Текст: Милица Нешић
Једно од мојих најдражих сећања из детињства су разговори са мајком док ме води у школу. Моју јутарњу мрзовољу успевала је да ублажи својим причама са посла. Описивала ми је разне случајеве које је као неуропсихијатар виђала у Болници „Свети Сава“, успут објашњавајући како функционише наш мозак. „Центар за говор се налази у левој хемисфери“, рекла ми је, а ја сам се трудила из петних жила да запамтим реч хемисфера. „Десна хемисфера контролише леву страну тела, а лева десну.“
Те две реченице дубоко су ми се урезале у сећање. Сазнање да је мозак суштински асиметричан ми је тада постало подразумевајућe као свака одувек позната велика истина, попут смене дана и ноћи или присуства силе Земљине теже. Неколико деценија касније то сазнање постаће центар мог научног интересовања.
МОЖДАНА АСИМЕТРИЈА – ШТА ЈЕ ТО?
Око сто педесет година пре него што је моја мајка рекла мени, француски лекар Пол Брока ће први саопштити Парижанима на једном стручном скупу: Nous parlons avec l’hémisphère gauche! (Говоримо левом хемисфером!)
Тада је то било далеко од општепознате чињенице, штавише, био је то тек почетак истраживања о различитости функција које обавља свака хемисфера. Јер за разлику од свих других парних органа у телу, попут бубрега, плућа или јајника, само је наш мозак тај чије две половине обављају различите улоге. И ако бисмо несрећним случајем остали без једног од горе поменутих органа, то се не би одразило значајно на наше здравље, док повреда у једној од хемисфера има озбиљне и често ненадокнадиве последице.
Али, шта све подразумева мождана асиметрија? Ако сте некада видели људски мозак, или снимак мозга начињен магнетном резонанцом, приметили бисте да нема разлика између његове десне и леве половине (уколико је мозак здрав). Све делује веома симетрично. И заиста, одступања у структури између хемисфера – њиховом изгледу, величини, ћелија од којих су сачињене – врло су дискретне и често невидљиве голим оком.
Заправо, најупечатљивија разлика између две хемисфере се огледа у њиховим различитим улогама, тј. функцијама. Код већине људи центар за говор је смештен у левој хемисфери, док је десна хемисфера превасходно задужена за визуелно-просторну оријентацију, али и доживљај музике. Такође, код већине људи лева хемисфера је та која контролише покрете десне стране тела, а тиме и десну руку. И код већине је управо та десна рука вештија.
Дакле, доминантност руке је још једна последица разлика у функцији можданих хемисфера. И мада су људима одувек деснорукост и леворукост биле занимљиве (посебно када су у питању леворуки, којима су некада давно чак и приписиване посебне моћи), наука је тек последњих деценија почела да расветљава важна питања која се тичу овог феномена. Најпре, зашто је уопште једна рука доминантна? И зашто су хемисфере специјализоване свака за своју улогу? Посебно када се узме у обзир да су тиме последице њиховог оштећења много веће…
ДА ЛИ И МЕЂУ (ОСТАЛИМ) ЖИВОТИЊАМА ИМА ДЕШЊАКА?
Када је откривено да су код људи мождане хемисфере специјализоване свака за своју улогу, поставило се питање да ли је то искључиво људска особина. Дуго се мислило да су само припадници наше врсте десноруки или леворуки, али брижљива истраживања животињског света, која су почела седамдесетих година прошлог века, показала су да није баш тако. Ако кренемо дуж нашег филогенетског („породичног“) стабла, први живи рођак на ког ћемо налетети је шимпанза. Изненађујуће је да шимпанзе заиста показују извесну деснорукост или леворукост, али је она слабије изражена него код људи. Такође је занимљиво да неке друге врсте мајмуна, које су филогенетски даље од човека, не показују већу спретност једне спрам друге руке.
Међутим, ствари нису тако једноставне. Неке друге врсте, нама по пореклу даље од мајмуна, и те како показују израженију спретност једне половине тела. Ту спадају голубови, папагаји, па чак и одређени црви… Али оно што је још занимљивије – доминантност једне стране тела изгледа да уопште није еволутивно нова ствар. Доказ за то су „задњице“ давно изумрлих зглавкара трилобита. Наиме, фосили ових прастарих животињица сличних крабама показују да су трилобити имали три пут чешће уједе од предатора на десној страни тела него на левој. Што би значило да су трилобити или њихови нападачи испољавали неку врсту десностране доминантности – и то све пре 500 милиона година.
