Dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za fiziologiju ili medicinu – Harvi DŽ. Alter, Majkl Hoton i Čarls M. Rajs – svoje visoko priznanje stekli su za učešće u otkriću virusa hepatitisa C, jednog od najznačajnijih uzročnika oboljenja jetre u svetu današnjice, koji nakon više godina ili decenija hroničnog toka infekcije neretko dovodi do ciroze i karcinoma, pa i smrtnog ishoda. Naučna istraživanja trojice laureata rasvetlila su, dakle, uzrok hepatitisa kod mnogih ljudi i utrla put intenzivnom radu na dijagnostici i lečenju infekcije, što će milionima ljudi naposletku pružiti bolje izglede da sačuvaju ili povrate svoje zdravlje.
Posmatran u celini, virusni hepatitis nipošto nije nova pojava u medicini. Oboljenje s karakterističnim simptomima pominje se još na sumerskim glinenim tablicama koje datiraju oko 3000. godine pre nove ere. Drevni Sumerci su, inače, verovali da u jetri prebiva ljudska duša, a pojava žutice za njih je značila ništa manje nego da je tu dušu napao ženski demon po imenu Ahazu. Dva i po milenijuma docnije, otac medicine, Hipokrat, ostavio je za sobom klasičan opis zarazne žutice, pobrojavši karakteristične znake koje i danas studenti medicine uče svuda u svetu. Istorija beleži da je do epidemija zarazne žutice dolazilo u svim epohama, a posebno tokom ratova ili drugih velikih nedaća praćenih pogoršanjem opštih higijensko-sanitarnih uslova. Tek su polovinom 20. veka, međutim, kada su nastanak i napredak virusologije to omogućili, otkrivena prva dva virusa koja uzrokuju zaraznu žuticu. Oni su označeni slovima A i B. Zanimljivo je primetiti da, bez obzira na zajednički imenitelj da oba napadaju jetru i izazivaju njeno zapaljenje, virusi hepatitisa A i hepatitisa B uopšte nisu međusobno srodni, niti se na isti način prenose. Naime, dok se hepatitis A prevashodno prenosi prljavim rukama ili zagađenim predmetima (fekalno-oralno), hepatitis B se prenosi putem krvi, polnih odnosa, ili ponekad s majke na plod (tzv. vertikalna transmisija).
Put ka otkriću virusa hepatitisa C obeležila su tri ključna koraka, što odražava i odluka da se Nobelova nagrada dodeli trojici naučnika. Najpre je sedamdesetih godina prošlog veka Harvi Alter pri Nacionalnom zdravstvenom institutu Sjedinjenih Američkih Država istraživao pojavu hepatitisa kod pacijenata koji su primili transfuziju krvi ili krvnih derivata. U to vreme, glavni problem koji je privukao pažnju istraživača širom sveta bio je u tome što je testiranje krvi davalaca na virus hepatitisa B, za koji je već bilo poznato da se, između ostalog, prenosi putem transfuzije, tek delimično umanjilo učestalost virusnog hepatitisa među primaocima. S obzirom na to da se hepatitis A na ovaj način ne može preneti, postalo je jasno da žuticu nakon transfuzije, pored dva poznata, izaziva i neki treći, nepoznati virus, te je Alter sa svojim timom definisao entitet označen kao hepatitis „niti A niti B“ (non A non B). Ova odrednica je prilično dugo ostala na spisku dijagnoza, budući da je nepoznati virus još čitavu deceniju izmicao identifikaciji, uprkos tome što su u bezbrojnim pokušajima bile uposlene sve raspoložive metode savremene virusologije.
