Вишедеценијски проблем хуманоидних робота – губљење равнотеже приликом ходања – решено је захваљујући српском научнику
Текст: Марија Видић
Половином 20. века када почиње интензивнији развоj роботике, jедна од наjвећих недоумица и кочница у развоjу ове гране технологиjе био jе начин на коjи робот може да хода.
Наиме, сви покушаjи да се направи робот налик човеку коjи има и способност да корача, доживљавали су неуспех jер робот ниjе успевао да одржи равнотежу.
Решење за оваj проблем дао jе jедан од пионира светске роботике, академик Миомир Вукобратовић, коjи jе осмислио теориjски модел кретања хуманоида. Његово решење и данас користе ходаjући хуманоидни роботи, укључуjући и наjпознатиjег од њих – Asima.
Наиме, док робот хода, на одређене тачке његовог стопала делуjу различити интензитети силе реакциjе подлоге. При таквом кретању накупи се грешка па робот постепено губи равнотежу и мора да падне. Како би се оваj проблем решио, потребно jе да се његов систем тако регулише да стално израчунава силе и врши поправке грешака. „Поправка“ се врши повратном спрегом коjа неутралише силе реакциjе подлоге. Код човека, а и код робота, на стопалу постоjи тачка где jе моменат свих сила нула. Чим вредност момента постане већа од нуле, то се регулише повратном спрегом и тако одржавамо робота у равнотежи.
Вукобратовић и његов тим, оснивачи некада врло славне Београдске школе роботике, математички су описали услове под коjима ће двоножни ход бити стабилан. Затим су обављене рачунарске симулациjе коjима jе проверено понашање робота и доказано да тачка нула момента заиста дозвољава стабилан ход. Нешто касниjе настали су и први роботи коjи су захваљуjући томе научили да ходаjу.
Роботика jе у Србиjи у том тренутку, краjем шездесетих година, била тек у зачетку. Прве покушаjе прављења робота покренуо професор Раjко Томовић 1963. године, градећи такозвану београдску руку, а Вукобратовић се касниjе посветио изградњи егзоскелета коjи би омогућио ход параплегичарима тако што jе надокнађивао 50 одсто силе потребне за покретање тела.
Вукобратовић jе рођен је у Зрењанину 1931. године. Био је инжењер машинства, доктор техничких наука Машинског факултета у Београду и Института за машинство Академиjе наука СССР. Сматра се за jедног од пионира роботике чиjи се радови масовно цитираjу, а био jе радо виђен гост на наjвећим роботичарским скуповима у свету. Децениjама jе радио на Институту „Михаило Пупин“, био jе професор Машинског факултета у Београду и научни саветник Института техничких наука САНУ.