Аутор текста: Ђорђе Петровић
Пре нешто мање од две године, на државном такмичењу из сликарства у Колораду (САД) победу је однела слика за коју ће се испоставити да је није насликао човек, већ машина. Аутор који је добио награду је Џејсон Ален, четрдесетогодишњи програмер који прави видео-игре. Он није ни сликар нити нека врста дигиталног уметника, већ потпуни аматер. Ален је, напросто, играјући се са програмом вештачке интелигенције који на основу унетог текста генерише хиперреалистичне слике, након много покушаја напокон укуцао „праве“, „чаробне“ речи – и настала је магија. Програм Midjourney је преточио Аленове инструкције у уметничко дело овенчано наградом.
Неки уметници оптужили су га за варање, док се Ален – како је почетком септембра 2022. писао „Њујорк тајмс“ – бранио да није прекршио никаква правила нити икога обмануо, јер је свој рад потписао са Jason M. Allen via Midjourney. Већ следеће године, промењене су пропозиције овог век и по старог уметничког такмичења и уметници однедавно морају експлицитно да наведу да ли су користили AI приликом стварања уметничког дела. Занимљиво је да је, годину дана касније, берлинском фотографу одузета прва награда на престижном такмичењу под покровитељством компаније Sony, јер је његову победничку фотографију такође генерисала вештачка интелигенција.
Ови случајеви отворили су велику полемику у јавности, као и бројна питања. Једно од њих је: каква је судбина аутентичности у свету где генеративна вештачка интелигенција може с лакоћом да генерише уметничка дела?
ПРЕПОЗНАЈ ФАЛСИФИКАТ
Како би, између осталог, суочио грађане са алатима вештачке интелигенције и испитао њихове ставове и интуиције у вези са овим технологијама, Центар за промоцију науке је, заједно са истраживачима из Института за филозофију Филозофског факултета у Београду, организовао неколико радионица под називом „Препознај фалсификат: ChatGPT и DALL-E у контексту домаћег културног наслеђа“. Радионице, развијене у оквиру међународног пројекта TechEthos, одржане су до сада на Филозофском факултету у Београду, у Четрнаестој београдској гимназији и Културној станици Свилара у Новом Саду. Након упознавања са технологијом обраде природних језика, учесници радионице деле се у две групе: у једној групи су били „фалсификатори“, а у другој „уметнички критичари“ или „проценитељи“. И док је прва група покушавала да уз помоћ одговaрајућих промптова наведе ChatGPT и DALL-E да генеришу текст, односно слику што вернију оригиналу, задатак друге групе био је да процени да ли је реч о аутентичном делу или фалсификату. Због архаичне структуре језика, од текстова су одабрани делови „Народног лекара“ Васе Пелагића, „Писма Харалампију“ Доситеја Обрадовића и „Креманског пророчанства“, као и текстови појединих екс-Ју рок песама, док су, кад су сликарство и визуелна уметност у питању, одабране слике Надежде Петровић, Уроша Предића и Саве Шумановића, као и мотиви на пиротском ћилиму.
„Нама је, пре свега, било занимљиво да ову радионицу спроведемо у контексту наше културне баштине, из простог разлога што су и ChatGPT и DALL-E слабо обучавани на српском језику, односно на нашем уметничком наслеђу, па је претпоставка била да би то био отежавајући фактор при фалсификовању“, каже за „Елементе“ др Вања Суботић, истраживачица са Института за филозофију Филозофског факултета у Београду и једна од аутора и реализатора ове необичне радионице. Она каже да су резултати овог малог експеримента били изненађујући и да су се „процењивачи“ у неким случајевима, супротно очекивањима, нашли на великој муци. „Најзанимљивије је било у случају пиротског ћилима, јер су се учесници озбиљно намучили да препознају шта је радио DALL-E, а шта је оригинал, осим у случајевима када је избацивао плаве боје, јер је тад било јасно да се ради о фалсификату. Међутим,кад смо били у Четрнаестој београдској гимназији, момак који код куће има пиротски ћилим и који је пореклом из тих крајева, објаснио је да се на основу шара, ако се обрати пажња на детаље, може лако препознати шта је аутентично. Другим речима, испоставило се да DALL-E није у стању да га плагира на прави начин.“ Др Суботић каже да је успех „процењивача“ у погледу слика Надежде Петровић био половичан, док је најбоље прошао Сава Шумановић, јер је препознатљивост његовог стила изгледа била превише тешка за фалсификовање, чак и за вештачку интелигенцију.
