Добитници овогодишње Нобелове награде за физиологију или медицину – Харви Џ. Алтер, Мајкл Хотон и Чарлс М. Рајс – своје високо признање стекли су за учешће у открићу вируса хепатитиса Ц, једног од најзначајнијих узрочника обољења јетре у свету данашњице, који након више година или деценија хроничног тока инфекције неретко доводи до цирозе и карцинома, па и смртног исхода. Научна истраживања тројице лауреата расветлила су, дакле, узрок хепатитиса код многих људи и утрла пут интензивном раду на дијагностици и лечењу инфекције, што ће милионима људи напослетку пружити боље изгледе да сачувају или поврате своје здравље.
Посматран у целини, вирусни хепатитис нипошто није нова појава у медицини. Обољење с карактеристичним симптомима помиње се још на сумерским глиненим таблицама које датирају око 3000. године пре нове ере. Древни Сумерци су, иначе, веровали да у јетри пребива људска душа, а појава жутице за њих је значила ништа мање него да је ту душу напао женски демон по имену Ахазу. Два и по миленијума доцније, отац медицине, Хипократ, оставио је за собом класичан опис заразне жутице, побројавши карактеристичне знаке које и данас студенти медицине уче свуда у свету. Историја бележи да је до епидемија заразне жутице долазило у свим епохама, а посебно током ратова или других великих недаћа праћених погоршањем општих хигијенско-санитарних услова. Тек су половином 20. века, међутим, када су настанак и напредак вирусологије то омогућили, откривена прва два вируса која узрокују заразну жутицу. Они су означени словима А и Б. Занимљиво је приметити да, без обзира на заједнички именитељ да оба нападају јетру и изазивају њено запаљење, вируси хепатитиса А и хепатитиса Б уопште нису међусобно сродни, нити се на исти начин преносе. Наиме, док се хепатитис А превасходно преноси прљавим рукама или загађеним предметима (фекално-орално), хепатитис Б се преноси путем крви, полних односа, или понекад с мајке на плод (тзв. вертикална трансмисија).
Пут ка открићу вируса хепатитиса Ц обележила су три кључна корака, што одражава и одлука да се Нобелова награда додели тројици научника. Најпре је седамдесетих година прошлог века Харви Алтер при Националном здравственом институту Сједињених Америчких Држава истраживао појаву хепатитиса код пацијената који су примили трансфузију крви или крвних деривата. У то време, главни проблем који је привукао пажњу истраживача широм света био је у томе што је тестирање крви давалаца на вирус хепатитиса Б, за који је већ било познато да се, између осталог, преноси путем трансфузије, тек делимично умањило учесталост вирусног хепатитиса међу примаоцима. С обзиром на то да се хепатитис А на овај начин не може пренети, постало је јасно да жутицу након трансфузије, поред два позната, изазива и неки трећи, непознати вирус, те је Алтер са својим тимом дефинисао ентитет означен као хепатитис „нити А нити Б“ (non A non B). Ова одредница је прилично дуго остала на списку дијагноза, будући да је непознати вирус још читаву деценију измицао идентификацији, упркос томе што су у безбројним покушајима биле упослене све расположиве методе савремене вирусологије.
До другог од три кључна корака дошло је 1989. године, када је Мајклу Хотону, тада запосленом у фармацеутској компанији Хирон, пошло за руком да одреди генски запис толико траженог вируса. Научник је то успео захваљујући образовању библиотеке клонираних фрагмената нуклеинске киселине пореклом из заражених ћелија, који потенцијално кодирају вирусне беланчевине, да би затим трагао за подударношћу са антителима присутним у серуму пацијената. Испоставило се да таква подударност постоји за један једини, дотад непознати вирус из породице Flaviviridae. Као што се могло и очекивати, настављајући абецедни низ, истраживачи су називу новооткривеног вируса придружили слово Ц. Нађено подударање структуре вируса са антителима која човечји имунски систем производи како би га зауставио било је снажна назнака да је пронађен управо онај вирус за којим се и трагало. Штавише, убрзо су за хепатитис Ц развијени и одговарајући дијагностички тестови намењени рутинској примени. Међутим, није то био и коначан доказ, с обзиром на то да се од самих зачетака имунологије зна да антитела у појединим ситуацијама испољавају и унакрсно везивање, то јест, да се понекад могу везати и за друге молекуле, а не само за онај за који су доминантно специфична.
У сваком случају, према строгим начелима микробиологије било је неопходно показати и да је дотични вирус способан да самостално изазове обољење. То је учинио Чарлс Рајс на Универзитету Вашингтон у Сент Луису, служећи се експериментима на шимпанзама, при чему се ослањао на методе генетичког инжењерства. Рајс је, наиме, показао да одређене генетичке варијације омогућавају вирусу да инфицира организам шимпанзе, док друге варијације то предупређују, као и да успешна инфекција уистину изазива симптоме и знаке болести. Тако је развејана и последња сумња. Упркос огромним изазовима који су лежали пред истраживачима, посебно у вези с немогућношћу директне култивације вируса изолованог из организма пацијената у лабораторији, две и по деценије које нас деле од коначне потврде открића сведочиле су бројним пробојима и померањима граница наших увида у биолошке особине и патогенетско понашање вируса. Пут је био трновит, између осталог, и због тога што је вирус хепатитиса Ц веома компликовано (а доста дуго је било и неизводљиво) узгојити у ћелијским културама, као и због околности да једину животињску врсту која је могла послужити као модел у истраживањима вируса чине наши блиски сродници шимпанзе. Улога коју су последњи одиграли на путу ка бољем упознавању и делотворнијем лечењу хепатитиса Ц свакако се може придодати обимној аргументацији у великој – и још неокончаној – биоетичкој дебати о оправданости и допустивости експеримената на животињама.
