”Smem li da brojim” nemačkog matematičara Gintera Ciglera u izdanju CPN, MI SANU i Zavoda za udžbenike
Piše: Staša Bajac
U okviru nacionalne manifestacije Maj mesec matematike, njeni organizatori Centar za promociju nauke i Matematički institut SANU-a objavili su, u saradnji sa Zavodom za udžbenike, knjigu ”Smem li da brojim” nemačkog matematičara Gintera Ciglera, počasnog gosta ovog događaja.
Ginter M. Cigler rođen je 1963. u Minhenu. Matematiku je studirao u rodnom gradu, ali i na prestižnom Masačusetskom institutu tehnologije (MIT), posle čega je postao najmlađi profesor na Tehničkom univerzitetu u Berlinu. Odlikovan je ”Lajbnicovom nagradom”, najznačajnijom nemačkom nagradom za istraživanje, kao i nagradom komunikatora.
Kao predsednik nemačkog Društva matematičara, inicijator ”Godine matematike” i predavača Slobodnog univerziteta u Berlinu nastavlja svoj rad na polju popularizacije matematike i širenja znanja o ovoj disciplini.
Jedan od frontova na kom uspešno obavlja ovu važnu dužnost je i književnost. U svojoj knjizi ”Smem li da brojim”, u prevodu Aleksandra Lipovskog, Cigler čitaoca provodi kroz deset poglavlja koji poput hodnika vijugaju po uzbudljivom svetu matematike.
U prva tri bavi se brojevima, započevši ih sa čuvenom pitagorejskom krilaticom ”Sve je broj”. Dokaz da ovu knjigu može čitati svako, bez obzira na nivo znanja ili pre neznanja i straha od matematike, leži u činjenici da Cigler isprva postavlja pitanja Šta su zapravo brojevi? Šta sve može biti broj? Kakvi sve brojevi postoje?.
Odgovore na ova pitanja nudi u vidu kratkih slika, anegdota, komentara na novinske članke koji se na neki način bave temom poglavlja ili je relativizuju. Po ovom principu zasniva celu knjigu, što mu ostavlja prostora za duhovite digresije i opaske.
Četvrto poglavnje posvećeno je matematičkim formulama. Već u prvom pasusu Cigler opovrgava tvrdnju da su formule jezik matematike, tvrdeći da je to besmislica, budući da matematičari ne govore samo u formulama. Naprotiv, one su pismo.
Ako ovo na trenutak zvuči suviše apstraktno, već na sledećoj strani nalazi se sledeća vest: Britanski istraživači pronašli su matematičku formulu za pravljenje perfektnog sendviča sa sirom. U, sada već črvsto uspostavljenom maniru, Cigler balansira matematičke istine i promišljanja sa zabavnim podacima, uvek praveći jasnu crtu između nauke i pseudo-nauke.
U petom delu knjige, koji se tiče se matematičkih zagonetki, Cigler kroz priču o sudoku i drugim igrama, zapravo govori o važnosti rešavanja malih problema. Iako se kao ozbiljan profesor i matematičar bavi složenim matematičkim problemima, ne propušta da svoj mozak trenira i kroz ove sitne i lakše. No, ovo poglavlje osvrće se i na ozbiljne, velike i nerešene zagonetke.
Možda namerno, tačno na polovini knjige, Cigler pravi predah od mozganja i kroz priče o tome Gde nastaje matematika? osvrće se na najrazličitija mesta od plaže, preko kafića do kreveta na kojima su poznati matematičari došli do značajnih otkrića i rezultata.
Na put se ubrzo vraća u sedmom delu knjige koji govori o matematičkim dokazima, čemu služe, kako se do njih dolazi, ali i da li su uvek tačni i koliko greše. Osmo i deveto poglavlje ponovo posvećuje matematičarima: Prvo govori o tri matematičarske legende, a potom, u delu nazvanom ”Kakvi su to ljudi” priča o pet matematičara koji se, iako spojeni ovom disciplinom, umnogome razlikuju.
Knjigu završava celinom koje je na izvestan način sumira stil čitave knjige. Započinje ga tvrdnjom da ono što mogu matematičari, mogu samo matematičari, razrađuje uverenjem da matematiku zapravo znamo mnogo bolje nego što mislimo, završava parafrazirajući Vudi Alena, a onda i naredbom, sve sa znakom uzvika, da knjige sa spiska koji je sastavio obavezno pročitamo.