ИМА ЛИ КОРИСТИ ОД АСИМЕТРИЈЕ МОЗГА?
Једно од објашњења за то што бројне врсте потпуно различитог еволуционог порекла имају асиметричност мозга јесте конвергентна еволуција. То значи да су ове врсте независно једна од друге стекле исту особину зато што се показало да им је корисна за њихове услове живота. На пример, и делфин и ајкула имају пераја и издужено тело, и уопште узевши, изгледају слично, иако је делфин суштински по пореклу и главним карактеристикама ближи човеку него ајкули.
Најупечатљивија разлика између две хемисфере се огледа у њиховим различитим улогама, тј. функцијама. Код већине људи центар за говор је смештен у левој хемисфери, док је десна хемисфера превасходно задужена за визуелно-просторну оријентацију, али и доживљај музике.
Због чега би онда различите врсте независно једна од друге развиле асиметрију можданих половина? Шта би била корист асиметричности хемисфера? Највероватнији одговори су већа интелигенција и спретност.
Бројна истраживања су показала да животиње код којих је деснорукост/ леворукост израженија брже уче и вештије су. На пример, неки истраживачи сматрају да је управо асиметрија функције хипокампуса – дела мозга важног за просторно сналажење – условила тако супериорну оријентацију код одређених врста птица.
ШТА ЈЕ АСИМЕТРИЈА МОЗГА ДОНЕЛА ЉУДИМА?
У једној научнофантастичној причи Зорана Живковића, професорка палеолингвистике продаје душу ђаволу како би се вратила у праисторију да чује како је звучао први људски језик. На жалост или на срећу, ова могућност нам у стварности није доступна, па о томе како је настао људски језик морамо да закључујемо на основу посредних доказа. Тако је чувени Пол Брока, проучавајући мозгове особа које су имале различита оштећења говора, предложио да је управо асиметричност мозга условила појаву језика. А како нам је познато да је и деснорукост условљена асиметричношћу улога хемисфера, природно се намеће једна јако занимљива веза из-међу спретности руке и говора. Да ли су се мануелна спретност и језик развијали заједно? Да ли су поспешивали једно друго? Да ли имају заједничке центре у мозгу?
На ово последње питање научници су дали одговор путем једног веома необичног експеримента. Здраве испитанике су поставили у функционалну магнетну резонанцу. Овај апарат, осим што снима структуру мозга, бележи и његову активност. Док су испитаници били у апарату, истраживачи су им задавали различите задатке и гледали који делови мозга ће постати активнији при обављању ових задатака. Први задатак се састојао у томе да „у глави“ мењају делове сложене реченице (тј. да манипулишу синтаксом). Други задатак је подразумевао да испитаници великом пинцетом преместе ексер из једне рупице на дасци у другу рупицу (тзв. руковање оруђем). Истраживачи су приметили да је један део мозга посебно активан при обављању оба задатка. Тај део, који се налази у средишту мозга, назива се стријатум. Интересантно је да је при обављању оба задатка био активан леви део стријатума. Након што су их снимили, истраживачи су мало вежбали један од ова два задатка са испитаницима. Затим су посматрали како ће испитаници радити задатак који нису вежбали. На пример, ако су вежбали задатак са реченицом, истраживачи су посматрали колико ће добро и брзо радити задатак са пинцетом. И запазили су нешто занимљиво. Вежбање једног задатка је побољшало перформансе на другом задатку. Ова два налаза – да манипулација синтаксом у реченици и руковање оруђем активирају исте делове у мозгу и да вежбање једног задатка побољшава учинак на другом – посредно указују да језик и руковање оруђем заиста имају заједничку еволутивну прошлост. Ово има практични значај управо у третману особа које имају неке језичке тешкоће. Што нас доводи до следећег питања…
ШТА КАДА АСИМЕТРИЈА ИЗОСТАНЕ – ДИСЛЕКСИЈА, АУТИЗАМ И СХИЗОФРЕНИЈА
Одавно је примећено да особе које имају тешкоћа са говором и језиком имају смањену доминантност једне руке. Рецимо, деца која имају дислексију (тешкоће у препознавању слова и читању) чешће су амбидекстери – тј. подједнако користе леву и десну руку. Интересантно је да је слична веза примећена и у другим неуроразвојним поремећајима, попут аутизма. Деца са аутизмом ће са сличном учесталошћу користити обе руке у односу на вршњаке без овог поремећаја, а истраживања са функционалном магнетном резонанцом су показала да је асиметрија можданих хемисфера ове деце заиста другачија.
