Колико се бактериолошки разликују наши домови? Кренимо на путовање кроз праву прашуму наших кућа, где милиони бића живе заједно са нама
Текст: Марија Николић
Људи, посебно на Западу, имају изразиту особину да се нечега боје. Страх као такав, свеприсутна је појава која у зависности од интензитета преузима најразличитије форме. Једна форма страха која се у мањој или већој мери манифестује код великог броја људи јесте страх од бактерија и зараза – мизофобија.
И зато, уколико нагињете ка овој групи људи, препорука је да одустанете од даљег читања овог текста. Али пре него што одустанете, знајте да сте додиривањем своје тастатуре много више запрљали руке него да сте додиривали вашу ве-це шољу.
Другим речима, уколико сте и латентни мизофобичар, следећи пут када будете желели да користите свој компјутер, из предострожности ставите гумене рукавице како бисте се заштитили од напада микроорганизама и потенцијалне заразе.
Има томе неколико година како су научници са Универзитета у Аризони изашли са овим необичним податком: ваша тастатура има 400 пута више бактерија него ваша ве-це шоља!
Ова делимично безобразна нелогичност је научнике навела да даље истражују наше личне предмете и просторе у циљу креирања бактериолошке мапе.
Какву корист од ових истраживања можемо имати као појединци, ни сами научници са сигурношћу не могу да кажу, сем што је чињеница да микроорганизми директно утичу на наше здравље. Можда нам њихово прецизно лоцирање може помоћи да их боље разумемо.
Тим окупљен око микробиолога Ное Фирера са Универзитета Колорадо у Булдеру истражио је хиљаду домова широм Америке у потрази за одговорима на питања: колико се заправо бактериолошки разликују наши домови, колико је важно да живимо у влажном насупрот сувом окружењу, да ли то што имамо пса у кући или смо вегетаријанци утиче на развој микроба у нашем дому? Која је микробиолошка разлика у домовима који се налазе у шуми од оних који су у градовима?
То су све велика, основна питања на која и даље немамо одговоре.
АМАЗОН У КУХИЊИ
Фирерин тим се у својој последњој студији веома детаљно бавио кухињом те је успео да направи тродимензионалну мапу микроба који се налазе на свим појединачним предметима у тој просторији.
Можда ће звучити помало тривијално, али та мапа највише подсећа на деветнаестовековну мапу биљака у Северној Америци. Већ неколико векова уназад научници се труде да мапирају макроорганизме и коначно је ред дошао и на оне који се не виде голим оком.
Истина је да смо боље обавештени о томе која врста оваца и колики број њих насељава, на пример, аустралијски континент, док немамо појма о томе како су клице и микроби, који толико утичу на наш здрав живот, дистрибуирани тамо где проводимо највећи део времена, као што је кухиња или наш дом генерално.
На пример, на површинама предмета се налази огроман број бактерија са наше коже. Оне се врло вероватно не размножавају, већ само тако остају на површинама. Ми, дакле, константно сејемо бактерије. Али неке од њих готово сигурно живе тамо негде на фрижидеру или на дасци за сечење.
Бројна истаживања су показала да што више тежимо стерилном окружењу у ком одгајамо своје малишане, то више ризикујемо да они развију алергије, односно имунолошке проблеме за читав живот.
Велики број бактерија које се налазе на нашој дасци за сечење ту долазе са поврћа, и то није ништа необично. Али на тој истој површини се налазе неке које ту заувек остају иако даску добро исперемо детерџентом. Али то не треба да вас плаши. Чињеница је да ви не живите у стерилној околини без обзира на то колико је често чистите – одређене бактерије су увек ту.
БАКТЕРИОЛОШКА ЛИЧНА КАРТА
Фирерин тим је анализирао бактерије које се налазе на нашим тастатурама и тада дошао до закључка да се практично исте бактерије које се налазе на нашим јагодицама прстију налазе и на нашој тастатури.
То може бити добар алат у ситуацијама када у потрази за откривањем нечијег идентитета ДНК анализа или стандардна процедура тражења отисака пристију не дају резултате. Дакле, микробиолошке заједнице на кожи теже да буду јединствене на свакој индивидуи појединачно и временом се јако споро мењају.
Намеће се питање, да ли на сличан начин можемо да утврдимо ко је живео у стану пре нас? Да ли су претходни власници имали пса?
Како би научници одговорили на ова питања, претходно морају да утврде колико дуго је бактерија постојана на одређеним типовима површина као што су метал, текстил или пластика, као и да истраже површине које додирују различити људи.
У свом раду Ферер и сарадници су успели да утврде још једну интересантну чињницу, а то је да жене имају више бактерија на длановима од мушкараца, без обзира на то што се показало да оне чешће перу руке.
Разлика у знојењу и производњи себума, у хормонима па чак и коришћењу козметичких средства могу бити разлог овоме, као и разлика у другачијој киселости коже – кисело окружење тежи мањој микробиотичкој разноврсности.
Исти научници су показали да, у поређењу са мушкарцима, просечна женска особа има три до четири пута већи број микроба, на и око свог радног простора.
Од бактерија, микроба и клица се не може побећи. Они су настањивали овај простор много пре нас и добрим су делом и заслужне за успостављање услова у којима смо настали.
С обзиром на то колика је њихова присутност, њихове претње су скоро па ретка појава. На крају, упознавање са индивидуалним бактеријским картама нас самих може нас повести ка бољем суживоту са овим сићушним цимерима о којима знамо тако мало, а толико их се бојимо.