Učenje stihova jedne od najpopularnijih domaćih pesama ove godine nije imalo toliko veze s emotivnim raskidom, samoosnaživanjem, ljubavlju i identitetskim politikama – što su teme koje teoretičar muzike Bred Ozborn navodi kao najčešće u popularnoj muzici – koliko sa pretpostavkom da tajna zdrave kose leži u dubokoj hidrataciji, te da crni kolutovi oko očiju ukazuju na probleme s jetrom, a fleke oko usana na uvećanu slezinu. Moram da priznam da mi nikad nije palo na pamet da bi slični stihovi mogli da mi se besomučno vrte u glavi, zahvaljujući beskonačno pevljivoj melodiji pesme In Corpore Sano ovogodišnje srpske predstavnice na takmičenju za Pesmu Evrovizije Konstrakte. Dok nakon prvog slušanja ovi stihovi mogu delovati kao kuriozitet dizajniran da privuče pažnju publike, svako sledeće slušanje otkriva sloj po sloj komentara Ane Đurić – kroz izvođačku personu Konstrakte – o (uvek) aktuelnoj temi zdravlja, starenja i neminovnog umiranja. Preciznije, prateći sopstveni tok misli, čiji je okidač bio tabloidni, sakralno i upitno intonirani naslov o „tajni“ zdrave kose glumice i članice britanske kraljevske porodice Megan Markl, Konstrakta napominje: „Kažu da na koži i kosi se jasno vidi sve.“ Nakon kontemplacija o autonomnom nervnom sistemu, Konstrakta dolazi do zaključka da umetnica mora biti zdrava, jer nema zdravstvenu knjižicu, a samim tim ni pravo na osiguranje i pristupačnu negu u slučaju da se razboli. Imajući u vidu da njena egzistencija zavisi od fizičke i mentalne spremnosti da nastupa i da produkuje svoj umetnički opus, bolest nije opcija i, u nedostatku sistemske zdravstvene podrške, preostaje joj uzrečica „Bože zdravlja“. Međutim, na samom kraju, u Konstraktin tok misli upliću se moguće varijacije na izreku Mens sana in corpore sano (U zdravom telu zdrav duh / zdrav um) i iskaču druge pojave u zdravom telu: mens infirma (slab, bolestan um), animus tristis (tužna duša), mens deseperata (očajan um), mens conterrita (slomljen um).
I šta ćemo sad?
Daleko od toga da ova pitanja podstiču zaokruženje narativa, ona Konstraktu ostavljaju i dalje zapitanu, u ulozi nemilosrdnog komentatora koji ne daje svojoj publici utešnu misao na kraju pesme. Takvo optimistično zaokruženje ne dolazi ni na kraju Triptiha, celine od tri pesme u čijem se središtu nalazi In Corpore Sano. No, ako i ne možemo da nađemo konačan i precizan odgovor na pitanje „I šta ćemo sad?“, možemo da damo kontekst temama iz ove neobične pesme – i neobičnog Triptiha – pa da njihovu aktuelnost i komplementarnost s aktuelnim društvenim temama razumemo kao razloge Konstraktinog uspeha. Na kraju krajeva, zar nije jedna od uloga umetnosti upravo u tome da posreduje teme koje nas kao društvo preokupiraju i postavlja uvek nova pitanja?
Gledala sam svoje telo i plakala
U prvoj pesmi Triptiha, Nobl, Konstrakta se suočava sa idejom starenja i umiranja. Reakcija na neminovnost biološkog procesa starenja umetnici ne pada lako, te, oslanjajući se ponovo na jednu novinsku priču, ovoga puta o glumici Šeron Stoun, Konstrakta peva: „Gledala sam svoje lice u ogledalu / Gledala sam svoje telo i plakala i plakala.“ Konstrakta je pop-figura u svojim četrdesetim godinama, a pop-zvezde, kako je to u nekoliko navrata objasnila američka kantautorka Tejlor Svift, oko svoje 35 godine počinju da se ubrajaju u kategoriju „gerijatrijskih pop-zvezda“, s obzirom na to da „postojimo u društvu u kojem se žene u industriji zabave odlažu na groblje slonova“ kada stignu u pomenute godine. Iako to ne znači da žene sasvim nestaju sa scene kada dođu u izvesne godine, retke su one koje se za svoje mesto izbore ukoliko nisu u dvadesetim i koje to mesto uspevaju da održe, istovremeno bivajući vidljive široj publici. Imajući to u vidu, činjenica da je Konstrakta u maloj grupi „starijih“ predstavnica na takmičenju za Pesmu Evrovizije dodaje još jednu neobičnost narativu koji se oko nje formira, ali i potencijalno upućuje na to da se stanje u industriji i kulturi (vrlo polako) menja. Češće nego u slučaju muškaraca u muzičkoj i srodnim industrijama, starenje je tema koja je orijentisana ka pitanjima žena i ženske seksualnosti. U tom smislu, dok mizogina (internalizovana i eksternalizovana) objektivizacija ženskog tela, fiksirana na vrlo ograničene, normativne i željene oblike samog tela i njegove artikulacije, jeste realnost s kojom se žene susreću, suočavanje s temom starenja aktuelna je tema i za studije kulture. Teoretičarka kulture Abigejl Gardner, na primer, ističe da „stadijumi u starenju i godinama života mogu biti otelovljeni, iskazani, izvedeni i reprezentovani na raznolike načine, koji istovremeno podržavaju i subvertiraju očekivane trajektorije ženstvenosti u odnosu na starenje“. Osvajanje prostora za žene na sceni, uz puno uvažavanje iskustava i pojavnosti različitih životnih doba, jeste važna tema koju je Konstrakta iskazala na sebi svojstven način.
