Autorka teksta: dr Jovana Anđelković
Svi oni koji revnosno prate trendove na društvenim mrežama sigurno su imali prilike da se sretnu sa popularnim međugeneracijskim „okršajem“ u kome tinejdžeri i stariji dvadesetogodišnjaci refleksno odgovaraju pantomimom na zadate reči. Kada se kaže „telefoniraj“ jedni bi imitirali uzimanje pametnih telefona na dlan, dok bi drugi palcem i malim prstom simulirali slušalicu pored uveta; na komandu „spusti prozor u kolima“ mlađi bi pritiskali zamišljeno dugme, a stariji okretali ručicu koja se nalazila na vratima automobila; komanda „fotografiši“ inicira podizanje pametnog telefona daleko ispred lica, ili velikog foto-aparata koji se sa dve ruke prinosi očima i kažiprstom aktivira.
Razlika u godinama nije toliko velika između ove dve grupe ljudi. Da je neko postavio slične zadatke mladima iz sedamnaestog ili osamnaestog veka, velika je verovatnoća da bi odgovori na većinu pitanja bili usklađeniji. Način na koji se tehnologija rapidno menja, razume i intuitivno doživljava danas je vidljivo drugačiji i polako prožima svesne i nesvesne aspekte našeg života. Upravo je radoznalost za otkrivanjem odnosa između tehnologije i društva ono što je prve nedelje septembra dovelo oko sto dvadeset dve hiljade posetilaca u Linc, na festival Ars elektronika.
Izlagači na ovom festivalu dolaze iz različitih disciplina, ispitujući mnogobrojna socio-tehnološka pitanja iz aspekta nauke, umetnosti, obrazovanja i aktivizma. Iako su radovi veoma specifični, veliki broj njih je interaktivan, što od posetioca zahteva da preispita pravce u kojima se budućnost može razvijati. Tako, na primer, možete pratiti robota-psa koji ispred sebe, korak po korak, projektuje izgled postojećih gradskih kvartova kada budu preplavljeni vodom usled globalnog zagrevanja, ili možete osetiti miris svojih emocija koje sa vašeg lica očitava veštačka inteligencija. Korišćenje tehnologije u ovim radovima ima za cilj da izazove čuđenje – u pozitivnom i u negativnom smislu – jer se jedino takvim iskorakom iz uobičajenog stvara motivacija za akciju. Na posetiocima je, nakon toga, da odluče hoće li svoj doživljaj iskoristiti da određene društveno-tehnološke procese podrže, spreče ili preispitaju.
Podstaknut željom da se budućnost aktivno promišlja, teme festivala su obično jasne i direktne. Nakon prošlogodišnjeg mislenog eksperimenta koji je glasio „Nada – Ko će preokrenuti tokove?“, ove godine festival je pred svoju publiku postavio pitanje: „Panika – da ili ne?“
Šetnja kroz bunker panike
Glavna postavka festivala vodi vas u ogroman bunker Post sitija (nekadašnjeg postrojenja za skladištenje i sortiranje pošte). Čitav efekat spuštanja i prolaska kroz ovaj prostor bez prirodnog svetla stvara odličnu podlogu za čulno doživljavanje panike koje je postepeno raspoređeno u osam „poglavlja“. Skupovi radova na taj način obrađuju različite aspekte društveno-tehnoloških tema: počinje se od moralnih granica i kontrole (1), preko distopijskih narativa oko nas (2), osećaja nemoći i pitanja kako nas panika do toga dovodi (3), krize identiteta (4), do neumerene komercijalizacije svega dostupnog (5), lične slobode umetnika (6), materijalnih uslova života (7), da bi tura završila velikim promišljanjem kolektivne odgovornosti koja nas podseća da je ceo svet ulog u igri (8).
