Ауторка текста: др Јована Анђелковић
Сви они који ревносно прате трендове на друштвеним мрежама сигурно су имали прилике да се сретну са популарним међугeнерацијским „окршaјем“ у коме тинејџери и старији двадесетогодишњаци рефлексно одговарају пантомимом на задате речи. Када се каже „телефонирај“ једни би имитирали узимање паметних телефона на длан, док би други палцем и малим прстом симулирали слушалицу поред увета; на команду „спусти прозор у колима“ млађи би притискали замишљено дугме, а старији окретали ручицу која се налазила на вратима аутомобила; команда „фотографиши“ иницира подизање паметног телефона далеко испред лица, или великог фото-апарата који се са две руке приноси очима и кажипрстом активира.
Разлика у годинама није толико велика између ове две групе људи. Да је неко поставио сличне задатке младима из седамнаестог или осамнаестог века, велика је вероватноћа да би одговори на већину питања били усклађенији. Начин на који се технологија рапидно мења, разуме и интуитивно доживљава данас је видљиво другачији и полако прожима свесне и несвесне аспекте нашег живота. Управо је радозналост за откривањем односа између технологије и друштва оно што је прве недеље септембра довело око сто двадесет две хиљаде посетилаца у Линц, на фестивал Арс електроника.
Излагачи на овом фестивалу долазе из различитих дисциплина, испитујући многобројна социо-технолошка питања из аспекта науке, уметности, образовања и активизма. Иако су радови веома специфични, велики број њих је интерактиван, што од посетиоца захтева да преиспита правце у којима се будућност може развијати. Тако, на пример, можете пратити робота-пса који испред себе, корак по корак, пројектује изглед постојећих градских квартова када буду преплављени водом услед глобалног загревања, или можете осетити мирис својих емоција које са вашег лица очитава вештачка интелигенција. Кoришћење технологије у овим радовима има за циљ да изазове чуђење – у позитивном и у негативном смислу – јер се једино таквим искораком из уобичајеног ствара мотивација за акцију. На посетиоцима је, након тога, да одлуче хоће ли свој доживљај искористити да одређене друштвено-технолошке процесе подрже, спрече или преиспитају.
Подстакнут жељом да се будућност активно промишља, теме фестивала су обично јасне и директне. Након прошлогодишњег мисленог експеримента који је гласио „Нада – Ко ће преокренути токове?“, ове године фестивал је пред своју публику поставио питање: „Паника – да или не?“
Шетња кроз бункер панике
Главна поставка фестивала води вас у огроман бункер Пост ситија (некадашњег постројења за складиштење и сортирање поште). Читав ефекат спуштања и проласка кроз овај простор без природног светла ствара одличну подлогу за чулно доживљавање панике које је постепено распоређено у осам „поглавља“. Скупови радова на тај начин обрађују различите аспекте друштвено-технолошких тема: почиње се од моралних граница и контроле (1), преко дистопијских наратива око нас (2), осећаја немоћи и питања како нас паника до тога доводи (3), кризе идентитета (4), до неумерене комерцијализације свега доступног (5), личне слободе уметника (6), материјалних услова живота (7), да би тура завршила великим промишљањем колективне одговорности која нас подсећа да је цео свет улог у игри (8).
Током ове шетње, посетиоци су имали прилику да се сусретну са разним интерактивним садржајима који су неретко били у облику дигиталних или роботизованих симулација природних, органских процеса, постављених тако да изискују нове перспективе за веома стара питања. Таква је, на пример, роботска рука која пркоси гравитацији и узгаја гљиве у дестабилизованим условима, или велики прстен од прстенова, који реферише на динамику флуида и теорију хаоса, приказујући бесмислен људски труд да контролише природни хаос (у овом случају дим).
Поигравање са концептом панике изведено је на веома занимљив начин – „правила игре“, како их је поставка дефинисала, од посетиоца су захтевала да након сваког поглавља застану, размисле о питањима која су отворена, елиминишу једноставне одговоре, пронађу неизвесност о којој се говори, али и општу људску отпорност, након чега је на сваком задатак да да свој сопствени одговор. На постављеним празним зидовима између поглавља, публика је позивана да залепи одговор на питање – како се сада осећате? Понуђена им је неколицина налепница које су варирале између „потпуна паника“, „умерена брига“ и „смиреност“.
Огромни зидови преплављени црвеним, жућкастим или зеленим налепницама које посетиоци остављају тешко је игнорисати. Гледајући те одговоре, не само да се подсећамо да нисмо сами, већ имамо и прилику да завиримо у један велики друштвени експеримент који се одвија директно пред нашим очима. Арс електроника већ годинама изнова проналази нове начине да изађе из форме затворене, једносмерне изложбе и отвара простор за колективни дијалог.