Иако су језик и мануелна спретност учинили људски мозак најдоминантнијим у животињском царству, у исто време су га учинили рањивијим на ове специфичне „кварове“.
Схизофренија се традиционална доживљава као „чисто“ психијатријски поремећај због симптома као што су халуцинације, чудне идеје, необично понашање и занемаривање личне хигијене. Међутим, данас се сматра да је схизофренија, попут дислексије и аутизма, неуроразвојни поремећај са касним почетком. То значи да неке промене у функционисању мозга постоје још на дечјем узрасту, али се сам поремећај испољава тек касније у одраслом добу. Оно што је заједничко за схизофренију, аутизам и дислексију је то да је у сваком од ових поремећаја смањена доминантност руке. У исто време, сва три поремећаја се карактеришу проблемима у функцији језика. Према томе, заједничка појава проблема са језиком и смањене доминантности руке такође сугеришу заједничко порекло језика и моторике код људи. Један од првих који је ту везу запазио био је чувени британски психијатар Тимоти Кроу, који је крајем деведесетих предложио једну смелу хипотезу – схизофренија је цена коју Homo sapiens плаћа за развој језика. Упрошћено, да би језик настао током еволуције, мозак је додатно „морао“ да „подели“ функције између хемисфера. Једино би на тај начин могао да „подржи“ тако сложену и захтевну функцију као што је језик. Какву улогу ту има доминантност руке? Пошто је мозак – колико год био богат неуронима – ипак физички ограничених капацитета – наше различите физичке и психичке функције су у мозгу организоване хијерархијски и модуларно, а неки од модула су заједнички за одређене функције. Рецимо, знамо да покрете мишића десне руке контролише један центар у кори леве хемисфере. То је једини „посао“ тог центра.
Међутим, један други центар у средишту мозга – стријатуму – регулише којим редоследом ће се различити покрети руке одигравати. Тај исти центар у стријатуму регулише и редослед којим ћемо формулисати сложене реченице. Према томе, организација реченице и редослед покрета руке деле исти центар, тј. модуларну хијерархију у мозгу. У том смислу, функција језика и мануелне способности тесно су испреплетане још од почетка наше еволуције. Иако су језик и мануелна спретност учинили људски мозак најдоминантнијим у животињском царству, у исто време су га учинили рањивијим на ове специфичне „кварове“. Другим речима, ако се асиметрија мозга не развија добро, јављају се значајни поремећаји језика и других придружених способности.
Оно што из овога можемо да извучено јесу могућности за терапију и евентуално превенцију ових поремећаја. Рецимо, различите вежбе и интервенције које би имале за циљ да побољшају мануелну спретност и да повећају деснорукост/ леворукост, могле би и да допринесу побољшању језичке способности или можда чак и других интелектуалних функција. Заправо, неке од ових интервенција су већ одавно део дефектолошке праксе, док се неке нове управо развијају у водећим истраживачким центрима за неуроразвојне поремећаје.
ЗАКЉУЧАК
Када треба да завршим неки текст, увек ми се уместо закључка намећу отворена питања. Нешто попут: како се развија мождана асиметрија? Шта све утиче на њу? Да ли нам степен асиметрије може бити показатељ ко је под ризиком за развој аутизма или схизофреније? И можда најзанимљивије питање, оно које су нам Пол Брока и Тимоти Кроу оставили у аманет: да ли нам проучавање асиметричности хемисфера може помоћи да разумемо не само различите поремећаје већ и саму еволуцију нашег мозга?
Текст је првобитно објављен у 42. броју часописа Елементи.
Милица Нешић је лекар, психијатар, запослена на Клиници за психијатрију Универзитетског клиничког центра Србије. Докторат из области неуронаука одбранила је на Медицинском факултету у Београду, где ради као клинички асистент. Њено поље научног рада је еволуциона психијатрија. Посебно је занима еволуционо порекло језика и сложених моторних радњи, које истражује кроз призму великих психијатријских поремећаја.