Tokom ove šetnje, posetioci su imali priliku da se susretnu sa raznim interaktivnim sadržajima koji su neretko bili u obliku digitalnih ili robotizovanih simulacija prirodnih, organskih procesa, postavljenih tako da iziskuju nove perspektive za veoma stara pitanja. Takva je, na primer, robotska ruka koja prkosi gravitaciji i uzgaja gljive u destabilizovanim uslovima, ili veliki prsten od prstenova, koji referiše na dinamiku fluida i teoriju haosa, prikazujući besmislen ljudski trud da kontroliše prirodni haos (u ovom slučaju dim).
Poigravanje sa konceptom panike izvedeno je na veoma zanimljiv način – „pravila igre“, kako ih je postavka definisala, od posetioca su zahtevala da nakon svakog poglavlja zastanu, razmisle o pitanjima koja su otvorena, eliminišu jednostavne odgovore, pronađu neizvesnost o kojoj se govori, ali i opštu ljudsku otpornost, nakon čega je na svakom zadatak da da svoj sopstveni odgovor. Na postavljenim praznim zidovima između poglavlja, publika je pozivana da zalepi odgovor na pitanje – kako se sada osećate? Ponuđena im je nekolicina nalepnica koje su varirale između „potpuna panika“, „umerena briga“ i „smirenost“.
Ogromni zidovi preplavljeni crvenim, žućkastim ili zelenim nalepnicama koje posetioci ostavljaju teško je ignorisati. Gledajući te odgovore, ne samo da se podsećamo da nismo sami, već imamo i priliku da zavirimo u jedan veliki društveni eksperiment koji se odvija direktno pred našim očima. Ars elektronika već godinama iznova pronalazi nove načine da izađe iz forme zatvorene, jednosmerne izložbe i otvara prostor za kolektivni dijalog.
Festival koji razgovara sa svojom publikom
Pored izložbi i performansa koji su se nalazili na devetnaest lokacija u gradu, publika je mogla da se uključi u zajedničke diskusije, radionice, panele, ali i da pronađe prostor u nekom od kreativnih kutaka gde su bili dostupni svakojaki digitalni i analogni alati za slobodno korišćenje.
Čitav Linc pretvorio se u jedno interaktivno mislilište. To manje iznenađuje kada se dešava u konvencionalno kreativnim prostorima kao što su univerzitet ili galerija, ali može biti sasvim neobično kada je u pitanju gradska katedrala. Tokom otvaranja festivala, kada su se desetine hiljada posetilaca našle među zidinama ovog devetnaestovekovnog zdanja da slušaju kompozicije aranžirane veštačkom inteligencijom, uz umetnička dela su ih čekali portali za eksperimentisanje sa materijalima od kojih je katedrala izgrađena ili interaktivni vitraži. Ko je želeo, imao je priliku da svoju fotografiju uklopi u digitalnu verziju crkvenog vitraža i na taj način preispita uloge koje je istorija dodeljivala „važnim“ ličnostima, a posebno ženama. Na jednom mestu, dakle, spojili su se viševekovna tradicija, sa sve organima kao instrumentom straha (i panike), i jedna otvorena igra improvizacije. Rezultat je bio prilično pozitivan, s obzirom na to da se publika nije ustežavala da eksponate dodirne ili iskoristi, kao ni da zauzme udobno mesto tik uz oltar, dok uživa u muzici.
Međutim, ono što možda najglasnije odjekuje iz čitavog iskustva jeste beskrajni potencijal za promene vođene ljudskom željom da preispita i adaptira svet oko sebe. Ta transformacija se ne odnosi samo na prostor, već i na ustaljene društvene prakse o kojima se razgovaralo tokom konferencija i panela.