Do drugog od tri ključna koraka došlo je 1989. godine, kada je Majklu Hotonu, tada zaposlenom u farmaceutskoj kompaniji Hiron, pošlo za rukom da odredi genski zapis toliko traženog virusa. Naučnik je to uspeo zahvaljujući obrazovanju biblioteke kloniranih fragmenata nukleinske kiseline poreklom iz zaraženih ćelija, koji potencijalno kodiraju virusne belančevine, da bi zatim tragao za podudarnošću sa antitelima prisutnim u serumu pacijenata. Ispostavilo se da takva podudarnost postoji za jedan jedini, dotad nepoznati virus iz porodice Flaviviridae. Kao što se moglo i očekivati, nastavljajući abecedni niz, istraživači su nazivu novootkrivenog virusa pridružili slovo C. Nađeno podudaranje strukture virusa sa antitelima koja čovečji imunski sistem proizvodi kako bi ga zaustavio bilo je snažna naznaka da je pronađen upravo onaj virus za kojim se i tragalo. Štaviše, ubrzo su za hepatitis C razvijeni i odgovarajući dijagnostički testovi namenjeni rutinskoj primeni. Međutim, nije to bio i konačan dokaz, s obzirom na to da se od samih začetaka imunologije zna da antitela u pojedinim situacijama ispoljavaju i unakrsno vezivanje, to jest, da se ponekad mogu vezati i za druge molekule, a ne samo za onaj za koji su dominantno specifična.
U svakom slučaju, prema strogim načelima mikrobiologije bilo je neophodno pokazati i da je dotični virus sposoban da samostalno izazove oboljenje. To je učinio Čarls Rajs na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu, služeći se eksperimentima na šimpanzama, pri čemu se oslanjao na metode genetičkog inženjerstva. Rajs je, naime, pokazao da određene genetičke varijacije omogućavaju virusu da inficira organizam šimpanze, dok druge varijacije to predupređuju, kao i da uspešna infekcija uistinu izaziva simptome i znake bolesti. Tako je razvejana i poslednja sumnja. Uprkos ogromnim izazovima koji su ležali pred istraživačima, posebno u vezi s nemogućnošću direktne kultivacije virusa izolovanog iz organizma pacijenata u laboratoriji, dve i po decenije koje nas dele od konačne potvrde otkrića svedočile su brojnim probojima i pomeranjima granica naših uvida u biološke osobine i patogenetsko ponašanje virusa. Put je bio trnovit, između ostalog, i zbog toga što je virus hepatitisa C veoma komplikovano (a dosta dugo je bilo i neizvodljivo) uzgojiti u ćelijskim kulturama, kao i zbog okolnosti da jedinu životinjsku vrstu koja je mogla poslužiti kao model u istraživanjima virusa čine naši bliski srodnici šimpanze. Uloga koju su poslednji odigrali na putu ka boljem upoznavanju i delotvornijem lečenju hepatitisa C svakako se može pridodati obimnoj argumentaciji u velikoj – i još neokončanoj – bioetičkoj debati o opravdanosti i dopustivosti eksperimenata na životinjama.
Otkriće virusa hepatitisa C je s vremenom donelo ljudima opipljivu dobrobit. Nakon što su razvijeni dijagnostički testovi, sve efikasnije preventivno ispitivanje krvi dobrovoljnih davalaca drastično je smanjilo mogućnost prenošenja virusa hepatitisa C putem transfuzije, dok su u lečenju oboljenja zabeleženi najpre skromni, a potom i solidni uspesi – od klasične kombinacije ribavirina (koji ometa umnožavanje virusa) i interferona (koji je deo imunskog odgovora i njegov modulator), pa sve do modernih kombinacija antivirusnih lekova s direktnim delovanjem, koje danas dovode do izlečenja kod preko 90% pacijenata. Procenjuje se, međutim, da virus hepatitisa C u sebi i dalje nosi oko 2% svetske populacije, odnosno preko 150 miliona ljudi, pri čemu se njegova rasprostranjenost znatno razlikuje od zemlje do zemlje. Posebno zabrinjava podatak da svega četvrtina do polovina zaraženih ispoljava bilo kakve simptome, ali se kod gotovo četiri petine razvija hronični hepatitis. Komplikacije tog hepatitisa (ciroza i karcinom jetre) i dalje svake godine uzrokuju oko 500.000 smrtnih slučajeva u svetu. Sve ovo jasno podvlači potrebu za nastavkom istraživanja – kako na bazičnom tako i na biotehnološkom ili kliničkom nivou.
