„Америчко новинарство, опседнуто ’објективношћу’, неутралном перспективом и представљањем обе стране, неуспели је експеримент. Морамо из основа да променимо норме у нашој професији. Стари начин мора да оде у историју. Морамо изнова да изградимо нашу индустрију која ће функционисати на темељу моралне јасноће“, написао је у свом твиту у лето 2020. Амерички новинар Весли Лаури, у јеку масовних грађанских протеста широм САД (па и света) изазваних полицијским убиством Џорџа Флојда. Трагична смрт овог Афроамериканца иницирала је протесте против расне дискриминације, али је уједно иницирала и расправу о још једном важном друштвеном питању – новинарској објективности.
Лаури, добитник Пулицерове награде 2016. године за извештавање о систематској природи полицијских убистава почињених над црном популацијом у САД, један је од најгласнијих критичара овог новинарског начела. Он сматра да је објективност само параван који служи да прикрије постојеће односе моћи. У колумни за „Њујорк тајмс“ он пише како медијске редакције не успевају да разумеју проблеме са којима се суочава афроамеричка заједница у тој држави и да о томе шта је објективна истина „скоро искључиво одлучују бели новинари и њихови углавном бели уредници“. Међутим, ствар је у томе, пише Лаури, да „ниједан појединачни новинар није објективан, јер ниједан човек то и не може бити“.
Повратак изворном значењу
Појам објективности преселио се из друштвених наука у новинарство двадесетих година прошлог века како би се сузбила помахнитала жута штампа, успоставили одређени професионални стандарди, а новинари ослободили стереотипа и предрасуда, пишу теоретичари новинарства Билж Ковач и Том Розентал у својој књизи The Elements of Journalism: What Newspeople Should Know and the Public Should Expect. Један од најзаслужнијих људи за тај подухват био је славни амерички новинар и медијски аналитичар Волтер Липман, који је још 1919. године писао о томе како су културалне пристрасности искривиле покривање Руске револуције у „Њујорк тајмсу“. „У великој мери, извештавање о Русији није било виђење онога што се десило, већ онога што су људи желели да виде.“ Новинари су у то време били, како их Липман назива, „неувежбани случајни сведоци“, а добре намере и „искрен труд“ нису били довољни за добро извештавање. Липман је зато почео да трага за начинима који би сваком новинару омогућили да „остане јасан и ослобођен својих ирационалних, неиспитаних и непрепознатих предрасуда у посматрању, разумевању и представљању догађаја“. Другим речима, он је био забринут због онога што бисмо данас назвали „несвесном пристрасношћу“, што је управо врста критике коју противници појма објективности, попут Лаурија, упућују данашњим новинарима.
Липман је мислио да новинарство треба да тежи успостављању конзистентног метода – као што је научни – чија објективност лежи у темељном и дисциплинованом истраживању, прикупљању и проверавању информација, а не у некаквом неутралном стилу њихове презентације.
У свом чувеном делу Liberty and the News из 1920. године, Липман наводи да се решење проблема пристрасног новинарства крије у развоју „научног духа“ код новинара. „У свету тако разноликом као што је наш, могућа је само једна врста јединства. То је јединство метода, а не циља; јединство дисциплинованог експеримента“. Липман је под тиме мислио да новинарство треба да тежи успостављању конзистентног метода – као што је научни – чија објективност лежи у темељном и дисциплинованом истраживању, прикупљању и проверавању информација, а не у некаквом неутралном стилу њихове презентације. Зато би новинарско образовање требало да буде засновано на изучавању метода доказивања и проверавања чињеница какви се примењују у појединим сродним научним дисциплинама. Но, иако је ово писао у време великог научног оптимизма, када се веровало да ће методологија природних наука моћи да пружи невероватне резултате и на пољу друштвених и хуманистичких наука, Липман није сасвим делио илузије своје епохе. „Нема везе што вести нису налик математичким тврдњама“, пише он. „У ствари, баш зато што су вести тако сложене и ’незгодне’, добро извештавање захтева упражњавање највиших научних врлина.“ Другим речима, можда новинар није објективан, али би новинарски метод то могао да буде.