Што се литерарног дела радионице тиче, учесницима је најлакши посао био да препознају фалсификат „Креманског пророчанства“, јер је ChatGPT-ју било веома тешко да изађе на крај са дијалектом на којем је оригинални текст писан. „За екс-Ју хитове смо имали страшно смешну ситуацију, јер су људи за стихове Плавог оркестра мислили да их је саставио ChatGPT. Сто посто гласова било је за то да се ради о фалсификату. А за оно што је писао ChatGPT мислили су да је оригинал иако је било обратно“, уз осмех наводи истраживачица са Института за филозофију.
ШТА ЈЕ ТО АУТЕНТИЧНОСТ?
„Сваки покушај филозофског разматрања проблема аутентичности суочава нас са једним начелним проблемом – питањем шта се под речју ’аутентичност’ (у датом контексту) подразумева“, каже за „Елементе“ др Моника Јовановић, која предаје естетику на Одељењу за филозофију Филозофског факултета у Београду. Она истиче да у естетици фигурише четири или пет различитих значења појма аутентичности. „Према првом од њих, аутентичност је ауторство, па је тако нека слика аутентично Пикасова ако ју је насликао Пикасо. Према другом, аутентичност је блиска читавом спектру категорија као што су изворност, интегралност, аутохтоност и углавном је у вези са регионом или традицијом у којој је дело настало. У вези са тим је и значење аутентичности као типичности и егземпларности: иако је дата слика несумњиво Пикасова, та слика, ипак, није једна од оних по којима је Пикасо препознатљив (није кубистичка или сл.). Штавише, слика неког Пикасовог ученика може бити више пикасовска од неке Пикасове слике.“
Аутентичност, према др Јовановић, такође може значити оригиналност у смислу новине: слика може бити несумњиво Пикасова, и пикасовска, а да притом не доноси ништа ново генерално или у односу на друге Пикасове слике. „Када овако поставимо ствари, јасно је да дело може бити аутентично на један начин, а да не буде на други“, објашњава наша саговорница. На крају, она наводи још једну, према њеном мишљењу, можда и најважнију естетичку употребу ове речи, која аутентичност доводи у везу са искреношћу и спонтаношћу. Тако би се теза романтичарског песника Вордсворта „да је сва (добра) поезија ’спонтан излив снажних осећања’ могла схватити као да се њоме тврди да је аутентичност у директној функцији уметничке, односно поетске вредности“. Ово последње схватање аутентичности посебно је занимљиво у контексту уметности коју ствара генеративна вештачка интелигенција. Како иза „слике“ Џејсона Алена не стоји „спонтани излив снажних осећања“, пошто ју је стварала безосећајна и хладна машина, онда ту не може бити речи о аутентичности, ма колико слика била, на први поглед, естетски задовољавајућа или лепа.
„Аутентичност уметничког дела се углавном доводи у везу са оригиналношћу која – најједноставније речено – представља специфичан ’квалитет’ дела које је јединствено, веродостојно, које постоји само у једној верзији (односно у оригиналу) и настаје као производ креативног рада уметника или уметнице, односно надареног појединца, у одређеним (историјским, друштвеним и културним) околностима“, објашњава др Ана Ереш, научна сарадница при Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду. „Аутентичност је неодвојива од аутора или ауторке уметничког дела који ’гарантује’ његову аутентичност тако што, ако говоримо о визуелној уметности, делу додаје неки другачији, нови, самосвојан – аутентичан – елемент или аспект, било да је реч о иновацији у форми, материјалу, садржају или идејном аспекту уметничког дела. Можемо рећи да је аутентичност у уметности везана за идеју индивидуалности, па се тако и као појам јавља у 18. веку и током времена мења своја значења. Током 20. века, у праксама различитих уметника и уметница аутентичност је често проблематизована, проглашавана превазиђеном или одбацивана. Па ипак, аутентичност и данас опстаје као једна од централних вредности уметности у ширем друштвеном смислу.“
ЗБОГ ЧЕГА НАМ ЈЕ АУТЕНТИЧНОСТ ТАКО ВАЖНА?