Po građi, virus hepatitisa C spada u viruse sa lipidnim omotačem koji okružuje osnovnu virusnu česticu (nukleokapsid). Zanimljivo je da je replikacija virusa zavisna od jednog malog molekula ribonukleinske kiseline s regulatornom ulogom (mikroRNK-122) koji je specifičan za jetru, što je prvi sličan slučaj koji je zabeležen kod jednog čovečjeg patogena i prva potvrda slutnji naučnika da mali molekuli RNK domaćina, pored ostalog, igraju važnu ulogu čak i u infekcijama. Genetičkim studijama utvrđeno je, pak, da se virus hepatitisa C može podeliti na šest glavnih genotipova, uz mnoštvo podtipova. Različiti genotipovi se u svom genskom zapisu razlikuju i do 30%. Iako se svi oni dovode u vezu s teškim oštećenjem jetre, ove ogromne razlike nose veoma značajne implikacije za dijagnozu i lečenje, kao i za mogućnost pronalaženja delotvorne vakcine. Od razvoja vakcine umnogome zavisi i perspektiva dugoročnog suzbijanja virusnog hepatitisa C širom sveta, što najbolje ilustruju uspesi ostvareni kod hepatitisa B, gde vakcinu uveliko imamo na raspolaganju. Pokušaji da se dođe do vakcine protiv virusa C zasad, međutim, nisu urodili plodom, što je posledica složenog spleta osobenosti kako samog virusa tako i našeg imunskog odgovora na njega. Izazovi su teški i brojni, ali se potraga nesmanjenom žestinom nastavlja u hiljadama laboratorija.
Naposletku, vredi primetiti i to da pored virusa hepatitisa C porodici Flaviviridae pripadaju i virusi žute groznice, zika groznice, groznice zapadnog Nila i denge, za koje su prenosioci (vektori) insekti. Svi ovi virusi, u manjoj ili većoj meri, imaju sklonost da napadaju jetru i sledstveno izazovu žuticu. Nijedan od njih se, međutim, ne ponaša poput virusa hepatitisa C u smislu hronične aktivne infekcije. Sa druge strane, virusi koji dele naziv virusa hepatitisa (A, B, C, a takođe i kasnije karakterisani virusi D i E) pripadaju sasvim različitim taksonomskim jedinicama, što će reći da nisu najbliži biološki srodnici. Reč je o još jednoj ilustraciji važnog opšteg mesta u evolucionoj biologiji da istu ekološku nišu (ili, u ovom slučaju, istu poziciju u podeli patogena prema kliničkim karakteristikama infekcije koju izazivaju) mogu zauzeti organizmi najrazličitijeg porekla, ukoliko se zadesi da poseduju odgovarajući evolucioni potencijal. Nedavno je proslavljeni evolucioni biolog Vilijam Ford Dulitl to zapažanje pokušao da podigne na nivo načela koje nam potencijalno omogućava da pojmimo sveukupne procese koji čitavu našu biosferu objedinjuju u funkcionalnu ekološku celinu, pa čak i svojevrstan superorganizam. Za to je Dulitl odabrao duhovit naziv koji zavređuje da se navede od reči do reči: „bitna je pesma, a ne ko peva“ (it is the song, not the singer).
Pripovest o virusnom hepatitisu C trenutno je negde na pola puta, a možda i na svojevrsnoj prekretnici u globalnim naporima ka pronalaženju rešenja za narodnozdravstveni i socijalno-medicinski problem koji ovaj virus sa sobom povlači. Ovogodišnju Nobelovu nagradu, osim kao priznanje ljudima koji su izveli ključne korake u usponu ka današnjem nivou znanja o virusu i mogućnostima koje nam to znanje pruža, stoga svakako možemo da shvatimo i kao podsticaj svima koji se danas upinju da opaku bolest konačno stavimo pod kontrolu, i u nekoj, ne sasvim nezamislivoj budućnosti, možda čak i eliminišemo ili iskorenimo. Kada bude ostvarena, biće to još jedna krupna pobeda za naučnu medicinu i potencijalni kamen međaš na putu ka velikom i davnašnjem čovekovom cilju: da sasvim stane na put zaraznim bolestima.
Tekst je izvorno objavljen u 23. broju časopisa Elementi.