Čemu nam služe festivali? Da li su u skladu sa potrebama građana? Koga uključuju, a koga isključuju? Korak po korak, kroz razne primere dobrih praksi, skupili su se odgovori koji upućuju na važnost participativnosti, izmeštanja iz velikih centara i širokog angažovanja publike. Nekoliko posetilaca će više odgovarati ambijent univerziteta ili galerije, ali će drugima udobnije biti u njihovim kvartovima, parkovima ili lokalnim zajednicama. Jedan od iskoraka ka demokratizaciji i decentralizaciji umetnosti i nauke ogleda se u uključivanju nagrade za građanska naučna istraživanja u okvire Ars elektronike, a posebno u izboru pobednika – projekat Heroine, finansiran od strane Centra za promociju nauke, govori upravo o marginalizovanim glasovima čiji se prostori u javnosti tek otvaraju. Želja za emancipacijom, istraživanjem, razumevanjem i saznanjem širi se mnogo dalje od univerzitetskih centara ili naučnih institucija i ovaj festival to vrlo dobro prepoznaje.
Art&Science – dva oblika jedne radoznalosti
Trista osamdeset devet radova i šest stotina osamdeset četiri događaja često su ostavljali publiku sa mnogo više pitanja nego odgovora. Taj doživljaj, kompresovan u nekoliko dana festivala, u stvari samo naglašava kompleksnost društveno-tehnoloških realnosti u kojima živimo, posebno jer ih ne donosi postepeno, već odjednom. Roboti i kamere koje vas prate, mapa ratnih tehnologija, mašine za sakupljanje vrisaka – sve te stvari lako navode na razmišljanje o paniki. Međutim, iza ovog čulno-saznajnog osećaja krije se moć Art&Science koncepta.
Korišćenje tehnologije dozvoljava nam da svet posmatramo iz perspektiva koje su bile potpuno nezamislive ljudskim čulama. Umetnici su davno shvatili važnost tehnoloških dostignuća za potrebe kreativnog procesa, pa su posezali za naučnim metodama kako bi bolje prikazali stvarnost u kojoj se nalaze. Filipo Bruneleski je, na primer, koristio različita dostignuća u domenu optičkih tehnologija još u renesansi kako bi posmatrao, opisivao i prikazivao prostor oko sebe. Želja za razumevanjem vidljivog i nevidljivog na sličan način hrani radoznalost kako naučnika tako i umetnika. Ono što je razlika sa dostignućima dvadeset prvog veka jeste brojnost mogućnosti.
Neverovatna brzina kojom se svet menja i količina znanja koja su dostupna, predstavljaju izazov jednostavnom usvajanju i razumevanju. „Jednostavno“ postaje nemoguće za tradicionalni pristup znanju. Publika to vrlo dobro razume, što je pokazala i posećenost ovog umetničko-naučnog festivala. Predstavnici Centra za promociju nauke, koji čitavu jednu deceniju ispituju domete ove metodologije rada, imali su priliku da se uključe u diskusiju o alternativnim pristupima obrazovanju i ponude bogate mogućnosti postojećim formama učenja za buduće inovatore naše tehnološke stvarnosti. Iako je panika čest gost u razgovorima o obrazovanju, dobre prakse učesnika i domaćina festivala pokazale su da je potencijal za adaptiranje na promene ogroman i da razni prostori lako mogu da se pretvore u učionice.
Art&Science gradi most između humanističkog i STEM obrazovanja, koji ima kapacitet da kroz tehnološki posredovane kreativne eksperimente stvori nekonvencionalna istraživačka pitanja. Nakon što je uzbudljiva septembarska nedelja u Lincu to dokazala, sada Beograd čeka sopstveni susret sa naukom i umetnošću. Od 7. oktobra, Silosi će se pretvoriti u interaktivni prostor za sve one koji su spremni da prate putanje tehnologije.
Kako festival od svojih posetilaca očekuje da se aktivno uključe u interakciju sa radovima, tako smo i mi rešili da vam detalje o eksponatima ne nudimo kroz svoju perspektivu, već da vas motivišemo da se sami upoznate sa sadržajem festivala i istražite ono što je dostupno u onlajn formatu.
Lična karta festivala:
Ime: Ars Electronica Festival
Opis: Ars elektronika je vodeći svetski festival koji kritički i umetnički istražuje vezu između umetnosti, tehnologije i društva. To je platforma gde se umetnici, naučnici, inženjeri i filozofi okupljaju kako bi razmatrali budućnost i uticaj digitalne revolucije na naš život. To nije samo izložba, već veliki medijski, tehnološki i društveni eksperiment.