Научно истраживање из 2011. године, које је спровела група неуронаучника, показало је да су се центри у мозгу задужени за задовољство активирали на посебан начин када је испитаницима саопштавано да је слика аутентична, у односу на случајеве где им је речено да се ради о фалсификату. Другим речима, аутентичност значајно утиче на наш доживљај уметничког дела, а то може да покаже и овај мали мисаони експеримент. Замислите да сте у музеју и да одушевљено посматрате колосалну Моаи статуу са Ускршњих острва, а да онда, напрасно, ипак схватате да је реч о реплици, иако прилично верној реплици. Да ли бисте се осетили разочарано? Вероватно да. Али зашто?
У примеру који наводите ради се о артефакту чија је аутентичност заснована на специфичностима једне културе која је наведене скулптуре произвела, што им даје извесну ауру аутентичности која је савременом посматрачу веома важна зато што му гарантује посебно искуство доживљаја или упознавања са историјски и географски удаљеном цивилизацијом и њеним јединственим артефактима“, објашњава ова историчарка уметности. „Наша култура негује овако схваћен доживљај уметничког дела – као јединствено естетско или контемплативно искуство које (п)одржава идеју о реализацији индивидуалности кроз рецепцију уметности, тј. кроз доживљај уметничког дела.“
Према једном виђењу, појава вештачке интелигенције довела је у питање начин на који размишљамо о дефинисању естетичких појмова, доживљавамо, тумачимо и вреднујемо уметничка дела
Др Ереш истиче како је аутентичност нешто што је условљено друштвено-историјским и културолошким факторима. „Идеја о аутентичности као карактеристици уметности је културолошки формирана, она функционише као специфичан друштвени конструкт или конвенција која се мењала кроз историју.“ Другим речима, сасвим је могуће да наше схватање аутентичности буде другачије. У ауторском тексту за магазин Aeon, јужнокорејско-немачки филозоф Бјунг-Чул Хан помиње да је пре скоро двадесетак година избио велики скандал кад се испоставило да су скулптуре чувених кинеских ратника од теракоте, који су у том тренутку били изложени у хамбуршком музеју, заправо реплике, а не оригинали. Међутим, како наводи овај филозоф, по среди је био неспоразум, јер у Кини постоји другачије схватање тога шта је копија, тако да ако је реплика верна оригиналу, онда вреди једнако као и оригинал. На том трагу, може се рећи и да је, рецимо, реплика Партенона аутентичнија од оригинала, јер је вернија ономе како је он некада изгледао него данашњи (оригинални) остаци овог велелепног грчког храма.
„Оригиналним остацима прошлости, било да говоримо о античким храмовима, средњовековним фрескама или накиту из 16. века, због аутентичности приписује се културна вредност, за разлику од њихових прецизних реплика или копија које не ’гарантују’ историјску аутентичност јер нису јединствене и непоновљиве. Будући да је појам аутентичности у уметности производ просветитељства, он представља концепт и вредност европске културе и уметности“, каже за „Елементе“ др Ереш. „Овај појам не постоји у различитим не-европским културама, као што није постојао ни у античко доба нити у средњем веку у Европи, али модерна европска култура препознаје и додељује аутентичност артефактима који су настали у временима и у културама које овај појам не познају, што потврђује да је он културолошки детерминисан.“
АКО ЈЕ УМЕТНИК МРТАВ, ШТА ЋЕМО С РОБОТОМ?
Када говоримо о аутентичности неког уметничког дела, неизбежно се намеће једно важно питање: ко је онај који креира значење тог дела, односно ко је његов привилеговани тумач? Да ли је то аутор? Француски теоретичар Ролан Барт је пре више од половине века прогласио „смрт аутора“, тврдећи да значење текста не одређује намера аутора, већ интерпретација оног ко чита. Др Јовановић каже да до идеје „смрти аутора“ није први дошао Барт, већ да су, неких двадесетак година пре њега, представници америчке Нове критике Бердсли и Вимсат аргументовали у прилог тези да текст не значи „оно што је писац хтео да каже“. Она додаје да је ово питање у савременој естетици још отворено. Међутим, кад се вештачка интелигенција „убаци у ову једначину“, ствари постају још компликованије.
