Владанка је пензионерка из Пожаревца и само што је напунила 79 година. Као учитељица, читав радни век провела је свакодневно комуницирајући са колегама, ђацима и њиховим родитељима. Она се данас отежано креће и самим тим ређе долази у контакт са другим људима. Ћерка јој живи у Француској, унуци су у Београду, а велики број ученика којима је предавала одселио се у иностранство. Дан након рођендана свом супругу Зорану каже: „Знаш ли колико ми је људи честитало рођендан на Фејсбуку? Преко стотину на зиду и још њих двадесетак је послало приватну поруку!“
Зоран, који је такође учитељ у пензији, не чује добро и због тога све ређе слуша радио и гледа телевизију. У последње време најчешће се информише путем интернета. Свако вече пред спавање „прелиста“ вести на неколико сајтова, а понекад пронађе и неки занимљив снимак о риболову на Јутјубу.
За овај брачни пар рачунар представља помоћно средство и један вид прозора ка свету. Међутим, према подацима Републичког завода за статистику, у последњем тромесечју 2021. године скоро две трећине испитаника који припадају старијој популацији никада није користило компјутер. Из истог истраживања сазнајемо и да тек сваки десети пензионер користи интернет банкарство, док сви остали који самостално плаћају рачуне и даље проводе сате чекајући у редовима. Нове технологије трансформисале су свакодневицу и отвориле читав спектар могућности, значајно унапредивши квалитет људског живота.
Пандемија ковида-19 само је поспешила тренд рада на даљину и додатно подстакла комуникацију путем друштвених мрежа. Па ипак, показало се да шира употреба „паметних“ уређаја и ново дигитално окружење нису успели да реше основне социјалне проблеме. Старије особе које пре пандемије нису биле социјално интегрисане и адекватно обучене за коришћење рачунара и мобилних телефона у још већој мери искључене су из друштвеног живота.
Четири сценарија
Тим истраживача са Државног универзитета Аризоне, предвођен Лореном Витикомб Килер и Мајклом Бернстином покушао је да предвиди како ће изгледати пензионерски дани у Сједињеним Америчким Државама кроз три деценије. Они су представили четири потенцијална сценарија за живот најстаријих чланова друштва 2050. године. Након дводневног испитивања и бројних радионица, истраживачи су идентификовали кључне карактеристике сваког од могућих сценарија.
Да би предвиђања била што прецизнија, испитанике су поделили по групама и са њима разговарали о различитим темама: медицини, геронтологији, јавном здрављу, вештачкој интелигенцији, роботици, научној фантастици, хемији, економији, политици, новинарству. Сва четири сценарија за будућност старења изведена су на основу темељне анализе одговора анкетираних и њихових размишљања о будућности, док је посебна пажња посвећена односу који они имају према новим технологијама.
Сваки сценарио добијен је комбиновањем две варијабле које су се током разговора са испитаницима издвојиле као најрелевантније. Први параметар добијен је класификацијом одговора на питања као што су: „Које врсте паметних технологија ће бити доступне старим људима 2050. године? Хоће ли они имати избор при њиховом одабиру? Од чега ће тај избор зависити?“ Осим тога како ће се старије особе у будућности прилагодити променама у дигиталном окружењу, истраживаче је занимало и у ком правцу ће се мењати међугенерацијски односи, тачније, како ће се млађе генерације опходити према старијима.
Старије особе које пре пандемије нису биле социјално интегрисане и адекватно обучене за коришћење рачунара и мобилних телефона у још већој мери искључене су из друштвеног живота.
Они су се запитали хоће ли се јаз између генерација, оличен у саркастичном коментару „океј, бумеру“, додатно продубити или ће се фокус преусмерити на већу бригу и уважавање особа које су закорачиле у „треће доба“. Ово питање није значајно само за положај најстаријих, већ и за квалитет живота припадника такозване „сендвич генерације“, који се носе са двоструком одговорношћу. Поред бриге о деци, њихова обавеза је да воде рачуна и о својим родитељима, бакама и декама. Дакле, друга варијабла тиче се међугенерацијске интегрисаности и тога у којој мери ће старији људи бити укључени у друштвени живот.