Фестивал који разговара са својом публиком
Поред изложби и перформанса који су се налазили на деветнаест локација у граду, публика је могла да се укључи у заједничке дискусије, радионице, панеле, али и да пронађе простор у неком од креативних кутака где су били доступни свакојаки дигитални и аналoгни алати за слободно коришћење.
Читав Линц претворио се у једно интерактивно мислилиште. То мање изненађује када се дешава у конвенционално креативним просторима као што су универзитет или галерија, али може бити сасвим необично када је у питању градска катедрала. Током отварања фестивала, када су се десетине хиљада посетилаца нашле међу зидинама овог деветнаестовековног здања да слушају композиције аранжиране вештачком интелигенцијом, уз уметничка дела су их чекали портали за експериментисање са материјалима од којих је катедрала изграђена или интерактивни витражи. Ко је желео, имао је прилику да своју фотографију уклопи у дигиталну верзију црквеног витража и на тај начин преиспита улоге које је историја додељивала „важним“ личностима, а посебно женама. На једном месту, дакле, спојили су се вишевековна традиција, са све органима као инструментом страха (и панике), и једна отворена игра импровизације. Резултат је био прилично позитиван, с обзиром на то да се публика није устежавала да експонате додирне или искористи, као ни да заузме удобно место тик уз олтар, док ужива у музици.
Међутим, оно што можда најгласније одјекује из читавог искуства јесте бескрајни потенцијал за промене вођене људском жељом да преиспита и адаптира свет око себе. Та трансформација се не односи само на простор, већ и на усталјене друштвене праксе о којима се разговарало током конференција и панела.
Чему нам служе фестивали? Да ли су у складу са потребама грађана? Кога укључују, а кога искључују? Корак по корак, кроз разне примере добрих пракси, скупили су се одговори који упућују на важност партиципативности, измештања из великих центара и широког ангажовања публике. Неколико посетилаца ће више одговарати амбијент универзитета или галерије, али ће другима удобније бити у њиховим квартовима, парковима или локалним заједницама. Један од искорака ка демократизацији и децентрализацији уметности и науке огледа се у укључивању награде за грађанска научна истраживања у оквире Арс електронике, а посебно у избору победника – пројекат Хероине, финансиран од стране Центра за промоцију науке, говори управо о маргинализованим гласовима чији се простори у јавности тек отварају. Жеља за еманципацијом, истраживањем, разумевањем и сазнањем шири се много даље од универзитетских центара или научних институција и овај фестивал то врло добро препознаје.
Art&Science – два облика једне радозналости
Триста осамдесет девет радова и шест стотина осамдесет четири догађаја често су остављали публику са много више питања него одговора. Тај доживљај, компресован у неколико дана фестивала, у ствари само наглашава комплексност друштвено-технолошких реалности у којима живимо, посебно јер их не доноси постепено, већ одједном. Роботи и камере које вас прате, мапа ратних технологија, машине за сакупљање врисака – све те ствари лако наводе на размишљање о паники. Међутим, иза овог чулно-сазнајног осећаја крије се моћ Art&Science концепта.
Коришћење технологије дозвољава нам да свет посматрамо из перспектива које су биле потпуно незамисливе људским чулaма. Уметници су давно схватили важност технолошких достигнућа за потребе креативног процеса, па су посезали за научним методама како би боље приказали стварност у којој се налазе. Филипо Брунелески је, на пример, користио различита достигнућа у домену оптичких технологија још у ренесанси како би посматрао, описивао и приказивао простор око себе. Жеља за разумевањем видљивог и невидљивог на сличан начин храни радозналост како научника тако и уметника. Оно што је разлика са достигнућима двадесет првог века јесте бројност могућности.
Невероватна брзина којом се свет мења и количина знања која су доступна, представљају изазов једноставном усвајању и разумевању. „Једноставно“ постаје немогуће за традиционални приступ знању. Публика то врло добро разуме, што је показала и посећеност овог уметничко-научног фестивала. Представници Центра за промоцију науке, који читаву једну деценију испитују домете ове методологије рада, имали су прилику да се укључе у дискусију о алтернативним приступима образовању и понуде богате могућности постојећим формама учења за будуће иноваторе наше технолошке стварности. Иако је паника чест гост у разговорима о образовању, добре праксе учесника и домаћина фестивала показале су да је потенцијал за адаптирање на промене огроман и да разни простори лако могу да се претворе у учионице.