На сличан начин на који доследна примена научног метода неком истраживању обезбеђује објективност и истинитост, новинарском тексту или прилогу то би требало да омогући употреба новинарског метода. Наравно, новинарска методологија не може претендовати на исти степен строгости и прецизности који има методологија природних наука, али то је случај и са методологијом друштвених наука. Једноставно, предмети истраживања ових дисциплина значајно се разликују међу собом. Узмимо као пример историју, хуманистичку дисциплину која је свакако ближа новинарству од, рецимо, биологије или психологије. Када један историчар жели да сазна шта се догодило, он нема на располагању експерименте у контролисаним лабораторијским условима и специјалну техничку апаратуру, већ користи архивску грађу, различите врсте докумената, усмено предање, археолошка сазнања и друге историјске изворе. Он критички анализира ове изворе и покушава да, ослањајући се на методологију своје научне дисциплине, дође до одређених одговора и закључака о неком историјском догађају или раздобљу које га интересује и које је одабрао да изучава. Другим речима, како то каже легендарни професор новинарства Фил Мејер: „То је оно што научна метода јесте – наша људскост, наши субјективни импулси… усмеравају нас приликом одлучивања шта да истражимо објективним средствима.“ Исти је случај и са новинарством.
Поглед ниоткуда
Ово изворно и софистицирано разумевање новинарске објективности током година сасвим се замутило и у великој мери изгубило своје пређашње значење. Аутори као што је Лео Ростен, који је написао утицајну социолошку студију о новинарству, користили су појам објективности као да се он односи искључиво на новинаре. Стога не треба да чуди то што се Ростену овај појам чинио неприхватљивим, као уосталом и многим другима који су новинарску објективност проглашавали немогућoм. Међутим, они никада нису заиста разумели шта је Липман подразумевао под објективношћу, истичу Ковач и Розентал. Због тога су новинари временом почели да одбацују овај појам као илузију.
Пре десетак година, Џеј Розен, писац и професор новинарства на Њујоршком универзитету, критиковао је дефиницију објективности као неутралности, називајући је иронично „погледом ниоткуда“. Он је покушаје да се извештава без тачке гледишта сматрао горима од бескорисних, јер се њима конструише вештачка непристрасност и обмањује јавност. Међутим, куриозитет је да је Розен фразу „поглед ниоткуда“ позајмио из наслова књиге америчког филозофа Томаса Нејгела – иначе рођеног у Београду – која представља једну од најубедљивијих филозофских одбрана објективности као метода досад написаних. У књизи The View from Nowhere, Нејгел, налик Липману, пише да је „објективност метод разумевања“ и да је његов циљ у овој књизи да „одбрани могућност [овог] објективног успињања и да разуме његова ограничења“.
Нејгел такође објашњава и на који начин можемо да следимо овај објективни метод. „Да бисмо стекли објективније разумевање неког аспекта живота или света, треба да одступимо од свог првобитног гледишта спрам тог аспекта и формирамо нову концепцију која ће за свој предмет имати наше гледиште и његов однос према свету.“ Како бисмо то урадили, како бисмо разумели свој првобитни поглед на свет, потребно је темељно испитати и уложити озбиљан напор да би се разумели ставови других људи, тако да онда можемо своју перспективу да сагледамо у једном потпунијем, свеобухватнијем контексту. Другим речима, уместо да трага за неутралном свешћу или негира субјективно, Нејгел каже да морамо почети управо од тог субјективног аспекта, препознајући оно што он назива „наше почетно гледиште“. Морамо постати свесни тог почетног гледишта, наше личне реакције на ствар коју посматрамо, да бисмо стекли неку врсту скромности у погледу граница властите перспективе. Затим проширујемо наше разумевање покушавајући да разумемо ставове других. Нејгел сматра да тако можемо напредовати до оног што он назива „проширеном свешћу која потпуније обухвата свет“.
Према Нејгеловом мишљењу, нечије лично искуство и склоности место су где новинарско истраживање треба да почне, а не да се заврши.
Нејгел не користи термин „поглед ниоткуда“ да означи неку врсту „гледања без тачке гледишта“, као што то чини Розен, већ на уму има пре нешто налик емпатији. Он жели да зна „како ограничена бића попут нас могу да промене своју концепцију света тако да то више није само поглед из сопственог угла, већ у извесном смислу и поглед ниоткуда, који разуме да свет садржи бића“ са различитим гледиштима „и објашњава зашто им се свет појављује таквим каквим се појављује и објашњава како долазе до [својих] концепција“. Другим речима, према Нејгеловом мишљењу – како пишу Ковач и Розентал – нечије лично искуство и склоности место су где новинарско истраживање треба да почне, а не да се заврши.
Објективност или морална јасноћа?
Као што сам поменуо на почетку текста, Лаури сматра да је културна, етничка, расна и родна хомогеност која влада у медијским редакцијама главни разлог зашто оне не могу да разумеју положај мањина, попут Афроамериканаца, у америчком друштву. А објективност на коју се новинари позивају само је лажна неутралност иза које се скрива поменута културна хомогеност. Зато овај новинар предлаже да се начело „неутралне објективности“ замени „моралном јасноћом“. „Морална јасноћа подразумевала би инсистирање на томе да политичари који ’шверцују’ расистичке стереотипе и тропе – ма колико паметно да то раде – буду означени као такви јасним језиком и непобитним доказима“, пише Лаури у поменутој колумни у „Њујорк тајмсу“.