Први сценарио. Старост је период живота којем се многи радују. Сам одлазак у пензију не представља велику промену и мање је формалан него раније. Аутоматизација и нове технологије промениле су природу рада и тако допринеле развоју на пољу технолошких и креативних индустрија и образовања. У овим областима посебно се цене старије особе, јер су сведочиле великим променама и самим тим стекле огромно искуство у појединим пословима. Сасвим је нормално да људи у осамдесетим годинама раде неколико сати дневно, а послови којима се баве најчешће подразумевају менторство и пружање консултантских услуга. О онима који, пак, нису пронашли своје место у споменутим областима и теже долазе до посла у позним годинама, старају се њихови потомци. Напредак у медицини и здравству — омогућен прикупљањем биометријских података, сталним надгледањем здравственог стања и све већом заступљеношћу „паметних домаћинстава“ — продужио је животни век Американаца, посебно оних са средњим и високим примањима, па више није тако необично и ретко када неко напуни сто година. Уобичајено је да старији људи живе заједно са млађим члановима породице, али то често доводи до тензија и међугенерацијских сукоба. Иако су се паметне технологије показале као вишеструко корисно оруђе за негу, истовремено су постале и претња по приватност и аутономију старијих особа. Влада, осигуравајућа друштва и велике корпорације не остављају избор када је реч о употреби напредних технологија, па монополско пословање буди сумњу у њихове добре намере и утиче на то да многи, са разлогом, помисле да бенефити не надмашују потенцијалне ризике.
Паметна окружења из 2050. године заиста нуде мноштво погодности за старију популацију. Они се у таквом окружењу могу лакше повезати и пронаћи уточиште у виртуелном свету, који је, пак, у сталном додиру са променама које се догађају у стварности. Оно што забрињава јесте економска неједнакост која припаднике најсиромашнијих друштвених група спречава да се лакше адаптирају у новонасталим околностима, као и дискриминација старијих особа.
Други сценарио. За разлику од првог сценарија, избор паметних уређаја и интернет провајдера је огроман, док квалитет, поузданост и безбедност варирају. На њихов одабир превасходно утичу цене, а потом и ниво технолошке писмености становништва. Зато и даље постоје друштвене групе које не могу да приуште најбољу негу и висок квалитет живота. Грађани свих узраста спремни су да продају своје податке у замену за приступ најновијим технолошким уређајима, док неки информације о себи пружају не би ли добили попуст на куповину прехрамбених производа или одеће. Здравствене установе не надгледају старије особе без њиховог одобрења, али је праћење сваког корака на радном месту устаљена појава. Као и у првом сценарију, захваљујући технолошким иновацијама, животни век богатих становника Сједињених Америчких Држава дужи је од 100 година, док и оне са нижим примањима здравље добро служи и у осмој и деветој деценији. Више генерација станује под истим кровом, а старији од 65 година теже да буду запослени како би допринели кућном буџету породице. Они углавном бирају канцеларијске послове који не захтевају физички рад, а истовремено им омогућавају лични напредак због којег се осећају задовољно и испуњено.
Трећи сценарио. Неразумевање између генерација још је израженије него почетком 21. века. Услед аутоматизације нестали су бројни традиционални послови, а климатске промене опустошиле су поједине делове планете. Млади сматрају да је генерација њихових родитеља одговорна за ове кобне последице, доживљавају је као себичну генерацију и криве их због тога што су потрошили драгоцено време и ресурсе игноришући климатске промене и економске неједнакости унутар друштва. Одговорност за квалитет живота по пензионисању скоро у потпуности је индивидуална и зависи од финансијских услова. Они који то себи могу да обезбеде постају део сегрегираних заједница опремљених паметним уређајима. Ове заједнице нуде пензионерима могућност да се ангажују у друштвеном животу, да се образују, сарађују или да се играју у окружењу виртуелне и аугментоване стварности. Али чак и они који немају могућност да постану део ових заједница добро су технолошки потковани и настоје да своје домове опреме паметним уређајима. Ипак, без обзира на све то, они су усамљени и отуђени од остатка заједнице, јер друштво има дискриминаторан однос према старијим особама.
Четврти сценарио. Старење је постало нешто попут националне опсесије. „Иксери“ и „миленијалци“ дигли су глас и заложили се за формирање „села за старе“. Ако би ова идеја била спроведена у дело, старији људи широм Америке могли би да проведу старост у својим домовима, окружени комшијама сличних година, а на располагању би им било мноштво паметних уређаја. Тежиште више није на продужењу животног века по сваку цену, већ на побољшању квалитета живота. Радни век је продужен, а старији грађани представљају важну економску и политичку снагу. Револуција на пољу технологије великих података (Big data) подстакла је развој мониторинга, односно праћења појединаца, њихових породица, па и читавих заједница – да би се стекао увид у њихово здравствено стање и на основу тога предложила адекватна терапија, односно промена у понашању или лечењу. Много се говори о угроженој приватности, а ригорозне безбедносне стандарде могу да испуне само велике корпорације. Иако има доста оних који нису срећни због преласка на режим тоталног надгледања, 2050. године грађани су већ увелико стекли навику да различити информациони системи опседају њихове домове и радна места.