Budućnost je starenje – starenje je budućnost
Osim što nas briga o izgledu, koja je posledično briga o zdravlju i starenju, upućuje na pitanja o objektifikaciji ženskog tela u industriji, ona nas generalno vodi ka ejdžizmu kao jednom od široko zastupljenih stereotipa savremenog društva. Prema podacima sa sajta Svetske zdravstvene organizacije objavljenim u martu prošle godine, svaka druga osoba na svetu ima predrasude u odnosu na godine života i u odnosu na starenje, što dovodi do slabijeg fizičkog i mentalnog zdravlja i redukovanog kvaliteta života starijih osoba koje društvo košta milijarde dolara svake godine. Da je takva siva budućnost kao neminovno starije osobe u (skoroj) budućnosti plaši, Konstrakta priznaje kada peva u pesmi Nobl: „Vodite me u staru Grčku / tamo su poštovali starije / Kako nam nije jasno? / Budućnost je starenje.“ Zaista, Svetska zdravstvena organizacija navodi da će do 2030. godine, svaka šesta osoba imati preko 60 godina. Do 2050. godine očekuje se da će se broj osoba starijih od 80 godina utrostručiti i da će iznositi 426 miliona. Dok se do sada rast starije populacije beležio u zemljama s visokim prosečnim primanjima, očekuje se da će za trideset godina dve trećine najstarije populacije živeti u siromašnijim zemljama. Starenje zaista jeste budućnost, ne samo za pojedince, već i za društva u celini. Iako starenje donosi mnoge mogućnosti, poput hobija, daljeg obrazovanja, pomaganja sopstvenoj zajednici, ono je u velikoj meri zavisno od zdravlja, što se odnosi i na mentalno zdravlje. Upravo društveni odnosi prema starosti mogu u značajnoj meri da utiču na pad depresivnosti kod starijih osoba. U tom smislu, zakoni i aktivnosti koje se bave ejdžizmom (a koje uključuju i ejdžizam uperen prema mladima), a koje utiču na edukativne aktivnosti o različitim životnim dobima, pojačanje empatije i podsticanje međugeneracijskih razmena mogu da pomognu u razoružavanju predrasuda usmerenih na godine.
…mora(m) biti zdrava
Kao i u slučaju umetnice koja mora biti zdrava jer nema zdravstvenu knjižicu, a time ni institucionalno obezbeđenu podršku za svoju fizičku i psihološku dobrobit, sistemska podrška je ključna u svakoj od inicijativa Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije, kao i srodnih organizacija. Predstojeća decenija (2021–2030) proglašena je UN decenijom zdravog starenja (UN Decade of Healthy Aging). Upadljivo je, pak, da je argumentacija u prilog akcijama koje podržavaju zdravo starenje i borbu protiv ejdžizma delom zasnovana na ekonomskim posledicama negativnih stavova prema životnom dobu, kao i lošem zdravstvenom stanju starije populacije. Navodi sa sajta Svetske zdravstvene organizacije ukazuju na to da posledice ejdžizma utiču na dodatne troškove u sistemu zdravstvene zaštite, zbog zdravstvenih stanja uzrokovanih stresom, preteranom brigom za zdravlje koja utiče na loše odluke kada je u pitanju uzimanje lekova, kao i na oštećenja nervnog sistema. Na primer, studija sprovedena u Sjedinjenim Američkim Državama 2020. godine pokazuje da ejdžizam u obliku negativnih stereotipa o godinama i samopercepciji vodi do enormnih dodatnih godišnjih troškova za osam zdravstvenih stanja čije je lečenje najskuplje. Imajući u vidu u kojoj meri ekonomski i egzistencijalni pritisci utiču na raspravu o zdravlju, strah od bolesti, opsednutost različitim formama self care-a i traženjem alternativnog načina (zbog nedostatka sistemske podrške) da se sopstveno zdravlje pospeši, zaista postaju kategorija nametnute obaveze i „moranja“. Kao što Konstrakta peva u poslednjoj pesmi Triptiha, Mekano: „Brinemo o sebi jer self care je važan / Intelektualni, emocionalni, energetski, fizički / Mentalni self care je važan.“
Tužna duša u zdravom telu?