Међутим, иако је већи део Лауријеве дијагнозе о стању у америчком друштву и новинарству, како тумаче Ковач и Розентал, тачан, они сматрају да решење које овај добитник Пулицера нуди неће решити проблеме – напротив, вероватно ће ситуацију учинити још гором. Ствар је у томе да проблем није у неодговарајућем новинарском начелу, већ у томе што се оно не поштује.
Занимљиво је пак да Лаури такође позива новинаре да се придржавају „тачности, да марљиво трагају за перспективама оних са којима се можда лично не слажу и да исто тако постављају тешка питања онима са којима су склони да се сложе“. Међутим, покушавајући да објасни зашто новинари не испуњавају увек тај циљ, он меша две различите идеје. Као и Розен, он спаја објективност са неутралношћу. У ствари, тај марљиви процес трагања за истином који Лаури заступа управо је објективни метод извештавања који описују Липман, Нејгел, Ковач и Розентал.
Проблем није у неодговарајућем новинарском начелу, већ у томе што се оно не поштује.
Уколико би новинари напустили начело објективности и заменили га „моралном јасноћом“, то би само више удаљило новинарство од онога што оно треба да буде: озбиљно и темељно испитивање, уз стално држање ума отвореним. Морална јасноћа врло је контроверзно начело, које је често и обележје екстремизма. Зар и џихадисти и неонацисти не тврде да делају у складу с моралном јасноћом? „Јер јасноћа подразумева недостатак амбиваленције“, пишу Ковач и Розентал. „Она подразумева извесност.“ А као што је познато, ако верујемо да знамо нешто са извесношћу, нисмо склони да то даље пропитујемо и истражујемо. Напротив, бићемо врло непријатељски настројени према сваком ко доведе у питање оно што сматрамо извесним и самоочигледним, што ће нас само затворити у оквире наше иницијалне позиције коју једино сматрамо истинитом и значајно удаљити од покушаја да свет разумемо темељније и свеобухватније. Заправо, „што боље разумемо нешто, то нам се оно чини комплекснијим. То више видимо нијансе сивог. Тек тад уочавамо колико треба да ценимо неизвесност“, сликовито објашњавају ова двојица аутора. „Уместо да буде резултат више знања, извесност је мост који градимо како бисмо прескочили амбис који не можемо да разумемо.“ А ко не плати на овом мосту, платиће на ћуприји реалности – понекад, нажалост, и људским животима.
Ковач и Розентал истичу да ако дозволимо да нам једине смернице буду јасноћа и извесност – без доказа, емпиризма, верификације, транспарентности и метода – новинарство ће потонути још дубље у бесомучну расправу и извикивање различитих мишљења и расположења, у којој се чињенице прикупљају само да подрже аргументе у прилог сопствене позиције, а не да расветле истину. То ће само додатно загадити већ дубоко поларизовани јавни простор и учиниће сваки будући дијалог немогућим, што је посебно опасно у кризним временима, као што је данашње, када се суочавамо са тако озбиљним глобалним изазовима. Постављање моралне јасноће за главно начело новинарства само би убрзало застрашујући губитак поверења у ову професију, што би могло озбиљно да угрози и друге демократске тековине савременог друштва.
Новинарска објективност у пракси
„Што се тиче мог чињеничног извештавања о догађајима… Kao принцип сам поставио да не записујем прву причу која би ми пала на памет, нити да дозволим себи да се руководим сопственим општим утисцима; или сам присуствовао догађајима које сам описао или сам за њих чуо од очевидаца, чије сам извештаје проверавао што је могуће детаљније. Није било тако лако ни открити истину: различити очевици давали су различите изјаве о истим догађајима, говорећи из пристрасности у корист једне или друге стране, или можда због несавршене природе сећања.“
Овај опис строге методологије доласка до истине дао је атински историчар Тукидид у петом веку пре Христа у уводу своје Историје Пелопонеског рата. На питање зашто након два и по миленијума ови редови и даље звуче тако савремено, одговор је: зато што погађају у срж метода извештавања. Заправо, наведени одломак представља одличан пример тога како изгледа новинарска објективност у пракси, иако његовог аутора од појаве новинарства дели више од двадесет векова. Тукидидов начин извештавања о Пелопонеском рату сасвим одговара интелектуалним принципима „науке о извештавању“, које су у својој књизи описали Ковач и Розентал. На првом месту, никада не треба додавати или измишљати нешто што се није догодило. Следећи принцип, тесно повезан са овим првим, гласи да никад не треба обмањивати публику, а односи се, пре свега, на различите наративне технике којима се зарад атрактивности или занимљивости саме приче мењају изјаве извора и дорађују описи неког догађаја. Тукидид поштује ова два принципа онда кад каже да није желео да запише прву верзију приче која би му пала на памет, засновану на његовим општим утисцима о Пелопонеском рату, јер би она била искривљена непоузданим сећањима и горким искуством пораза, будући да је сам припадао страни која је изгубила рат.