Сви ови сценарији, које су јавности представили Витикомб Килер и Бернстин, требало би да допринесу дискусијама о томе у ком правцу ће се даље развијати америчко друштво, али и да упозоре на потенцијалне ризике. Паметна окружења из 2050. године заиста нуде мноштво погодности за старију популацију. Они се у таквом окружењу могу лакше повезати и пронаћи уточиште у виртуелном свету, који је, пак, у сталном додиру са променама које се догађају у стварности. Оно што забрињава јесте економска неједнакост која припаднике најсиромашнијих друштвених група спречава да се лакше адаптирају у новонасталим околностима, као и дискриминација старијих особа. Зато стручњаци из Аризоне, позивајући се на своја четири сценарија, наглашавају да је друштво то које обликује паметна окружења, а не обрнуто, као и да је у динамичној и сложеној реалности пуној неизвесности немогуће замислити само једну визију будућности.
Бити стар на старом континенту
Када говоримо о четири сценарија за будућност старења која су нам приказали истраживачи са Државног универзитета у Аризони, важно је да имамо на уму да се њихове прогнозе првенствено односе на друштво Сједињених Америчких Држава. Паметна домаћинства која се спомињу у студији подразумевају контролу над радом система грејања, електричне енергије, клима-уређаја и вентилације, као и сигурносних система у кући. Неки паметни домови опремљени су и аудио и видео системима који се лако контролишу помоћу мобилног телефона или путем интернета. Добијени резултати и потенцијални сценарији могу да буду веома корисни ономе ко се одлучи на корак да слично истраживање спроведе и у неком другом делу планете, али само ако узме у обзир демографске карактеристике и друштвену средину у којој борави локално становништво. Тако је, на пример, око 20 процената популације у Европској унији старије од 65 година, док се према извештају Европског парламента процењује да ће 2070. године сваки трећи становник уније припадати овој старосној групацији. Србија је у европском врху по броју старијих од 65 година, а тренд старења становништва траје дуже од деценије, баш као и на највећем делу Старог континента.
Ако бисмо форму истраживања из Аризоне желели да применимо у Србији, најпре би требало да се упознамо са амбијентом у ком тренутно живе старије особе у нашој земљи. Висине пензија код нас знатно се разликују од пензија у развијеним земљама Европске уније, па је због тога један број пензионера приморан да ради чак и када стекне услове за пензионисање. Припадници старије популације који данас у Србији користе паметне технологије, најчешће то чине како би путем видео-позива лакше ступили у контакт са својим потомцима и другим члановима породице који станују у другим местима, а неретко и у другим државама. Иако је прошло више од 10 година од покретања портала еУправа, погодности ове платформе већински користи млађа популација. У опису овог портала стоји: „Збогом чекању у редовима, гужвама на шалтерима или погрешним бројевима телефона, Електронска управа вам омогућује да велики број административних послова завршите далеко комфорније из свог дома, канцеларије, или чак у покрету, путем мобилних уређаја, тако да вам остаје више времена за ствари које су заиста битне.“ Нема сумње да би у идеалном случају све наведено требало да буде тачно, али се у овом моменту са сигурношћу може рећи да велики број грађана, а посебно пензионера, није успео да се прилагоди новим околностима. То се лако може уочити по редовима које свакодневно виђамо испред пошти, банака, комуналних служби и општинских шалтера.
Србија је у европском врху по броју старијих од 65 година, а тренд старења становништва траје дуже од деценије, баш као и на највећем делу Старог континента.
Тачно је да млади често немају стрпљења, а ни времена, да старијим члановима породицеобјасне како да користе интернет услуге. Такође, премало је програма и курсева посвећених едукацији старијих особа који би им умногоме олакшали живот. Уосталом, као што пише на почетку овог текста, тек трећина пензионера у Србији користи рачунар. Из данашње перспективе тешко је замислити како ће пензионерски дани изгледати у Србији кроз неколико деценија.
Дигитална револуција одвијала се пред очима оних који су рођени у другој половини и крајем двадесетог века. Они имају потпуно другачији приступ паметним технологијама од својих родитеља, јер су из прве руке посматрали трансформацију из аналогне и електронске технологије у дигиталну. Ипак, без обзира на то, и у млађој популацији и даље има још много оних који нису адекватно оспособљени за рад и комуникацију у виртуелном окружењу. Самим тим, њима неће бити тако лако да пропрате све надолазеће промене и одрже корак са новим технологијама. Због свега тога, потребно је радити на унапређењу технолошке писмености становништва, а упоредо са тим неопходно је постепено развијати бољу мрежу здравствене заштите и пажљиво управљати пензионим фондом. Само у том случају дигитално окружење и паметни уређаји моћи ће да достигну пун потенцијал и остваре своју сврху.
Богдан Ђорђевић је дипломирани новинар, а тренутно похађа студије Социологије на Филозофском факултету у Београду. Новинарско искуство стицао је извештавајући са спортских терена. ЦПН-у се прикључио у новембру 2019.
Овај текст објављен је у 30. издању часописа Елементи. Часопис можете купити на боље снабдевеним киосцима, у нашим просторијама у Краља Петра 46 (Београд) или га поручити путем сајта prodavnica.cpn.rs.