„Кад ChatGPT или Midjourney нешто направи, ко је то, у ствари, направио? Да ли алгоритме треба тренирати као ауторе? Ја бих рекао да значење настаје тек унутар некаквог психолошког и друштвеног контекста. Значење не постоји само за себе“, каже за „Елементе“ др Урош Крчадинац, доктор наука у области софтверског инжењерства, дигитални уметник и дизајнер, и професор на Факултету за медије и комуникације Универзитета Сингидунум у Београду. „Писоар Марсела Дишана добио је значење тек онда када га је Дишан донео у галерију, назвао га Фонтаном и тако хаковао уметничку сцену свог времена. И као што фабрика писоара није аутор Дишанове Фонтане, тако ни рачунарски програми нису аутори цртежа и текстова које производе. Ако у области алгоритамске генеративне уметности има смисла говорити о ауторима, онда смо то сви ми заједно, јер: 1) обезбеђујемо базе података за тренирање алгоритама; и 2) бирамо и размењујемо генерисане цртеже и текстове као њихови уредници и кустоси.“
Другим речима, како др Крчадинац каже, „кад ChatGPT пише, то пишемо сви ми заједно“. Зашто? Зато што се данашњи AI системи, попут ChatGPT-ја, тренирају над подацима које милијарде људи остављају на интернету, а то су наши заједнички подаци. У том смислу, проблем аутентичности и ауторства у уметности коју генерише AI испоставља се и као озбиљан друштвено-економски проблем. Овај проблем, истиче др Крчадинац, „у суштини се своди на питање: ко је власник AI система? Ко је власник тренинг сетова, база података за тренирање AI програма? Ко и како присваја вишак вредности који се генерише на основу аутоматизованих средства за производњу? То су права питања. Да ли ми, обични људи, корисници, можемо да утичемо на развој AI технологија? Да ли се ми ту ишта питамо? Да ли имамо право на део добити коју ови системи остварују захваљујући нашим подацима?“
Међутим, према мишљењу овог уметника, тренутне AI технологије нису заједничке, нису друштвене, нису демократске, него су у власништву и под контролом малобројне корпоративне елите. „Како да тражимо свој глас и свој удео у свету аутоматизоване привреде? То су права питања, питања друштвене организације, а не трансхуманистичке спекулације о силицијумском уму“, каже др Крчадинац, и додаје: „Волео бих да у јавним разговорима о AI технологијама не учествују само програмери и бизнисмени, него и антрополози, социолози, писци, теоретичари културе, уметници, макроекономисти, правници, историчари, ученици, пензионери, радници и сељаци.“
КРАЈ УМЕТНОСТИ…
Друже, уметност је мртва. Готово је. AI је победила. Људи су изгубили“, помпезно је изјавио господин Ален (с почетка наше приче), а пренео „Њујорк тајмс“. Међутим, да ли су људи заиста изгубили битку са машинама? „Иако у последњих годину и по дана присуствујемо својеврсном ’хајпу’ вештачке интелигенције и приказивању технолошке раскоши и моћи на њој заснованих алата, не бих рекао да човечанство губи неку велику битку, већ пре да нам једна технологија показује колико су површна и танка знања и вредности на која се ослања, чини ми се, већи део наше актуалне, глобалне цивилизације“, каже за „Елементе“ Добривоје Лале Ерић, један од координатора пројекта EUropean Digital Deal, који истражује ефекте убрзане дигиталне трансформације и нових технологија на демократске вредности и системе, и покретач дугогодишње манифестације art+science, која спаја науку и уметност. „Овај пример, као уосталом и многи други о којима нас медији свакодневно извештавају, индикативан је у смислу да очигледно нисмо спремни да се носимо са резултатима и последицама технологија које осмишљавамо, а још више да су многи механизми наших друштава, укључујући и оне изван било којих технолошких оквира, тек пуки, опскурни простори којима владају лажни пророци или вредности, како је коме ближе.“
„Друже, уметност је мртва. Готово је. AI је победила. Људи су изгубили“, помпезно је изјавио господин Ален, а пренео „Њујорк тајмс“. Међутим, да ли су људи заиста изгубили битку са машинама?