Откриће вируса хепатитиса Ц је с временом донело људима опипљиву добробит. Након што су развијени дијагностички тестови, све ефикасније превентивно испитивање крви добровољних давалаца драстично је смањило могућност преношења вируса хепатитиса Ц путем трансфузије, док су у лечењу обољења забележени најпре скромни, а потом и солидни успеси – од класичне комбинације рибавирина (који омета умножавање вируса) и интерферона (који је део имунског одговора и његов модулатор), па све до модерних комбинација антивирусних лекова с директним деловањем, које данас доводе до излечења код преко 90% пацијената. Процењује се, међутим, да вирус хепатитиса Ц у себи и даље носи око 2% светске популације, односно преко 150 милиона људи, при чему се његова распрострањеност знатно разликује од земље до земље. Посебно забрињава податак да свега четвртина до половина заражених испољава било какве симптоме, али се код готово четири петине развија хронични хепатитис. Компликације тог хепатитиса (цироза и карцином јетре) и даље сваке године узрокују око 500.000 смртних случајева у свету. Све ово јасно подвлачи потребу за наставком истраживања – како на базичном тако и на биотехнолошком или клиничком нивоу.
По грађи, вирус хепатитиса Ц спада у вирусе са липидним омотачем који окружује основну вирусну честицу (нуклеокапсид). Занимљиво је да је репликација вируса зависна од једног малог молекула рибонуклеинске киселине с регулаторном улогом (микроРНК-122) који је специфичан за јетру, што је први сличан случај који је забележен код једног човечјег патогена и прва потврда слутњи научника да мали молекули РНК домаћина, поред осталог, играју важну улогу чак и у инфекцијама. Генетичким студијама утврђено је, пак, да се вирус хепатитиса Ц може поделити на шест главних генотипова, уз мноштво подтипова. Различити генотипови се у свом генском запису разликују и до 30%. Иако се сви они доводе у везу с тешким оштећењем јетре, ове огромне разлике носе веома значајне импликације за дијагнозу и лечење, као и за могућност проналажења делотворне вакцине. Од развоја вакцине умногоме зависи и перспектива дугорочног сузбијања вирусног хепатитиса Ц широм света, што најбоље илуструју успеси остварени код хепатитиса Б, где вакцину увелико имамо на располагању. Покушаји да се дође до вакцине против вируса Ц засад, међутим, нису уродили плодом, што је последица сложеног сплета особености како самог вируса тако и нашег имунског одговора на њега. Изазови су тешки и бројни, али се потрага несмањеном жестином наставља у хиљадама лабораторија.
Напослетку, вреди приметити и то да поред вируса хепатитиса Ц породици Flaviviridae припадају и вируси жуте грознице, зика грознице, грознице западног Нила и денге, за које су преносиоци (вектори) инсекти. Сви ови вируси, у мањој или већој мери, имају склоност да нападају јетру и следствено изазову жутицу. Ниједан од њих се, међутим, не понаша попут вируса хепатитиса Ц у смислу хроничне активне инфекције. Са друге стране, вируси који деле назив вируса хепатитиса (А, Б, Ц, а такође и касније карактерисани вируси Д и Е) припадају сасвим различитим таксономским јединицама, што ће рећи да нису најближи биолошки сродници. Реч је о још једној илустрацији важног општег места у еволуционој биологији да исту еколошку нишу (или, у овом случају, исту позицију у подели патогена према клиничким карактеристикама инфекције коју изазивају) могу заузети организми најразличитијег порекла, уколико се задеси да поседују одговарајући еволуциони потенцијал. Недавно је прослављени еволуциони биолог Вилијам Форд Дулитл то запажање покушао да подигне на ниво начела које нам потенцијално омогућава да појмимо свеукупне процесе који читаву нашу биосферу обједињују у функционалну еколошку целину, па чак и својеврстан суперорганизам. За то је Дулитл одабрао духовит назив који завређује да се наведе од речи до речи: „битна је песма, а не ко пева“ (it is the song, not the singer).
Приповест о вирусном хепатитису Ц тренутно је негде на пола пута, а можда и на својеврсној прекретници у глобалним напорима ка проналажењу решења за народноздравствени и социјално-медицински проблем који овај вирус са собом повлачи. Овогодишњу Нобелову награду, осим као признање људима који су извели кључне кораке у успону ка данашњем нивоу знања о вирусу и могућностима које нам то знање пружа, стога свакако можемо да схватимо и као подстицај свима који се данас упињу да опаку болест коначно ставимо под контролу, и у некој, не сасвим незамисливој будућности, можда чак и елиминишемо или искоренимо. Када буде остварена, биће то још једна крупна победа за научну медицину и потенцијални камен међаш на путу ка великом и давнашњем човековом циљу: да сасвим стане на пут заразним болестима.
Текст је изворно објављен у 23. броју часописа Елементи.