Opsednutost zdravljem, pojačana u kriznim periodima poput pandemije kovida-19, a podstaknuta nedostatkom sistemske zaštite, preti da postane nova religija, što je Konstrakta u svom evrovizijskom nastupu istakla na nekoliko načina: opsesivnim pranjem ruku, muzičkim referencama na kompoziciju Miserere Alegrija i članovima hora u odorama, koji je okružuju kao u nekom religijskom ritualu, podižući pogled i ruke ka nebu dok pevaju „Bože zdravlja“. Dok egzistencijalni pritisak da se ostane zdrav pada na pojedince, ekonomska potka rasprave o zdravlju ispoljava se i u cvetanju farmaceutske industrije i proizvodnji naizgled novih trendova kada su u pitanju lekovi, suplementi, pa i namirnice koje će nam možda pomoći da što duže živimo i budemo zdravi. Trka za zdravljem postaje ne samo simptom straha od smrti (Nobl: „Zar ja da umrem? / Koji užas“), već i simptom komercijalizacije i kapitalističkog iskorišćavanja svakog segmenta života. Šta, međutim, ako se umetnica zapita i o načinu tog života u zdravom telu? Šta ako starenje prati osećanje besmisla, ponavljanja i brige zarad života koji opasno upada u rutinu? U Triptihu, nakon postavljenog pitanja „I šta ćemo sad?“ na kraju pesme In corpore sano, Konstrakta ulazi u muzičko-lirski svet pesme Mekano. Na fonu melodijsko-ritmički repetitivnog motiva, Konstrakta priča priču o svakodnevnoj rutini: „Ti i ja se budimo skoro svaki dan vrlo rano / Oko pola sedam dižemo se lako kao da sve ima smisla / Novac ima smisla, idemo da radimo / A znamo tačno šta radimo / Idemo, radimo, idemo, radimo / Trošimo, radimo, trošimo, radimo / Kupujemo, putujemo, diskutujemo / Ti i ja na mekanom.“ Ređajući ove i druge aktivnosti koje se ciklično ponavljaju u njenoj svakodnevici, umetnica se zaista vrti ukrug u muzičkom spotu koji je deo ove muzičko-vizuelne celine. Stihovima „nijedan trag nije ostao“ i „nek je prokleto mekano“, Konstrakta ne ostavlja dilemu o svom stavu prema ovoj rutini: besmisao svakodnevice, ukoliko je previše udobna, ne ostavlja prostor da se ostavi trag u svetu. Da li se briga o sebi i o sopstvenom zdravlju vodi zbog egzistencijalne udobnosti, mogućnosti da što duže budemo aktivni i produktivni i da doprinosimo društvenoj ekonomiji? Da li je kritika takvog sistema uopšte moguća ili se nužno svodi na rutinske komentare i povratak sopstvenoj dnevnoj rutini? Umetnica kaže: „Razmatramo fenomene savremenog društva / Diskutujemo o neoliberalizmu / Čudimo se ljudskoj gluposti pa posle / Idemo da jedemo.“ Čini se, ipak, da potrebu za komentarom, koji će bar nakratko skrenuti pažnju na, na primer, pitanja o ejdžizmu, o motivaciji self care-a, o sistemskoj zdravstvenoj zaštiti, nije tako lako suzbiti. Umetnica, očito, ima potrebu da o njima govori, a mi, opet, da otvaramo diskusije o temama koje nas se svih tiču. Posredovanje društveno aktuelnih tema u muzici i popularnoj kulturi u tom smislu jeste jedan od načina da komunikaciju o tim temama ne ostavljamo po strani, što je jedan od prvih koraka u određivanju toga kako ćemo kao društvo živeti, sada i u budućnosti. Da parafraziram jednog mislioca iz vremena antičke Grčke, u kojoj su poštovali starije: Kakva nam je umetnost, takva nam je i starost.
Tekst je izvorno objavljen u 31. broju časopisa Elementi.
Marija Maglov (1989) je istraživač-saradnik na Muzikološkom institutu SANU. Doktorirala je na Katedri za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Oblasti njenog interesovanja su muzika i mediji, savremene muzičke prakse, muzička industrija, polja preseka muzike, nauke i tehnologije. Voli razgovore i koristi svaku priliku da svoje susrete sa zanimljivim akterima muzičkih, umetničkih i teorijskih scena predstavi i u formi intervjua.