Др Ана Ереш сматра да се ова битка, у извесном смислу, никад није ни одиграла. Она истиче да је у уметности од средине 20. века изведено много експеримената у којима су машине „ангажоване“ да стварају уметност. „Још је 1934. године у њујоршком Музеју модерне уметности приређена изложба Machine Art, која је разматрала однос између уметности, технике и индустријске производње. Уметници су током прошлог века налазили различите стратегије да технологију употребе на неконвенционалне начине и тако произведу уметничка дела. Вештачка интелигенција је исто тако укључена у велики део савремене уметничке продукције. У том смислу, конкуренција између човека и машине не постоји. Уметност увек проналази начине да прошири своје поље деловања, да прихвати и присвоји нове технологије“, објашњава др Ереш. „У исто време се, у великом делу јавности, и даље одржава мит о аутентичности у уметности који је заснован на мануелној вештини уметника или уметнице, што упућује на то да је и сам појам аутентичности сложен и да због своје културолошке условљености има различита значења у различитим друштвеним контекстима. Исто као и уметност.“
Др Крчадинац познат је по томе што се у свом стваралаштву често „игра“ са вештачком интелигенцијом, што се, осим своје мануелне вештине, ослања и на дигиталне алате. У септембру прошле године, у Галерији САНУ у Београду, одржана је његова изложба „Кентаурски цртежи“, која је производ заједничког рада аутора-уметника и алгоритма вештачке интелигенције. На питање да ли је вештачка интелигенција „алат ко и сваки други“, он каже да „ниједан алат није обичан алат“. Другим речима, сваки алат утиче на дело исто колико и уметник, писац или музичар. „Алати не обликују само наше стваралаштво него и наше мишљење и осећање. Уметност је одувек била неодвојива од технологије. Пећински цртежи настајали су уз помоћ некаквих боја, некаквих биљака, затим су то биле кичице и пера, потом камере, фотоапарати и, напослетку, рачунари. У сваком од ових периода, уметници су користили максималне домете тадашње технологије. Зато је сасвим природно и нормално да се данашњи уметници играју најнапреднијим технологијама нашег времена. Мени то не представља проблем“, каже за „Елементе“ др Крчадинац. „Смета ми то што нема више гласова који се боре за то да ове технологије буду колективније и демократскије, да сви имамо више гласа и удела у њиховом развоју. Алати су продужеци нас, али смо и ми продужеци својих алата.“
…ИЛИ НЕКИ НОВИ ПОЧЕТАК?
„Уметност осећамо блиском, лековитом, револуционарном, жудном, трансформативном, осећамо је као ’секиру за залеђено море у нама’, не због своје техничке перфекције, не зато што је настала као производ вештине којој се дивимо, него зато што долази из нечије субјективне свести, нечијег унутрашњег света, мисаоног, емоционалног и доживљајног света који нам је близак или чудесан, света који пати, завиди, радује се и стрепи, света кроз који продиру исте друштвене силе које продиру и кроз нас“, истиче др Крчадинац. Другим речима, ма колико вештачка интелигенција да постане вешта, то није довољно да настане врхунска и аутентична уметност – потребно је нешто више. „Узмимо као пример Боба Дилана. Не слушаш Дилана зато што технички добро пева, него зато што из њега вришти вишак субјективности, зато што се кроз његову свест, као кроз призму, преламају силе које препознајеш и у себи“, објашњава овај уметник.
„Према једном виђењу, појава вештачке интелигенције довела је у питање начин на који размишљамо о дефинисању естетичких појмова, доживљавамо, тумачимо и вреднујемо уметничка дела. Из те перспективе, такозвани AI art је револуционарна појава“, каже др Јовановић, и додаје да ће време показати да ли ће „вештачки генерисана уметност“ заживети као нова уметничка пракса и шта ће то даље имплицирати. „У сваком случају, не би ме чудило да последице не буду онолико разорне колико се на први поглед чини. ’Ако се фотографији дозволи да допуни уметност у неким њеним функцијама’, говорио је својевремено Бодлер, ’врло брзо ће је потиснути или покварити и то захваљујући глупости мноштва које је њен природан савезник’, што се испоставило као погрешно предвиђање“, истиче ова естетичарка и закључује да је поновно промишљање проблема аутентичности увек добродошло, независно од тога да ли се са појавом „вештачки генерисане уметности“ налазимо на историјској прекретници или то није случај.
Њена колегиница са Филозофског факултета у Београду, др Ереш, каже да уметност није искључиво нити затворено поље, већ је, напротив, веома отворена и то посебно за нова сазнања и технологије. Исто тако, она је окренута традицијама и конвенцијама уметничких дисциплина. „Другим речима, уметност данас карактерише велики број различитих појава, мишљења и њихових испољавања који су често сучељени или се размимоилазе. У некима од њих AI игра важну улогу као витални сарадник у стварању уметности, редефинишући појмове о аутентичности и уметности уопште“, истиче ова историчарка уметности. „Уосталом, почели смо разговор од тога да се појам аутентичности у уметности мењао кроз историју. Имамо срећу да живимо у једном од тренутака у коме се таква промена дешава.“
Овај текст оригинално је објављен у 36. броју часописа Елементи.