Art&Science гради мост између хуманистичког и STEM образовања, који има капацитет да кроз технолошки посредоване креативне експерименте створи неконвенционална истраживачка питања. Након што је узбудљива септембарска недеља у Линцу то доказала, сада Београд чека сопствени сусрет са науком и уметношћу. Од 7. октобра, Силоси ће се претворити у интерактивни простор за све оне који су спремни да прате путање технологије.
Како фестивал од својих посетилаца очекује да се активно укључе у интеракцију са радовима, тако смо и ми решили да вам детаље о експонатима не нудимо кроз своју перспективу, већ да вас мотивишемо да се сами упознате са садржајем фестивала и истражите оно што је доступно у онлајн формату.
Лична карта фестивала:
Име: Ars Electronica Festival
Опис: Арс електроника је водећи светски фестивал који критички и уметнички истражује везу између уметности, технологије и друштва. То је платформа где се уметници, научници, инжењери и филозофи окупљају како би разматрали будућност и утицај дигиталне револуције на наш живот. То није само изложба, већ велики медијски, технолошки и друштвени експеримент.
Фестивал се одржава непрекидно од 1979. године, што га чини једним од најдуговечнијих и најутicајнијих фестивала своје врсте на свету.Датум: 3–7. септембар 2025.
Место: Линц, Аустрија
Website: https://ars.electronica.art/panic/en/
ОСНОВНЕ ЦЕЛИНЕ:
Годишња тема: Сваке године фестивал има нову централну тему која рефлектује најактуелнија друштвена и технолошка питања (нпр. AI, клима, друштвени односи). Ове године тема је: Паника – да или не?
Изложбе: Широк спектар инсталација, интерактивних експоната и уметничких дела која визуализују главну тему.
Ars Electronica Symposium: Конференција са предавањима и панел-дискусијама водећих светских умова.
Перформанси: Концерти, A/V перформанси и представе које користе високе технологије.
Ars Electronica Prix Gala: Свечана додела интернационалних награда у области уметности. Prix Ars Electronica награде додељене су изузетним уметницима који су награђени Златном Ником (Golden Nica). Поред тога, током фестивала уручене су и S+T+ARTS награде, S+T+ARTS за Африку, као и Ars Electronica награде за дигиталну хуманост, специјалне награде Isao Tomita, State of the ART(ist) и Европске награде за грађанску науку.
Програм за младе: Радионице, вођене туре, едукативни програми (Ars Electronica Campus).
Избор тима Центра за промоцију науке
Др Бојан Кениг: SOTTOBOSCO
Посебно ме је привукла инсталација SOTTOBOSCO, која замишља хибридно растиње обликовaно и органским и вештачким животом. Оно што ме је импресионирало јесте начин на који спаја микророботе и природне елементе у амбијенту који делује истовремено дистопијски и савремено, одражавајући наше свакодневне везе са технологијом и синтетичким материјалима. Уместо да обећава недостижне утопије, ова инсталација суочава нас са сложеношћу садашњости и подсећа да само прихватањем и разумевањем хибридних реалности можемо градити бољу будућност.
Слободан Јовановић: Requiem for an Exit
Requiem for an Exit, добитник главне награде Golden Nica, норвешких аутора Фрода Олдерида и Томаса Квама, 4 метра висока конструкција која инкорпорира огромну главу зналачки мапирану и анимирану и њено дистопијско прорицање, али и сагледавање света у једном мрачном тону који потпуно јасно одговара на питање и поставља закључак по коме је време за панику. Свеопшту нелагоду коју изазива цео перформанс прати спикер чији је глас уморaн, стар и потрошен што некако указује на комплетно стање духа у широким размерама, у доживљају уметника.
Добривоје Лале Ерић: Synthetic Memories
Рад са Фестивала Арс електроника 2025. који је на мене оставио највећи утисак јесте Synthetic Memories групе Domestic Data Streamers из Шпаније. Више је разлога за то, а први је посве личан јер ме привлаче теме које се баве неурогенеративним променама и поремећајима, губитком памћења, сећања и идентитета, док је са друге стране овај рад веома близак концепту предстојећег, десетог издања art+science фестивала, који ће се одржати током октобра у Силосима. Domestic Data Streamers представљају изузетну интердисциплинарну сарадњу која проблему губитка памћења и емоција приступа са сасвим јединствене позиције коришћењем истраживачке методологије, савремених уметничких пракси и актуелних технолошких решења, како би се нечије животне коцкице, успомене и слике рекреирале и, на неки начин, оживеле.