Трећи принцип подразумева транспарентност у погледу мотивације новинара и његових метода. То значи да новинар треба да открије публици, у мери у којој је то могуће, како зна то што зна, ко су му извори, колико су непосредна њихова сазнања, да ли су извори пристрасни, има ли супротстављених изјава међу њима и шта још не знамо о теми о којој се извештава. У Историји Пелопонеског рата Тукидид се труди да буде што транспарентнији, одговарајући на питања наведена у претходној реченици, чиме показује да поштује своју публику и да искрено жели да му она верује. „Дух транспарентности“, пишу Ковач и Розентал, „исти је принцип који управља научним методом: објасните како сте нешто научили и зашто верујете у то, тако да публика може да уради исто.“ У науци, поузданост експеримента или његова објективност дефинисана је тиме да ли неко други може да понови тај експеримент и добије исте резултате. У новинарству пак једино објашњавањем тога како знамо оно што знамо можемо омогућити другима да понове наш „новинарски експеримент“, то јест поступак извештавања. „То је оно што се подразумева под објективношћу метода у науци, односно у новинарству“, закључују ови аутори.
Четврти интелектуални принцип односи се на оригиналност. Новинар би првенствено требало да се ослања на свој рад и своје извештавање у намери да дође до истине. Ова идеја данас је постала нарочито важна јер захваљујући технологији туђ рад никад није био доступнији, што је чињенице претворило у неку врсту робе чија вредност опада. Међутим, одлазак на терен, непосредно учешће у догађајима о којима се извештава и невербална комуникација саговорника нешто су непроцењиво за сваку причу, они јој дају веродостојност и аутентичност, нешто посебно што „новинарство из фотеље“ ничим не може да надомести. Тукидидов извештај о Пелопонеском рату најбољи је који имамо управо зато што је у њему непосредно учествовао, што је многе битке гледао својим очима, али и зато што је лично интервјуисао очевице ових догађаја а, затим, проверавао и анализирао њихове изјаве.
Ако верујемо да знамо нешто са извесношћу, нисмо склони да то даље пропитујемо и истражујемо. Напротив, бићемо врло непријатељски настројени према сваком ко доведе у питање оно што сматрамо извесним и самоочигледним.
Пети и последњи принцип објективног метода извештавања јесте скромност новинара у погледу сопствених способности. Другим речима, не само да би требало да буду скептични према ономе што виде и чују од других, већ је подједнако важно да буду скептични према сопственим способностима, да разумеју шта заправо значи то што су сазнали од других. Вођен управо овим принципом, Тукидид се труди да буде скептичан спрам свог гледишта, својих сећања и општих утисака о Пелопонеском рату, како би, уз мукотрпан рад на прикупљању информација, дошао до што истинитијег закључка. „Јер што је новинар искренији према публици о томе шта зна, односно не зна, то ће публика бити склонија да поверује у причу“, закључују Ковач и Розентал. „Признањем онога што не знате не обезбеђујете себи мање, него више ауторитета.“
Заједно, ових пет интелектуалних принципа чине основу објективног метода извештавања. За новинара који их се уопште не придржава приликом обављања посла, сасвим сигурно се може рећи да не извештава на објективан начин – а питање је и да ли се уопште бави новинарством. „Јер ако разумете аутентичну објективност онако како смо је дефинисали раније – као метод верификације – схватићете да је слепа хегемонистичка култура која влада медијским редакцијама“, како објашњавају аутори, „промашај објективности, не њен резултат“. Другим речима, проблем није у начелу објективности, већ у томе што га се многи новинари не придржавају – барем не у оној мери у којој то чини Тукидид. На крају крајева, ако бисмо одстранили објективност из новинарства, како бисмо га онда разликовали од односа с јавношћу или пропаганде?
Текст је оригинално објављен у 28. броју часописа Елементи.
Аутор је дипломирани новинар и апсолвент филозофије. Тренутно похађа мастер студије Културологије на Факултету политичких наука. Придружио се ЦПН-у у септембру 2018.