Метеор је уоштен назив за призоре када небеска тела изненада и великом брзином пролете кроз Земљину атмосферу остављајући дуги блистави траг на небу, а та тела у зависности од свог састава и величине носе различита имена. Уколико њихов пречник не прелази један метар, реч је о метеоридима који су углавном остаци већих објеката, астероида или комета.
Астероирди су комади метала и камена настали срастањем материјала у орбити око Сунца или оних који су се некада налазили у саставу већих планетоликих објеката уништених у међусобним сударима, а комете су комади камена и леда препознатљиви по веома дугачком гасовитом трагу који настаје загревањем леденог садржаја када комета пролази у близини Сунца.
Већина делова који се опажају као метеори није велика, али улазе у атмосферу великом брзином која износи и по неколико десетина километара у секунди, па тако и најситнији метероид ствара велики притисак на ваздух што доводи загревања ваздуха, али и самог метероида. При загревању долази до испаравања и препознатљивог светлећег феномена.
Киша метеора
Понекад је могуће видети више ”звезда падалица” у релативно кратком временском периоду па чак и до стотину у току једног сата. Тада Земља пролази кроз дугачак млаз остатака које оставља комета орбитирајући око Сунца, о ова појава је позната као киша метеора. Што је комета ближа Сунцу, њена површина се више загрева чиме се лед који се у њој налази претвара у гас који током испаравања из леда избацује шљунак и прашину, а овај материјал обликује реп комете.
У тренутку проласка планете кроз један овакав прстенасти рој свемирских крхотина, посматрачи опажају читав низ блиставих трагова светлости који изгледају као да великом брзином избијају из исте тачке на ноћном небу, која се назива радијант. Кише метеора добијају имена по сазвежђима у којима се њихови радијанти налазе, а најпознатији су Персеиди са радијантом у сазвежђу Персеј који се појављују током августа и Леониди са радијантом у сазвежђу Лава који се појављују у децембру.
У највећем броју случајева метеориди сагоре у атмосфери и не стигну до тла, а објекти који су пали на површину Земље називају се метеоритима. Они су углавном по уласку у атмосферу отприлике величине људске песнице и имају изглед блиставе ужарене лопте. У проеску на Земљу падне око четири метеорита на сат, али велики број заврши на дну океана. Осим тога, тешко их је пронаћи и зато што је мала вероватноћа да доспеју на огољене простране површине попут пустиња или антарктичког леденог покривача.
Могуће опасности
Од величине метеорита зависи и количина штете коју експлозија може да нанесе приликом пада или дезинтеграције у ваздуху, па би тако тело пречника од 100 метара могао да однесе хиљаде људских живота, док би тело пречника од 10 километара могло да уништи готово читаву људску врсту. Док већи астероиди падају на Земљу у размацима од стотину или неколико стотина година и наносе локалну штету, метери километарских пречника доносе много већу штету а такви удари су били прилично чести током првих пола милијарде година постојања Земље а касније су се знатно проредили и свели се на просечну учесталост од свега једног удара у 100 милиона година.
Удари таквих тела су играли пресудну улогу у обликовању и усмеравању живота на Земљи, а бројни велики кратери сведоче о томе. Најпознатији је Чиксулуб пречника од 177 километара на полуострву Јукатан у Мексику. Настао је пре око 65 милиона година, крајем кред и почетком палеогена, ударом астероида који је имао пречник од око 10 километара. Овај удар је био од највећег значаја за развој еволутивне линије којој припадају данашње врсте сисара. Изазивањем изумирања око 75 одсто врста тог доба, укључујући и диносаурусе, чија је доминиција вероватно пресудно утицала на успорену еволуцију сисара у то време, створени су услови за несметан развој њихових глодароликих представника.
Поглед у прошлост
Метеорити који потичу од астероида који од свог настанка нису претрпели никакву значајну геолошку промену будући да у свом саставу нису имали довољно радиоактивних изотопа чији би распад довео до њиховог топљења, директно документују најраније фазе развоја Сунчевог система. Иако су услед испаравања површинског слоја током пропадања кроз атмосферу обложени врло танком растопљеном кором, њихова унутрашњот је остала хладна и потпуно нетакнута за све време њиховог постојања.
Датирање метеорита се врши посматрањем односа хемијских елемената насталих радиоактивним распадом у такозваним хондрулима којима је попуњена готово цела унутрашњост метеорита. Метеорити који у свом саставу садрже хондруле најчешће су пронађени метеорити на Земљи и називају се хондрити и сматрају се најстаријим и најпримитивнијим камењем Сунчевог система будући да потичу са недиференцираних, односно нетопљених већих камених објеката.
Са друге стране, астероиди су били изложени геолошким променама , нарочито под утицајем радиоактивног изотопа алумунијума-26 чији је распад довео до њиховог топљења. Топљењем су се метали, као најтежи елементи у астероиду, концентрисали у његовом средишњем делу формирајући језгро, док су истопљени силикати и камени материјал као лакши истиснути у спољашње слојеве.
Након хлађења и кристализовања, ови диференцирани астероиди су за разлику од недиференцираних хондрита који су одувек били примитивне грудве прашине, попримили структуру сличну планетама унутрашњег Сунчевог система, односно садрже језгро, омотач и кору. Судари са другим телима у интерпланетарном простору доводили су да разбијања ових астероида на мање делове који се по свом доспећу на површину Земље могу наћи у виду гвоздених, стеновито-гвоздених и стеновитих метеорита.
Стеновити метеорити, или ахондрити, остаци су површинског каменог слоја диференцираних астероида који се од хондрита разликују по томе што не садрже хондруле, док су гвоздени метеорити остаци металног језгра, а стеновито-гвоздени остаци прелазних садржина. Мада су ови последњи најређи, могу бити веома лепи попут палазита који садржи зелене или наранџасте кристале минерала оливина прекривене мрежом метала.