доводи до слабијег физичког и менталног здравља и редукованог квалитета живота старијих особа које друштво кошта милијарде долара сваке године. Да је таква сива будућност као неминовно старије особе у (скорој) будућности плаши, Констракта признаје када пева у песми Нобл: „Водите ме у стару Грчку / тамо су поштовали старије / Како нам није јасно? / Будућност је старење.“ Заиста, Светска здравствена организација наводи да ће до 2030. године, свака шеста особа имати преко 60 година. До 2050. године очекује се да ће се број особа старијих од 80 година утростручити и да ће износити 426 милиона. Док се до сада раст старије популације бележио у земљама с високим просечним примањима, очекује се да ће за тридесет година две трећине најстарије популације живети у сиромашнијим земљама. Старење заиста јесте будућност, не само за појединце, већ и за друштва у целини. Иако старење доноси многе могућности, попут хобија, даљег образовања, помагања сопственој заједници, оно је у великој мери зависно од здравља, што се односи и на ментално здравље. Управо друштвени односи према старости могу у значајној мери да утичу на пад депресивности код старијих особа. У том смислу, закони и активности које се баве ејџизмом (а које укључују и ејџизам уперен према младима), а које утичу на едукативне активности о различитим животним добима, појачање емпатије и подстицање међугенерацијских размена могу да помогну у разоружавању предрасуда усмерених на године.
…мора(м) бити здрава
Као и у случају уметнице која мора бити здрава јер нема здравствену књижицу, а тиме ни институционално обезбеђену подршку за своју физичку и психолошку добробит, системска подршка је кључна у свакој од иницијатива Уједињених нација и Светске здравствене организације, као и сродних организација. Предстојећа деценија (2021–2030) проглашена је УН деценијом здравог старења (UN Decade of Healthy Aging). Упадљиво је, пак, да је аргументација у прилог акцијама које подржавају здраво старење и борбу против ејџизма делом заснована на економским последицама негативних ставова према животном добу, као и лошем здравственом стању старије популације. Наводи са сајта Светске здравствене организације указују на то да последице ејџизма утичу на додатне трошкове у систему здравствене заштите, због здравствених стања узрокованих стресом, претераном бригом за здравље која утиче на лоше одлуке када је у питању узимање лекова, као и на оштећења нервног система. На пример, студија спроведена у Сједињеним Америчким Државама 2020. године показује да ејџизам у облику негативних стереотипа о годинама и самоперцепцији води до енормних додатних годишњих трошкова за осам здравствених стања чије је лечење најскупље. Имајући у виду у којој мери економски и егзистенцијални притисци утичу на расправу о здрављу, страх од болести, опседнутост различитим формама self care-а и тражењем алтернативног начина (због недостатка системске подршке) да се сопствено здравље поспеши, заиста постају категорија наметнуте обавезе и „морања“. Као што Констракта пева у последњој песми Триптиха, Мекано: „Бринемо о себи јер self care је важан / Интелектуални, емоционални, енергетски, физички / Ментални self care је важан.“
Тужна душа у здравом телу?
Опседнутост здрављем, појачана у кризним периодима попут пандемије ковида-19, а подстакнута недостатком системске заштите, прети да постане нова религија, што је Констракта у свом евровизијском наступу истакла на неколико начина: опсесивним прањем руку, музичким референцама на композицију Miserere Алегрија и члановима хора у одорама, који је окружују као у неком религијском ритуалу, подижући поглед и руке ка небу док певају „Боже здравља“. Док егзистенцијални притисак да се остане здрав пада на појединце, економска потка расправе о здрављу испољава се и у цветању фармацеутске индустрије и производњи наизглед нових трендова када су у питању лекови, суплементи, па и намирнице које ће нам можда помоћи да што дуже живимо и будемо здрави. Трка за здрављем постаје не само симптом страха од смрти (Нобл: „Зар ја да умрем? / Који ужас“), већ и симптом комерцијализације и капиталистичког искоришћавања сваког сегмента живота. Шта, међутим, ако се уметница запита и о начину тог живота у здравом телу? Шта ако старење прати осећање бесмисла, понављања и бриге зарад живота који опасно упада у рутину? У Триптиху, након постављеног питања „И шта ћемо сад?“ на крају песме In corpore sano, Констракта улази у музичко-лирски свет песме Мекано. На фону мелодијско-ритмички репетитивног мотива, Констракта прича причу о свакодневној рутини: „Ти и ја се будимо скоро сваки дан врло рано / Око пола седам дижемо се лако као да све има смисла / Новац има смисла, идемо да радимо / А знамо тачно шта радимо / Идемо, радимо, идемо, радимо / Трошимо, радимо, трошимо, радимо / Купујемо, путујемо, дискутујемо / Ти и ја на меканом.“ Ређајући ове и друге активности које се циклично понављају у њеној свакодневици, уметница се заиста врти укруг у музичком споту који је део ове музичко-визуелне целине. Стиховима „ниједан траг није остао“ и „нек је проклето мекано“, Констракта не оставља дилему о свом ставу према овој рутини: бесмисао свакодневице, уколико је превише удобна, не оставља простор да се остави траг у свету. Да ли се брига о себи и о сопственом здрављу води због егзистенцијалне удобности, могућности да што дуже будемо активни и продуктивни и да доприносимо друштвеној економији? Да ли је критика таквог система уопште могућа или се нужно своди на рутинске коментаре и повратак сопственој дневној рутини? Уметница каже: „Разматрамо феномене савременог друштва / Дискутујемо о неолиберализму / Чудимо се људској глупости па после / Идемо да једемо.“ Чини се, ипак, да потребу за коментаром, који ће бар накратко скренути пажњу на, на пример, питања о ејџизму, о мотивацији self care-а, о системској здравственој заштити, није тако лако сузбити. Уметница, очито, има потребу да о њима говори, а ми, опет, да отварамо дискусије о темама које нас се свих тичу. Посредовање друштвено актуелних тема у музици и популарној култури у том смислу јесте један од начина да комуникацију о тим темама не остављамо по страни, што је један од првих корака у одређивању тога како ћемо као друштво живети, сада и у будућности. Да парафразирам једног мислиоца из времена античке Грчке, у којој су поштовали старије: Каква нам је уметност, таква нам је и старост.
Текст је изворно објављен у 31. броју часописа Елементи.
Марија Маглов (1989) је истраживач-сарадник на Музиколошком институту САНУ. Докторирала је на Катедри за музикологију Факултета музичке уметности у Београду. Области њеног интересовања су музика и медији, савремене музичке праксе, музичка индустрија, поља пресека музике, науке и технологије. Воли разговоре и користи сваку прилику да своје сусрете са занимљивим актерима музичких, уметничких и теоријских сцена представи и у форми интервјуа.