Festival se održava neprekidno od 1979. godine, što ga čini jednim od najdugovečnijih i najuticajnijih festivala svoje vrste na svetu.Datum: 3–7. septembar 2025.
Mesto: Linc, Austrija
Website: https://ars.electronica.art/panic/en/
OSNOVNE CELINE:
Godišnja tema: Svake godine festival ima novu centralnu temu koja reflektuje najaktuelnija društvena i tehnološka pitanja (npr. AI, klima, društveni odnosi). Ove godine tema je: Panika – da ili ne?
Izložbe: Širok spektar instalacija, interaktivnih eksponata i umetničkih dela koja vizualizuju glavnu temu.
Ars Electronica Symposium: Konferencija sa predavanjima i panel-diskusijama vodećih svetskih umova.
Performansi: Koncerti, A/V performansi i predstave koje koriste visoke tehnologije.
Ars Electronica Prix Gala: Svečana dodela internacionalnih nagrada u oblasti umetnosti. Prix Ars Electronica nagrade dodeljene su izuzetnim umetnicima koji su nagrađeni Zlatnom Nikom (Golden Nica). Pored toga, tokom festivala uručene su i S+T+ARTS nagrade, S+T+ARTS za Afriku, kao i Ars Electronica nagrade za digitalnu humanost, specijalne nagrade Isao Tomita, State of the ART(ist) i Evropske nagrade za građansku nauku.
Program za mlade: Radionice, vođene ture, edukativni programi (Ars Electronica Campus).
Izbor tima Centra za promociju nauke
Dr Bojan Kenig: SOTTOBOSCO
Posebno me je privukla instalacija SOTTOBOSCO, koja zamišlja hibridno rastinje oblikovano i organskim i veštačkim životom. Ono što me je impresioniralo jeste način na koji spaja mikrorobote i prirodne elemente u ambijentu koji deluje istovremeno distopijski i savremeno, odražavajući naše svakodnevne veze sa tehnologijom i sintetičkim materijalima. Umesto da obećava nedostižne utopije, ova instalacija suočava nas sa složenošću sadašnjosti i podseća da samo prihvatanjem i razumevanjem hibridnih realnosti možemo graditi bolju budućnost.
Slobodan Jovanović: Requiem for an Exit
Requiem for an Exit, dobitnik glavne nagrade Golden Nica, norveških autora Froda Olderida i Tomasa Kvama, 4 metra visoka konstrukcija koja inkorporira ogromnu glavu znalački mapiranu i animiranu i njeno distopijsko proricanje, ali i sagledavanje sveta u jednom mračnom tonu koji potpuno jasno odgovara na pitanje i postavlja zaključak po kome je vreme za paniku. Sveopštu nelagodu koju izaziva ceo performans prati spiker čiji je glas umoran, star i potrošen što nekako ukazuje na kompletno stanje duha u širokim razmerama, u doživljaju umetnika.
Dobrivoje Lale Erić: Synthetic Memories
Rad sa Festivala Ars elektronika 2025. koji je na mene ostavio najveći utisak jeste Synthetic Memories grupe Domestic Data Streamers iz Španije. Više je razloga za to, a prvi je posve ličan jer me privlače teme koje se bave neurogenerativnim promenama i poremećajima, gubitkom pamćenja, sećanja i identiteta, dok je sa druge strane ovaj rad veoma blizak konceptu predstojećeg, desetog izdanja art+science festivala, koji će se održati tokom oktobra u Silosima. Domestic Data Streamers predstavljaju izuzetnu interdisciplinarnu saradnju koja problemu gubitka pamćenja i emocija pristupa sa sasvim jedinstvene pozicije korišćenjem istraživačke metodologije, savremenih umetničkih praksi i aktuelnih tehnoloških rešenja, kako bi se nečije životne kockice, uspomene i slike rekreirale i, na neki način, oživele.